Danas ćeš postati junak

Photo: EPA

Bile su to godine kada sam živeo kao izbrisani stanovnik Slovenije - neka vrsta taoca slovenačkih nacionalista, zajedno sa još 25.671 bivših Jugoslovena. Bez papira nisam mogao preko granice - nalazio sam se u neznatno proširenom kućnom pritvoru – takav je bio njihov plan zarobljavanja. Ali ja se tu setim svog moćnog rođaka, japanskog zmaja Suse-no-oa. Uđem u bugarsku ambasadu u Ljubljani, skupim hrabrost i još s vrata, nalik na Baja Ganju, glasno prozborim: „Dob'r den, az s'm B'lgarin“

Po marksističko-psihoanalitičkom tumačenju stvarnosti - parafraziram slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka - mitovi i legende nastali su da bi se našlo mistično opravdanje, "viši cilj", za krvavu istoriju čovečanstva i našu kulturu utemeljenu na zločinu; po Žižeku, sve države su utemeljene na zločinu i ne postoji država bez nečeg što on naziva "founding crime" - štaviše, država bez zločina nije moguća. Kako sa tim zločinima čovek mora živeti i čak na njihovoj osnovi graditi kulturu, morali su se naći "viši razlozi i sile", da bi naša savest ostala čista, ruke oprane i humani život moguć.

Ako je ova interpretacija tačna, a mnogi savremeni Japanci bi se sa njom složili, u Japanu, zemlji koju zovu "Zemlja 8.000.000 mitova", ljudska krv se je prolivala u potocima. Bilo kako bilo, japanska mitologija živi u svesti Japanaca i ne postoji niti najmanji aspekt života bez mitološke komponente i interpretacije. Štaviše, poreklo japanske nacije je mitološko-božansko i jedan od glavnih japanskih mitoloških predaka je izvesni zmaj pod imenom Susa-no-o, čiji brat i sestra su Sunce i Mesec. Susa-no-o ima mnogo oblika a najčešće predstavlja Suvi letnji vetar a ponekad je i Bog mora, takođe i Bog vatre... Na jednom predavanju na Ženskom univerzitetu za vanredni studij (nešto poput naših nekadašnjih "radničkih univerziteta") u Kumamotu, saznao sam neverovatnu novost: Susa-no-o je moj daleki rođak. Naime, na predavanju o Balkanu održanom grupi studentkinja engleskog, govorio sam o balkanskoj etničkoj pomešanosti koju novodobni nacionalisti, za potrebe svojih džepova, pokušuvaju da upakuju u etnički homogene nacije. Za primer sam uzeo sebe jer moj otac je Bugarin, majka Srpkinja a žena Slovenka. Pritom je mojem ocu otac bio Bugarin a majka Srpkinja (a njena majka Bugarka), dok su po saznanjima moje žene oba njena pretka poreklom Nemci. Ovom spisku predaka bi bilo vrlo smisleno dodati i ponekog Turčina, a verovatno i još koga.

Photo: flickr.com

Pošto sam bio predstavljen kao "haiku pesnik iz Slovenije", moje reči su izazvale prvo šok a zatim olakšanje i usklike "sad je sve jasno"! To što je mojim slušateljkama bilo jasno bio je odgovor na pitanje na koje mi je na početku predavanja bilo postavljeno a na koje nisam umeo da odgovorim: "Zašto jedan Zapadnjak, Balkanac, piše haiku?". Jer, haiku nije, poput soneta, samo pesnička forma već je to i tradicionalna japanska umetnost. Zbog vrlo uspešnog bugarskog sumo rvača Kalojana Stefanova Mahljanova (japansko ime: Koto-o-šu Kacunori), prvog evropskog sumo rvača sa titulom Ozeki ("šampion") i prvog Evropljaninina koji je pobedio u Kupu Imperatora, pominjanje Bugara u mom poreklu otvorilo je prostor za mitološku interpretaciju. Sumo je u Japanu popularan kao kod nas fudbal i dnevne novine su, tražeći odgovor na pitanje kako jedan Evropljanin može biti Ozeki u japanskom tradicionalnom sportu koji dolazi direktno od božanskih predaka (Shinto), našle sledeću priču: Susa-no-o je po jednoj verziji mitologije zapravo korejski junak koji je u Japan doneo metalurgiju. Ova verzija, koja ističe zajedničko poreklo Japanaca i Koreanaca, ide još dalje, do podnožja Altajskih planina u centralnoj Aziji, gde upoznajemo Susa-no-o kao zajedničkog pretka Japanaca i pra-Bugara; tu se Susino pleme razdvaja i današnji različiti narodi odlaze svaki na svoju stranu sveta: deo plemena prema Istoku, deo prema Zapadu. To znači da su Bugari i Japanci u dalekom srodstvu tj. našlo se je mitološko objašnjenje za moje pisanje haikua. Otišao sam sa predavanja osećajući kako mi rastu krila i rep a moja glava se je multiplicirala trostruko, sedmostruko, dok je moj dah palio naokolo. Međutim, za Japance mitologija nije šala i sličnu "rođačku" priču čuo sam i od poznatog pesnika Ban'ye Natsuishija, za vreme našeg dugogodišnjeg druženja i prijateljovanja. Pod njegovim uticajem napisao sam poprilično mitoloških haikua, par od njih navodim ovde:

Tražeći svoje korene
pronađoh crvenu litvansku
Bogorodicu

Pećina Polog:
tama starija od noći
je duša planine

Govorim li ja to jezik
suvih polja ili zimzelenih šuma
ili možda koralnih grebenova ?

