Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (6)

Kad reketi zapucaju

Predsednik Teniske Republike Srbije

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photomontage: Instruktor

Novak je najveći tragičar sopstvenog uspeha. Postao je državna institucija broj jedan, čovek za sve, mali od reketa, mali od trave, mali koji ide od vrata do vrata i kaže: dobar dan. On posećuje škole, one zauzvrat skidaju imena danas zaboravljenih srpskih asova (i to nam je hvala!) i ponosno stavljaju tablu sa Novakovim imenom. Svrstan je u isti reket sa Teslom, Milankovićem i Pupinom. Studenti, đaci i milicajci odgovaraju na pitanja o pobedama Novaka Đokovića koja su smeštena u opštu kulturu. Novorođeni dobijaju njegovo ime. Ponuđeno mu je, i to od strane predsednika lično, da stupi na njegovo mesto, mesto predsednika Republike Srbije (kao da je mesto predsednika lično vlasništvo, nosi se u torbi ili u džepu sakoa). Novak, to danas već zvuči kao novi Isus, dugo čekani mesija, ujedinitelj pod plaštom srpske trobojke, Mladićeve šapke i Božje pravde

Razmišljati unapred i donositi odluke mudro i odmereno odlika je odgovornih društvenih elita i prepoznatljivo obeležje stabilnog političkog sistema. U vremenu u kome se svaka odluka prethodno meri i po nekoliko puta, objavljivanje strateških ciljeva koji se u najmanju ruku mogu okarakterisati kao naprasiti i hiroviti (budalasti) i davanje izjava koje su rezultat ličnih emocija i neostvarenih snova, greške su koje će ispravljati generacije pred nama. Takve izjave imaju svoju cenu. Cena su godine tavorenja. Svaka takva greška korak je unazad. Jedan, možda i dva, najčešće tri. Pravaca je mnogo, smer je, čini se, uvek pogrešan, način uvek isti:

Prazno je puno. Noć je dan. Ćerka je sin. Poraz je pobeda. Kosovo je Srbija.

Drugo mesto je prvo. Srebro je zlato. Svetsko a naše. Neutralni a NATO.

Nazad je napred. Desno je levo. Dole je gore. Nole je Nole.

I Kosovo i Unija. I Rusija i Amerika. I Federacija i Sprcka. I Exit i Guča.

I ćirilica i latinica. I Tito i Draža. I Milošević i Đinđić. I Đoković i Đoković.

Elitni stub Srbije (trik pitanje: koliko Srbija ima stubova?) okupljen oko vladajuće koalicije odavno je naučio lekcije o modernom političkom marketingu. Neki su ovo znanje sticali u hodu (DS) i samo igrom slučaja uspeli da izbegnu nespretno postavljene zamke tamne strane vasione (SRS, SNS, DSS). Neki (SPS) su učili na greškama (čitaj: genocidu) i strpljenju. A neki su odlučili da postanu stranka i nauče sve to isto, tako što su prihvatili po koju mrvicu svega onoga što su prethodni odbacili kao suviše liberalno (LDP). Liberali su uz to iz svoje stranke, čini se, najurili svaki reakcionarni element, služeći se još jednim metodom sa mrvičnog menija. Ali svima njima je zajednički taj istančan sluh za ono što se danas popularno naziva politički marketing.

Njihove agencije rade punom parom. Okretni, vešti stratezi marketinga, imaju samo jedan cilj, a to su dva: moć, novac i vlast. Stratezi su radili vredno i učili naporno, i u drugom setu došli do break pointa kada plen postaje lovac, a lovac postaje plen. Nema više na veresiju. To je bilo davno, onda kad smo počinjali i kad smo svi bili drugari iz parka, iz gimnazijske klupe, drugovi iz benda, sa fakulteta, sa kaldrme, asfalta, šljake, trave... Sada smo partneri, dubl igrači, sparing prijatelji, spin majstori. Radi onako kako ti kažem, vidiš da nam dobro ide. Gem, set, meč. Pola tebi, pola meni.

Odbrana i poslednji dani pred izbore: Nebojša Krstić i Srđan Šaper, maljčiki
Photo: glas.ba
Jasna ideja i svest vladajuće elite o svojoj mesijanskoj ulozi u srpskom društvu danas postaje realnost koju žive građani Srbije, njihovi podanici. To je ona svest koju su komunisti tako nemislosrdno pokušali da zabrane, a nas jadne otrgnu od duha starog Beograda i strpaju nas u pionire i pionirke, radnike i radne narode, djevuške i maljčike, jedina malena želim da sakam te. Čitava ta misao danas postaje naša stvarnost. Ta svest se danas otelovljava, sigurno i uspešno. Ta svest više nije samo u usijanim glavama beogradskog kvazi intelektualnog new wave krema, njihove odbrane i poslednjih dana, jer bliži se, ah ta kobna 2012. Njihova ideja danas stoji jača nego ikad i ostvaruje se kroz svaki bilbord, predsednikovu izjavu, predsednikovu kravatu i naravno kroz svaku službenu posetu teniskom turniru, od Madrida preko Rima do Londona. Ona se ostvaruje kroz njihov a naš dvor na Andrićevom vencu koji vrlo brižno neguje ah tako dugu i snažnu srpsku tradiciju, priređuje bankete, organizuje dočeke, deli vatromete i zastave, šajkače i opanke. Ta svest je stvorila svog kralja Borisa Ujedinitelja Prvog. Oni su njegov krunski savet i njegovo plemstvo. Oni su nekada smešne i svima budalaste i iznad svega nemoguće mantre postavili u kontekst mogućeg, realnog, racionalnog i istinitog. Više se ništa od izrečenog ne dovodi u pitanje.

Kosovo jeste Srbija. Ko u to još sumnja? Srbija nije odgovorna za genocid. Ko u to još sumnja? Srbija je prosperitetna zemlja. Ko u to još sumnja? Srbija je prva na ATP listi, a Nole je zaslužan za to zajedno sa svima nama koji smo ga podržavali sve ove godine. I ko u to još sumnja? Tu i nema mesta sumnji, to je istina, opipljiva, jasna (glavom i bradom video listu jutros i gledao meč u direktnom prenosu). Novak Đoković je prvi igrač sveta. Najbolji igrač sveta! Osvajač Vimbldona, prvog među četiri jednaka grandslema. I eto, zar vam nismo tražili sve ove godine samo jedno: da nam verujete? Zar vam nismo rekli da je to istina, da će on biti prvi jednog dana i da će osvojiti Vimbldon? Zar ste sumnjali? Zar sumnjate u naše prisustvo na tim turnirima!? Zar ste ikada mogli da pomislite da ja kao predsednik neću bodriti Noleta i da se onaj mali u loži sa svojom ženom neće cediti kao sunđer, aplaudirajući na svaki Noletov winer i još više na Nadalovu neiznuđenu grešku. Još kad bi reketi mogli da zapucaju, da zveckaju nama dobro poznatim zvukom, ma gde bi nam bio kraj! Da li sada verujete da vas ja, vaš predsednik, ne lažem i da će sve doći na svoje!? Da vas ne lažem kada vam kažem da Kosovo jeste Srbija, da je sve ovo što pričaju da idemo unazad u stvari hod u bolju budućnost, u nova radna mesta, napred, ma ja kad vam kažem, i to kao vaš predsednik! Vamos-tamos! Give me five!! FIVE???

Dumb and dumber: Tadić, Jeremić i tri prsta junačka
Photo: matica.hr
Vimbldon je danas doživeo da bude mesto troprstih navijača. A nas Srbe (rekao danas predsednik u narodu poznatiji kao give me three, ili Boris troprsti) napokon više neće u svetu doživljavati kao bad guys. REALLY!?!? REALLY!?!? O tri prsta mnogo je rečeno. Govorilo se i raspredalo: šta znači, odakle potiče, da li skupljena ili raširena tri prsta, da li je ih je prvi pokazao Vuk Drašković, da li su se tako SS-ovci zaklinjali na vernost Hitleru a ustaše Paveliću. Ali koja su među svim tim prstićima Tadićeva tri prsta? Da li su to ona tri prsta nastala kao odgovor na hrvatska i albanska dva kao znak podebe (victory) ili su možda njihova dva odgovor na naša tri, ko je prvi počeo? Da li su to ona tri prsta koja simbolizuju povlačenje sa Kosova i iz Krajine? Da li su to ona tri prsta iz Srebrenice i Vukovara, ona tri iz Zvornika, Prijedora i Višegrada? Da li su to ona četiri prsta od kojih je jedan vešto otfikaren nesrećnoj šaci Mikija Mausa na svakom od dočeka košarkaša, odbojkaša, vaterpolista, mitinga Kosovo je Srbija, mitinga za podršku ratnim zločinacima i njihovim zločinima? Da li su to ona tri prsta sa razbijanja povorke ponosa, ona tri prsta kojima se kradu patike, ona visoko dignuta tri dok se šutiraju novinari, ona sa stadionskih tribina, ona koja su pokazana u lice Brisu Tatonu pre nego što je brutalno ubijen? Koja su tvoja tri prsta, Borise Tadiću? Izbor je veliki kao i tvoj državnički meni u kome se tako dobro snalaziš. Verujem da su tvoja tri prsta neko novo poglavlje u srpskoj istoriji i istoriji Vimbldona? Verujem da su tvoja tri prsta još jedan u nizu genijalnih marketinških poteza, još jedna pobeda neke nove Srbije, koja je posle dugogodišnjeg skrivanja Ratka Mladića konačno rešila da raskrsti sa prošlošću tako što šalje nesposobnog starca u sud otkrivajući nam po ko zna koji put još jedno svoje briljantno rešenje iz DS kuhinje po receptu: je l' sam ti rek'o da ćemo da ga uhapsimo! Kad tad, ali da ćemo ga uhapsiti. Živog ili mrtvog, bolje mrtvog, a kad već nije mrtav onda nek bar bude bolestan. I jesam li vam na kraju krajeva rekao da će Srbija završiti saradnju sa Tribunalom (Goran Hadžić).

