Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (16)

Srbija do Monaka

Kako nam se ponos dizao na Novaka

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: BETA

Dok se on dečko igra, zabavlja i zarađuje novac, cela Srbija sedi ispred malog ekrana i premire, smatrajući to gubljenje vremena svojim i zajedničkim najvećim dostignućem, najvišim „stratosferskim“ visinama na koje su se vinuli. Pa onda, jer su vreme izgubili sedeći pred televizorom, nemaju u svome životu ništa čime bi se mogli pohvaliti, te se hvale uspesima drugih, ko spomenutim Novakom Đokovićem. Koji je državljanin Monaka. Il' tako nešto. Jel u Monaku isto smatraju Noleta za stub spoljne politike?

Photo: EPA

Mene tenis ne interesuje. Razumem bavljenje sportom, zdravo je i zabavno, a može da bude i super unosno, kao za Noletovu devojku na primer, ali nikako ne razumem gledanje sporta na televiziji, pa ni uživo. Meni to izgleda kao takvo bacanje vremena, gledati nekog drugog kako trčka i zabavlja se, dok se vaša guzica osaljuje u fotelji ili krevetu. Ići na stadion, ajde đene-đene, može da bude zabavno, ali gledanje televizora? To nikako nije „bavljenje“, „interesovanje“ ili „učestvovanje“ u sportu. To je samo gubljenje vremena i dragocenih trenutaka sopstvenog života.

Pa ipak, o ukusima ne vredi raspravljati, ljudima se sviđaju najrazličitije stvari, neko voli životinje, neko ne, neko voli mango, neko avokado. Te tako ne vredi govoriti ljudima da nema svrhe gledati sport na televiziji, kad već gledaju farmu il' dvor, ko kako voli. Al' kad se to gubljenje vremena počne predstavljati kao kreativni čin i najvažnije što jedna nacija radi, e tu onda valja zapitati o čem' se radi? A to je dakle jedno od problema pomame za Novakom Đokovićem. Dok se on dečko igra, zabavlja i zarađuje novac, cela Srbija sedi ispred malog ekrana i premire, smatrajući to gubljenje vremena svojim i zajedničkim najvećim dostignućem, najvišim „stratosferskim“ visinama na koje su se vinuli. Pa onda, jer su vreme izgubili sedeći pred televizorom, nemaju u svome životu ništa čime bi se mogli pohvaliti, te se hvale uspesima drugih, ko spomenutim Novakom Đokovićem. Koji je državljanin Monaka. Il' tako nešto. Jel u Monaku isto smatraju Noleta za stub spoljne politike?

Problem je mnogo dublji nego što na prvi pogled izgleda. Na taj prvi pogled moglo bi se reći da se radi o jednoj zemlji unesrećenih i opljačkanih individua, koje se nikako ne snalaze u modernom svetu, te izlaz nalaze u fantazijama o uspesima drugih. Prosto da se čovek sažali. Al' nije baš tako. Ima ova pojava svoje dublje i mnogo opasnije korene od proste sanje i obmane. Radi se o opasnom gubitku individualnosti u pokušaju bekstva od stvarnosti i usvajanju jednog kolektivnog identiteta, jer je taj kolektivni identitet oblik psihološkog odbrambenog mehanizma, u kom nije bitno što sam „ja“ lično neuspešan, ukoliko smo „mi“ uspešni. A onda kad je i to „mi“ katastrofalno neuspešno, kao što se pokazalo u zadnjih 20 godina, traži se bilo šta da se taj identitet spase, pa makar to bi i pojedinac. Tako se obično dođe do diktature, do „najvećeg sina nacije“, do voljenog oca i sličnih gluposti. To je uvek posledica nazadnosti i kolektivnih iluzija. Srbija u ovom momentu ne može da doživi svoju kolektivnu katarzu i klimaks uz pomoć diktatora jer su političari devalvirani u najvećoj mogućoj meri. Moglo bi se reći, „ne diže“ nam se više na njih. Tol'ko su nas strašno upropastili u bliskoj prošlosti da nas podilazi jeza na samu pomisao o novom „kasapinu“ diktatoru, i proći će još najmanje 15 godina pre nego što zaboravimo kol'ko boli diktatura. Šta nam preostaje? Koji su to drugi eksponenti naše nemoći? Naučnici? Hahahahaha, ne. Pevači i glumci? Hmmm, to sve nekako mlitavo i umetničko. Sportisti? E to se traži! Mužjačni, preplanuli, lepuškasti, zdravi, jaki, perspektivni, uspešni, sve što „mi“ nismo, na njih nam se „diže“. Novak Đoković je samo jedan dečko što ih pušta da mu balave nad slikom i ližu patike.

Photo: BETA

Nije mi samo kolektivna histerija nad Novakom privukla pažnju nad ovu pojavu. Prošle nedelje je za predsednika Gradskog odbora DS-a Beograd izabran Aleksandar Šapić, bivši vaterpolista. Na istom talasu nagle popularnosti sportista, te ideje da je sem njih sve ostalo trulo i potrošeno. Šapić je na tom mestu smenio Đilasa. Ne znam dal' spomenuti ima nameru da se posle kandiduje i za gradonačelnika, jer zvuči prilično izgubljeno u svemu što ga je iznenad snašlo, al možda će i on naučiti da surfuje na talasu sportskog obožavanja. Tako se počinje. Dok je Nole svetac, ostali mogu da budu diktatori.

* Tekst sa bloga Milena u zemlji México prenosimo sa dozvolom autorke

star
Oceni
3.71
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak