Tesla ili prilagođavanje Srbima

Photo: Stock

Da ne bude zabune: Tadić laže, njegovi ministri lažu, novine lažu, nastavnici i profesori lažu, roditelji lažu. Istina je da takvi ljudi Srbiji nikad nisu bili potrebni i nisu ni sada - osim možda da, u über bizarnoj interpretaciji zeitgeista, srpskim laserima oslikavaju srpske ikone u prestonici svih Srba. Naprotiv, pamet, znanje i senzibilnost koje predsednik zaneseno mistifikuje frazama o nasledivoj energiji, među Srbima se sve vreme sistemski isteruju omalovažavanjem, prebijanjem i proterivanjem

Photo: blogspot.com

Pošto će im u tom odupiranju biti dragocena svaka pomoć i pošto bolji od mene o tome neće da pričaju, dozvolićete mi da održim ovde lekciju o razlikama između legende i laži.

U vrlo retkim prilikama kada je dolazio u kontakt sa Srbijom, Tesla nije naročito dobro prolazio. Kao student se više puta obraćao Matici Srpskoj za pomoć i bivao odbijen. Beograd je posetio jedan jedini put, na par dana, na putu kući u New York. Priča se da bi tom prilikom dobio orden Svetog Save samo da nije bio Amerikanac. Kažu, takođe, da je nudio svoje usluge predlažući da se glavni grad osvetli naizmeničnom strujom (u to vreme je očajnički tražio podršku u ratu protiv moćnog Edisona). Srbima je nažalost nedostajalo hrabrosti te su rešili da je bolje ne uzimati za ozbiljno ono što ne razumeju. Tesla ih je napustio kakav im je i došao, maverik i čarobnjak, rado dočekani zabavljač u prašnjavoj provinciji. Mnogo godina kasnije, kada se uveliko proslavio i potvrdio celoj planeti, dobio je od Jugoslavije neku penziju. Slična je bila i situacija sa sunarodnicima koje je sretao van granica iz kojih je pobegao - podsmeh i zabava na njegov račun zamenjeni su, nakon postizanja svetske slave, uvlakačkim pajtašenjem i prizivanjem korena.

Sve to skupa, odbijanje, ignorisanje i, kasnije, plemensko svojatanje, teško da je imalo snagu da uzdrma čoveka čiji su demoni i vetrenjače bili beskrajno snažniji i opasniji od sitnih ćari lokalnih oportunista. To je belodano iz onoga što je o temi svog porekla Tesla imao da kaže: par referenci na epove koji su mu raspaljivali maštu u detinjstvu, opis primitivne sredine u kojoj se kolera širila sa javnih česmi i jedan odgovor Mačeku na telegram, često citiran kao dokaz Teslinog jugoslovenstva, srpstva ili hrvatstva. I to je otprilike to. Narodne junačke zasenio je Mark Twain, zbog čega se mnogo kasnije među velikanima razvilo toplo i značajno prijateljstvo. Famozni telegram upućen zameniku premijera je navodno bitan zbog rečenice u kojoj Tesla izjavljuje da „se jednako ponosi svog Srbskog roda i Hrvatske domovine“. Izgleda, međutim, da rodoljubiva frazetina zapravo nije ništa više od kurtoazije i da je na brzinu prepisana iz originala u kojem ga Maček naziva „velikim sinom naroda Srbskog a domovine Hrvatske“.

Mark Tven u Teslinoj laboratoriji

Photo: peswiki.com

O stvarima koje su mu značile on piše vrlo lepo i intimno u svojoj autobiografiji. Pitam se da li je iko među decom sa kojom se Tadić slikao uopšte čuo za tu knjižicu? Oni čiji je zadatak da im oblikuju um tu ne mogu naći materijala za propagandu od koje im zavise poslovi. Moja je nada, dragi čitaoci, da ćete vi tu priču pročitati, ali mi je u ovom kontekstu važnije da primite informaciju da svako ko vam priča o Tesli, a ne skrene vam pažnju na ovaj rad, ili nema pojma ili laže. Države i nacije, se tu spominju samo kao usputni podaci, mesta boravka, izvori frustracije i bola. Nostalgiji, veri i rodoljublju autor naprosto ne posvećuje pažnju; razloge za to je eksplicirao u eseju o svojoj viziji boljeg sveta, Problem povećanja ljudske energije, gde kaže: “rase i nacije dolaze i prolaze, ali čovek ostaje.“

Umesto toga autobiografija je najvećim delom priča o Tesli ocu, Tesli sinu i duhu vremena - koji je prvog umirio, a drugog oterao van granica razuma. U vreme u kojem su nacion i teritorija nuđeni kao lek protiv uništavajućeg siromaštva primitivnih pokrajina, a pravoslavlje korišćeno kao ideologija bednih i izgovor moćnih i bahatih, Tesla mlađi je bio izrod i otpadnik. Tesla otac, austrijski oficir i kasnije pravoslavni pop, to je očigledno dobro razumeo, pa je našao snage da mladog genija spase od potpunog sloma pod jarmom tradicija i očekivanja zatucanog Balkana i pošalje ga na školovanje u Evropu, znajući da time zauvek gubi jedinog živog sina (stariji je poginuo u dvanaestoj godini).

Baš kao što bi to, bez trunke sumnje, uradio da kojim nesretnim slučajem živi u Srbiji danas, vek i po kasnije, iz potpuno istih razloga. Ako vama to nije sasvim jasno, pokušajte da zamislite Nikolu Teslu u Beogradu, doteranog i ljubaznog, nezaiteresovanog za žene, meso, crkvu, piće i Kosovo, zaljubljenog u golubove - za vreme parade ponosa, na primer. Zamislite ga zadubljenog u knjige na šest jezika, zanesenog nerazumljivom tehnologijom, gadljivog na rukovanje, laž i glupost, u danu kada je zločinački ološ na samrti poslat na sud, dok would be koljači divljalju po gradu, a hapsi ih bivši komesar balkanskog kasapina. Zamislite ga pored spomenika na ogoljenom Bulevaru, pred ofucanim ETF-om ili u hodnicima škole koja nosi njegovo ime, sa odrpanim nastavnicima; zamislite ga kako se probija do Petnice kroz kaljugu koja nikad nije postala put. Zamislite ga onakvog kakav bi bio, poniženog, skrajnutog i zastrašivanog.

Da ne bude zabune: Tadić laže, njegovi ministri lažu, novine lažu, nastavnici i profesori lažu, roditelji lažu. Istina je da takvi ljudi Srbiji nikad nisu bili potrebni i nisu ni sada - osim možda da, u über bizarnoj interpretaciji zeitgeista, srpskim laserima oslikavaju srpske ikone u prestonici svih Srba. Naprotiv, pamet, znanje i senzibilnost koje predsednik zaneseno mistifikuje frazama o nasledivoj energiji, među Srbima se sve vreme sistemski isteruju omalovažavanjem, prebijanjem i proterivanjem.

Šta ostaje onda, kao zaoštavština čoveka-legende mučenicima srpskih škola?

Tesla je izabrao da ne bude veliki Srbin, nego da bude veliki uprkos svom lošem poreklu. Taj izbor nije napravljen u nekom veličanstvenom momentu genijalnog prosvetljenja, već u bezbroj malih, ljudskih, odbijanja da pristane na propisane ili opšteprihvaćene okvire samo zato što su tu. Taj izbor nije napravljen zahvaljuljući superiornoj inteligenciji, nego jasnom pogledu, iskrenošću prema sebi o stvarima oko sebe.

Spomen-ploča na zgradi hotela Njujorker

Photo: teslasociety.com

U Srbiji dvadesetprvog veka to znači da će vam - ako imate nameru da saznate koliko ste zapravo dobri u onome u čemu osećate da ste jaki - najvažniji predmet biti engleski, mogućnosti za komunikaciju sa boljima od vas na srpskom su jedva vredne pomena. Osim toga, ne treba se vezivati mnogo, biće vam samo teže kad krenete na put, bez obzira na to da li ćete svoj prostor praviti ambicioznim pružanjem širinom globusa ili ga osvajati neprestanim odricanjima tu gde jeste. Ne verujte učiteljima, oni su odustali, ne pitajte roditelje, oni su tu da vas vole u svakom slučaju, ne računajte na naciju, ona je izmišljena da ujedini kukavice, klonite se pravoslavlja, nosi smrt; ne zaboravljajte da su političari samo umišljene sluge, a nacionalni ponos laž kojom se kriju od vašeg prezira. Ne maštajte o vilama, džipovima i letovanjima - dok vam je namera da budete najbolji što možete biti, nećete ih imati. Nadajte se da nećete morati preterano često da živite kod prijatelja i da ćete imati dovoljno da pomognete roditeljima kad ostare.

Ništa od toga nije lako, naprotiv, niti je to jedini način da se živi, niste dužni da budete dobri ljudi. Alternativa zahteva daleko manje napora: oslonite se na jednostavne instinkte, odustanite od savesti i zaboravite radosti koje vam donose knjige, jednačine, teorije, šeme i eksperimenti; ionako će vam za koju godinu svaka pomisao na njih biti samo bolan podsetnik kako je bilo jeftino kupiti vas. Nađete li se u prilici, kao studenti s početka teksta, da vam se lično obrati neki od lidera nebeskog naroda, pravite se da mu verujete i da ste počastvovani i malo uzbuđeni, kao što je već red. Nastavite tu poslušnost, to naoko nežno žrtvovanje snova i ponosa, pa ćete se uz malo sreće i sami naći u redovima bezubih „prosvetara“ koji sledećem Tadiću privode sledeći naraštaj mladog mesa, nove talente za perpetuiranje prevare. Ako vas, dodatno, nije sramota da se uzdate u suvu ambiciju i ako umete da ne dozvolite da vas uznemiravaju sudbine jadnih i nesnalažljivih, prebijanja, pljačke, silovanja i masovne grobnice, doguraćete daleko, do vila i džipova. U takvom slučaju neće biti bitno u kojoj ste branši, važna je samo spremnost da se učestvuje u zločinu; Srbija će uvek naći načina da upotrebi ljude jakog stomaka. Činjenica je, mučna, da takav život podrazumeva odustajanje od sebe i od ljudskosti, no, pokazala je generacija roditelja današnjih đaka - to je nepodnošljivo lako.

Srećno.