Kap studenčice:
grobari iskopaše
pradedovu kost.

Pod palim nebom
izrodi haosa postaše
gostoljubivo more.

Tada, dok me je ta priča zabavljala, nisam o svom srodstvu sa Susom ozbiljno razmišljao ali dogodilo se je da sam se morao iznenada prisetiti svog moćnog rođaka Suse-no-o i čak da ga zamolim za pomoć. Bile su to godine kada sam živeo kao izbrisani stanovnik Slovenije - neka vrsta taoca slovenačkih nacionalista, zajedno sa još 25.671 bivših Jugoslovena. Bez papira nisam mogao preko granice - nalazio sam se u neznatno proširenom kućnom pritvoru – takav je bio njihov plan zarobljavanja. Ali ja se tu setim svog moćnog rođaka, japanskog zmaja Suse-no-oa. Uđem u bugarsku ambasadu u Ljubljani, skupim hrabrost i još s vrata, nalik na Baja Ganju, glasno prozborim: „Dob'r den, az s'm B'lgarin“. Koristeći svih 114 reči bugarskog kojih sam mogao da se setim, zatražio sam bugarsko državljanstvo i dobio ga, ne samo bez peripetija ili korupcija, nego i ljubazno i u relativno kratkom roku. Tako je moj metafizički rođak Susa pobedio slovenački dijalektički nacionalizam. Ponovo sam mogao slobodno da putujem i da za to ne molim nečastive sile društva u kojem sam živeo.

Photo: EPA

A evo juče, gledajući finale kupa Azije u fudbalu, između Samuraja i Kengura, prisetih se ponovo moćnog rođaka Susa-no-o. Osetio sam da je na pomolu važan trenutak već kada je loptu na sredini primio Yosuhito Endô, tridesetogodišnji igrač Gambe iz Osake a inače rodom iz Kagoshime, velike luke na krajnjem jugu Japana odakle je bio i čuveni Saigô Takamori (1827-1877), poznat i pod nazivom „poslednji samuraj“. Endôv dugi i oštri pas po levom krilu do Yuta Nagomota, igrača italijanske Ćezene, zaličio mi je na nagli potez rukom kojim samuraj izvlači mač. Sečivo je bljesnulo na suncu, to se jasno videlo. Usledio je zamah oštricom - a to je bio snažan centaršut u sredinu i nazad u šesnasterac – do Tadamori Lija, čija je noga učinila treći, odlučujući potez mačem: neodbranjivi volej i pobeda Japana. To da je zaista u pitanju samurajska ruka, potvrđuje i izjava Tadanari Lija, člana ekipe „Sanfreče“ (tri strele) iz Hirošime, koju trenira Mihajlo Petrović. Tadanari Li, rezervni igrač Japana, poreklom Koreanac kome je pravo ime Li Čung-Sung, rekao je nakon utakmice da je na klupi sve vreme, ne znajući još da će ga trener ubaciti u igru, ponavljao u sebi: „Danas ćeš postati junak“. Kada je ušao u igru nije imao drugog izbora već da tako i uradi. Njegov primer potvrđuje japansko-korejsku pripadnost duhu Susa-no-O, iz kojeg su definitivno isključeni svi Kinezi a u koju su uključeni Mongoli i Tatari – sve tamo do Turaka, Bugara, Mađara i Estonaca.

Međutim, Susa-no-O je uslov pripadnosti ali po sebi nije dovoljan za članstvo u ekipi samuraja; potrebna je i pripadnost japanskoj kulturi. I zato je tu japansko ime, koje stranac nosi – bio iz Susinog plemena ili ne - kao što glumac No-drame nosi masku. Ta maska je tu da kaže: dijalektički se svet neprestano menja, te promene nisu suštinske - pojavni se oblici sveta menjaju dok je suština nepromenjiva. Suština nije u maski već iza maske... Japanci tokom života menjaju imena a često ih istovremeno imaju i po nekoliko – posebno profesionalno ime, na primer, nije neobična stvar. Postoje tu i imena za mladost, starost i smrt. Uzmete li japanski pasoš u ruke bićete iznenađeni kada u njemu vidite upisano više imena. Zbog toga u kulturama Dalekog istoka promena imena fudbalera Čung-Sunga u Tadanari nije neprirodna i u toj promeni nema nasilja, nalik na nasilje koje doživljavaju fudbaleri poreklom iz bratskih republika koji igraju za reprezentaciju Slovenije. Jugovićima u dresovima slovenačke reprezentacije se meko ć pretvara u tvrdo č (inače, kod Jugovića koji nastupaju kao junaci u medijskim crnim hronikama ovakvih kozmetičkih zahvata u prezimenu nema). Zamena jednog slova za drugo bi bila smešna da iza nje ne stoji ozbiljna asimilaciona politika koja, za razliku od japanske kulture, smatra ne samo da je maska suština već da je maska jedino što uopšte postoji. U tome je tragika balkanskih nacionalizama: isprazni su i bez sadržaja – kao takvi najčešće služe goloj vlasti grupe ljudi i po pravilu ne mogu označivati nešto esencijalno. Drugačije rečeno: balkanski nacionalizam je kulturna laž, oblik prevare, nešto nalik na odglumljeni orgazam.

Photo: EPA

Pre izvesnog vremena posetio me je japanski pesnik koji je želeo da obiđe ljubljansku znamenitost - Zmajev most. Na internetu je pregledao znamenitosti Ljubljane i kao čoveku koji dolazi iz dalekoistočne kulture, u kojoj zmajevi zauzimaju visoko i vitalno mitološko mesto, hteo je da upozna i ljubljanskog zmaja. U tu svrhu pozvao sam prijatelja, ljubljanskog arhitektu koji je u slobodno vreme rado služio kao vodič po Ljubljani. Posle obilazaka raznih znamenitosti stigosmo i do Zmajevog mosta. Njihov razgovor je tekao otprilike ovako: Japanac: „Kažite mi molim Vas koja priča stoji iza zmajeva na ovom mostu?“ Arhitekta: „Nema tu nikakve priče, zmaj je dodat kao ornament“. Japanac: „Onda vladar ili vlast koja je most dizala sigurno imaju svoju priču vezanu za zmaja ili je zmaj možda simbol tog vladara?“ Arhitekta: „Ne, most je 1907. podigao Franc Jozef, njegov moto Viribus Unitis (ujedinjenim snagama) bio je takođe upisan na mostu, ali su dodati i mnogi biljni ornamenti, baš kao i zmajevi“. Japanac: „Našao sam podatak da je zahvaljujući ovim zmajevima zmaj postao simbol Ljubljane?“ Arhitekta: „Da, to je tačno.“ Japanac: „Čujem i da se navijači fudbalskog kluba ovde zovu 'zmajčki'?“ Arhitekta: „Da, i to je tačno“. Japanac: „I za sve to ne postoji poseban razlog?“ Arhitekta: „Koliko ja znam, ne“.

Na sajtu Svetske fudbalske asocijacije, FIFA, nalazim na forumu oduševljenu poruku navijačice Samuraja koja kaže: „Tadamori Li, hvala ti što si uzeo japansko državljanstvo!“. I ja sad zamišljam slovenački forum u kome oduševljeni navijači „Zmajeva“ pišu: „Zlatko Zahoviću, Mile Aćimoviću i ostali, hvala vam što ste uzeli slovenačko državljanstvo!“. Umesto toga, slovenački nacionalizam se u doba državnog osamostaljenja razvijao oko teze „nećemo naciju u čijem centru se nalazi nogomet“. Razni domoljubi su se sa svih mogućih javnih tribina oglašavali sa antifudbalskim parolama. Ni vremenska prognoza nije mogla da prođe bez antifudbalskih usklika. Ko je protiv fudbala taj je za Sloveniju. Fudbal je za „južnjake“ a ne za Slovence. Nakon što se pokazalo da fudbal dobro uspeva ne samo u Japanu već i u Sloveniji, slovenački pisac Drago Jančar, poznat po paroli da je za Slovence svaki dan - dan nacionalnog plebiscita, zapisao je u nekom eseju da je korist od fudbala u tome što će se „južnjaci“ sada lakše identificirati sa Slovenijom (pa stoga i verovatno lakše asimilovati).

Na toj i sličnim konceptualnim negacijama bazira se većina balkanskih nacionalizama čija je osnovna karakeristika negativno mišljenje. Drugačiji odnos od Jančarevog bio bi možda: Zahvaljujući fudbalu, Slovenci će postati deo sveta. Redukcioni, zatvarajući karakter balkanskih nacionalizama je potpuno različit od matafizičkog i sintetskog karaktera japanskog nacionalizma koji, eto, ima moć da se širi i poistovećuje ne samo sa Koreancima, nego i sa Turcima, Bugarima i Estoncima i koji sa lakoćom prihvata bejzbol i fudbal kao nacionalne sportove. Nacionalizmi koji imaju zdravu osnovu moraju imati sintetski a ne redukcioni i isključujući karakter. Aspekt rasta i ekspanzije je aspekt života. Cirkulacija i izmena takođe.

Teško je biti
niko: u zmajevom gnezdu
rastu zmajevi