Šta je vaistinu zabolelo Emira

Služba bezbednosti svake države bi, prema najširoj definiciji, trebalo da štiti njen ustavni poredak, a samim tim i bezbednost svih građana nastanjenih na njenoj teritoriji. Obaveštajna služba, kao deo tog institucionalnog lanca, ne bi prema tome trebalo da nosi a priori negativan predznak – već baš naprotiv. Tako se na primer u mnogim razvijenim zapadnim zemaljama – onim, dakle, kojima se i Srbija kobajagi želi da priključi - saradnja sa bezbednosnim službama od strane većine građana smatra odgovornom i, štaviše, poželjnom aktivnošću. Građani tih država takvu saradnju vide kao sopstveni doprinos jednom opštekorisnom cilju – povećanju ukupnog stepena bezbednosti – čijom se realizacijom pozitivno utiče na kvalitet života svih njih pa, samim tim, i njihove države. Ako je to već tako – a jeste! – postavlja se logično pitanje zbog čega se u Srbiji bilo kakva veza neke osobe sa Službom smatra sramnim činom koji ta osoba na sve moguće načine nastoji da sakrije? Zašto našem junaku Nemanji tako teško pada priča o povezanosti sa srbijanskom tajnom policijom da se u svrhu kontrole štete brže-bolje latio tužakanja jed(i)nog nezavisnog medija?

Pažljivim čitanjem tužbe Emira Nemanje Kusturice protiv e-novina lako se može zaključiti da se ista sastoji od dve logičke celine. Prva se dotiče pitanja osnovanosti navoda iznetih u spornom tekstu prema kojima je Kusturica označen kao saradnik srbijanske tajne službe. Tim se delom ovde neću posebno baviti iz prostog razloga što nažalost, uprkos više nego osnovanoj sumnji, ne posedujem materijalne dokaze koji bi tu sumnju pretočili u nepobitnu činjenicu. Da ih kojim slučajem imam u rukama, svakako ne bih ni časa časio da ih dostavim svojim prijateljima iz e-novina.

Moram, ipak, priznati da sam se našao pomalo zatečen tvrdnjom da Kozak sa Mokre Gore radi za Službu državne bezbednosti. Ja sam, naime, još pre neku godinu, u jednom (polu)neformalnom razgovoru, čuo neprovjerenu glasinu da je dotični, pored još nekih tom prilikom pomenutih umetnika, zapravo na vezi Vojne službe, i to njenog kontraobaveštajnog detašmana – zamislite, baš onog u kojem je (i) Aco Tomić dosegao vrhunac svoje bezbednjačke slave. A opet, kad čovek malo bolje razmisli, lako će shvatiti da između te dve službe i ne postoji neka suštinska razlika u koncepciji ili, nedajbože – ideologiji. To što im se tu i tamo desi da se malko pokarabase između sebe isključivo je posledica povremenih sukoba oko podele plena i teritorija na mapi krimin..., pardon – obaveštajnog podzemlja Srbije, a neretko i regiona (za koji se zna ko mu je lider).

To bi manje-više bilo to što se tiče tog prvog, navodno rasvetljavanju činjenica posvećenog dela Nemanjine tužbe. U drugom se, pak, govori o nekakvoj povredi časti i ugleda. Okej, o ugledu bi se još i dalo raspravljati – tužilac ga nesporno uživa u jednom značajnom delu ovdašnje javnosti što, imajući u vidu njene moralne kvalitete, i nije naročito iznenađujuće. Čast je, međutim, nešto sasvim drugo i toga je svestan čak i Kusturica himself. Ali zašto bi se čovek uopšte zamarao tim neprijatnim nijansama kad mu ionako ne idu u prilog. Šta ćeš – čast je čast, al’ vlast je vlast (što reče Balašević).