Novak Đoković je prvi reket sveta. Prvi je onoliko koliko je Srbija kao država i društvo, (ako baš hoćete i kao priroda i društvo) na poslednjem mestu bilo koje liste bilo čega, ne samo u Evropi nego i u svetu. Ali koga je briga za to kad mi imamo Novaka. Novak - to smo mi, nama ne trebaju nikakvi univerziteti, nikakvi putevi i koridori, nikakvi mostovi. Niko nama neće reći da smo netalentovana nacija, nacija divljaka, neznalica i boljševičkih imena, a jug se čuje PUŠI GA ČELZI.

Objekat kolektivne žudnje: Novak (levo) i spomenik (desno)
PHOTO: Srdjan Stevanovic / novakdjokovic.rs
Hteo ne hteo, bio svestan ili ne, Novak je najveći tragičar sopstvenog uspeha. Postao je državna institucija broj jedan, čovek za sve, mali od reketa, mali od trave, mali koji ide od vrata do vrata i kaže: dobar dan. On posećuje škole, one zauzvrat skidaju imena danas zaboravljenih srpskih asova (i to nam je hvala!) i ponosno stavljaju tablu sa Novakovim imenom. Svrstan je u isti reket sa Teslom, Milankovićem i Pupinom. Studenti, đaci i milicajci odgovaraju na pitanja o pobedama Novaka Đokovića koja su smeštena u opštu kulturu. Novorođeni dobijaju njegovo ime. On igra fudbal ispod Brankovog mosta, ćaska sa poštarima koje saleće po ulici da se eto iz čista mira, tek onako slika sa njima, da ih pita je l' stigla penzija, valjda je baš imao dobru nameru da onom, citiram: deki na idiličnoj pijaci učini muštuluk i odnese mu koverat s kešom. On je nosilac crkvenog ordena whatever dodeljen zbog whatever, a koji mu dodeljuje whoever. Ponuđeno mu je, i to od strane predsednika lično, da stupi na njegovo mesto, mesto predsednika Republike Srbije (kao da je mesto predsednika lično vlasništvo, nosi se u torbi ili u džepu sakoa). Novak, to danas već zvuči kao novi Isus, dugo čekani mesija, ujedinitelj pod plaštom srpske trobojke, Mladićeve šapke i Božje pravde. Ujedinitelj pod pokroviteljstvom svekolike SPC, Ministarstva za omladinu i sport i za pravo čudo neopravdano odsutne sa Vimbldona, Snežane Samardžić Marković.

Postoji jedna anegdota, najverovatnije istinita: Staljinovom sinu Vasiliju nije bilo dozvoljeno da se potpisuje sa Staljin. Vasilij je pitao oca zašto njemu kao Staljinovom sinu to nije dozvoljeno? Staljin mu je odgovorio: Vasilij, ti nisi Staljin, to nisam čak ni ja.

Niko danas neće moći, kao što reče Novakov brižni i sveprisutni otac, da se kiti Novakovim perjem. Niko nije Novak, to nije čak ni on sam.

Ko je onda Novak Đoković?

Državni projekat broj jedan? Pravoslavni projekat broj jedan? Svetski reket broj jedan ili predvodnik Novog srpskog poretka? I na kraju svega, čiji će Nole biti sutra i ko će ga bodriti iz vimbldonske lože? I ko će sutra pozdravljati Novaka sa give me five i ono najvažnije: kome će Novak dati taj fajv? Novak će sigurno igrati odlično u naredne četiri godine, osvajaće turnir za turnirom, biće u samom vrhu ATP-a. To je zaslužio, radom i upornošću, sportskim znanjem i talentom.

Kad su ono sledeći izbori i koliko traje naredni mandat?

star
Oceni
4.43
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak