Satiranje istine

Photo: Dragan Kujundžić

Nedopustivo je nastojanje pojedinaca, ma koliko oni moćni bili, da zloupotrebom nedorečenosti i slabosti pravosudnog sistema kao instrumenta za uspostavljanje pravde u društvu, zadovolje svoje lične interese nanoseći nepopravljivu štetu interesima društva kao celine. Zaista, zastrašujuće zvuči sama pomisao na to da bi samo jednom pojedincu, moglo poći za rukom da uništi jedan nezavisni medij kao svojevrsnu instituciju civilnog društva

Tužba Emira Kusturice protiv e-novina, očigledno za nameru ima da se finansijski unište e-novine, koje su već godinu i po dana u velikoj novčanoj krizi. Do duševnog mira za kojim navodno traga, Kusturica će teško doći preko 20.000 evra koje traži od e-novina. Znam da ih nemaju, jer u našem društvu samo oni koji grade karijeru na satiranju istine i omalovažavanju zdravog razuma mogu da zarade toliki novac. Beskompromisni kritički stav koji promovišu i činjenica da e-novine već gotovo dve godine, ophrvane finansijskim teškoćama, jedva preživljavaju, najbolji su dokaz da, za razliku od većine medija u Srbiji, nisu krenule putem na kojem bezočna trgovina istinom i lažima donosi najveći profit.

Čini mi se da ovde nije istina bitna, već je u pitanju namera da se uguši i poslednji pokušaj onih koji na sebi specifičan način pišu i pričaju ono o čemu drugi ne smeju. Ne ulazeći u zakonsko pravo svakoga da na sudu traži pravdu čak i kada nije u pravu, ključno pitanje je gde su granice opravdane zaštite subjektivnih osećanja pojedinaca u odnosu na javni interes društva kao celine? U okolnostima sistemskih nedostataka uređenosti oblasti slobode medija i gotovo potpuno uništenog javnog etosa, teško je prihvatiti stav da su sudovi pozvani da utvrđuju granice medijskih sloboda. Odsustvo senzibiliteta za specifične moderne forme satire i kritičkog propitivanja uloga i funkcija pojedinaca u javnoj sferi, alarmantno upozoravaju da su ostrva nezavisne medijske scene u Srbiji u opasnosti i na udaru novog talasa pritisaka koji preti da ih u potpunosti potopi.

U vremenu kada uređivačku politiku medija u Srbiji dominantno kreiraju njihovi oglašivači koji su ujedno i njihovi najveći finansijeri, od suštinskog je značaja preživljavanje malog broja onih koji odudaraju od te poražavajuće slike celine. Otuda je nedopustivo nastojanje pojedinaca, ma koliko oni moćni bili, da zloupotrebom nedorečenosti i slabosti pravosudnog sistema kao instrumenta za uspostavljanje pravde u društvu, zadovolje svoje lične interese nanoseći nepopravljivu štetu interesima društva kao celine. Zaista, zastrašujuće zvuči sama pomisao na to da bi samo jednom pojedincu, ma ko on bio, moglo poći za rukom da uništi jedan nezavisni medij kao svojevrsnu instituciju civilnog društva. To bi za posledicu imalo plimu autocenzure i potpuno potčinjavanje medija strahu, u vremenu kada nam je preko potrebna razvijena nezavisna i kritički nastrojena javnost koja je od nesumnjivog  značaja za razvoj demokratije i modernizaciju srpskog društva.