Da se ne bih previše zaglibio u moralno-filozofska pitanja i dubine, odmah ću preći na ono suštinsko. Nemanja se, dakle, duševno povredio zato što ga se dovodi u vezu sa Službom. E, ’ajmo sad lagano u analizu. Služba bezbednosti svake države bi, prema najširoj definiciji, trebalo da štiti njen ustavni poredak, a samim tim i bezbednost svih građana nastanjenih na njenoj teritoriji. Obaveštajna služba, kao deo tog institucionalnog lanca, ne bi prema tome trebalo da nosi a priori negativan predznak – već baš naprotiv. Tako se na primer u mnogim razvijenim zapadnim zemaljama – onim, dakle, kojima se i Srbija kobajagi želi da priključi - saradnja sa bezbednosnim službama od strane većine građana smatra odgovornom i, štaviše, poželjnom aktivnošću. Građani tih država takvu saradnju vide kao sopstveni doprinos jednom opštekorisnom cilju – povećanju ukupnog stepena bezbednosti – čijom se realizacijom pozitivno utiče na kvalitet života svih njih pa, samim tim, i njihove države.

Ako je to već tako – a jeste! – postavlja se logično pitanje zbog čega se u Srbiji bilo kakva veza neke osobe sa Službom smatra sramnim činom koji ta osoba na sve moguće načine nastoji da sakrije? Zašto našem junaku Nemanji tako teško pada priča o povezanosti sa srbijanskom tajnom policijom da se u svrhu kontrole štete brže-bolje latio tužakanja jed(i)nog nezavisnog medija?

Odgovor na to pitanje krije se u pravoj prirodi i smislu postojanja ovdašnjih službi koji su u realnom životu, dakako, bitno različiti od onih definisanih Ustavom i pripadajućim zakonima. Za razliku od pomenutih ustanova u razvijenim i civilizovanim zemljama, ove domaće u najvećoj meri - ako ne i isključivo - služe zaštiti finansijsko-političko-kriminalnih interesa vladajuće oligarhije, a kako ta ista oligarhija mahom sve što radi radi na štetu vlastitih građana, potpuno je logično što svaki obelodanjeni flert ili peting kakvog uglednog pojedinca sa Službom automatski šteti tom njegovom tobožnjem ugledu. Drugim rečima, delatnost srbijanskih službi ima sa bezbednošću građana otprilike tačno onoliko veze koliko Nemanjin pajtos Vojislav Koštunica nema sa skrivanjem Ratka Mladića i(li) atentatom na Zorana Đinđića.

No ipak, kakva god bila priroda Kusturičinih veza sa Službom, pogrešićemo ukoliko čitavu stvar svedemo isključivo na tu dimenziju njegovog lika& dela. Ovde je ključno pitanje šta je to što u stvari nEmirnog Nemanju već pune dve decenije čini tako značajnom figurom ovdašnjeg establišmenta. Možda to što je međunarodno priznat režiser? Okej, jeste, ali ima ovde još dosta međunarodno priznatih umetnika, pa nešto ne primetih da se državni mejnstrim potrudio da ih ispoštuje makar približno kao despota od Mokre Gore.

Gde se onda krije taj čarobni sastojak Nemanjinog upornog o(p)stajanja u vrhu domaće javne scene uprkos sve slabijem kvalitetu njegovih filmskih ostvarenja?

Pa očito u dominantom sistemu vrednosti ovog društva koji je, nakon svih propuštenih prilika da se ono denacifikuje, ostao duboko fašistoidan. A jedna od osnovnih karakteristika fašizma kao takvog sadržana je u podsvesnoj težnji da se svaki fenomen klasifikuje prema matrici podele na Nas i Njih. Upravo ta matrica Kusturicu čini više nego poželjnom figurom - jer šta je on drugo do Jedan Njihov (Emir) koji je postao Naš (Nemanja), pomažući nam na taj način da se ušuškamo u iskrivljenoj verziji prošlosti po kojoj su Oni Drugi po defaultu negativci, što Naše zločine nad njima automatski čini opravdanim ili u najmanju ruku prihvatljivim.

Lepo, ali šta ćemo onda sa ovim Našima – daleko brojnijim od svih tih posrbljenih emira - koji tako izdajnički držimo stranu tim tamo Njihovima? E, za takve će se fino pobrinuti Naši Nemanja & Zdenko. Sudskim putem, razume se. Pa valjda je ovo pravna država boga mu poljubim, a ne nekakav lipov (da ne kažem Bekov) 'lad!