Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Svedočenje o vrlini i patnji

Omarska, pakao za ljude

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: mojprijedor.net

Devetnaestogodišnji mladić srpske nacionalnosti koji se predstavio kao Igor, u uniformi VRS ali bez kape, stražari pored zarobljenih bošnjačkih mladića, njegovih školskih drugova. Govori na engleskom, vrlo emotivno i iskreno. Kaže otprilike ovako: „Ma ja njih volim, to su moji drugovi iz škole, poznajemo se dugo, evo pitajte ih.“ Dolazi do svojih zarobljenih bošnjačkih drugova koji stoje iza nekakve ograde i obraća se jednom od njih: „Ovi oće da znaju koliko dugo se mi poznajemo, ajde kaži...“ Ovaj odgovara ravnodušno: „Ma odavno...“

Ništa na svijetu nije gore nego biti među ljudima koji te mrze i smatraju svojim neprijateljem.
Muharem Eškić, „Pakao potkozarja“


Čovek koji na svojoj koži oseti ljudsku mržnju i niskost dužan je da na svoj način o tome svedoči i upozorava. Istu obavezu prati i svedočenje o vrlini. Zato ovde pominjem dve skromne žene koje su se me za trenutak dotakle, a da ih posle nikad više nisam video. Želim da se odužim dvema Bosankama, obe su me darivale knjigom i baš te njihove knjige su mi, svaka na svoj način, veoma pomogle da shvatim šta se oko mene dešava. Knjiga je korisna, pogotovo kad je spaljuju.

Došlo proleće.
U državne zastave
samo tri boje.

Jedne prohladne subote, godine 1996, u jednom malom mestu u Sloveniji, sredovečna Bosanka žurila je prema omanjoj zgradi u kojoj sam stanovao. Sa balkona na kojem sam pušio mogao sam je videti kako žurnim koracima grabi praznom ulicom udaljavajući se od idiličnog krajolika: belih vrhova Alpa koji su bili kao nadohvat ruke. Skrenula je u pasaž moje zgrade.

Photo: Stock

Znao sam je iz viđenja ali ne po imenu: bila je čistačica u osnovnoj školi a povremeno je čistila i stepenište zgrade u kojoj sam živeo. Do tada smo razmenili nekoliko kurtoaznih pozdrava, obično na polumračnom stepeništu dok je čistila, i te subote bio sam nemalo iznenađen zagledavši je na ulaznim vratima svojeg stana. U rukama je držala debelu knjigu tvrdih crvenih korica - pružila je knjigu prema meni i rekla: „Kod nas u školi spaljuju knjige a vidim lepa knjiga pa mi bi žao da izgori... Znam vi ste pismen čovek, pa ko velim bolje da je donesem vama... Digla sam je sa lomače...“, govorila je ubrzano, pravdajući se što je knjiga bila malo nagorela. Zbunjeno sam je gledao: „Kakve to knjige spaljuju?“ Odgovorila je: „Školska i gradska biblioteka... Ma sve ove naše knjige spaljuju... Puno, cela gomila ih je...“ Uzeh knjigu i pogledah korice: zlatnim, ćiriličnim slovima pisalo je Milan Vujaklija „Rečnik stranih reči“. Bilo je to drugo izdanje poznatog rečnika, tada verovatno vredno celu njenu mesečnu platu. Uzeh knjigu a pružih joj hemijsku. „Pošto mi poklanjate knjigu molim vas da se potpišete na njoj...“ Pogledala me je zbunjeno a onda je uzela olovku i neveštim, dečijim rukopisom polako ispisala svoje ime: Hanifa.

Malo kasnije sjurio sam se do školskog dvorišta. Pored kontejnera je na ogromnoj gomili dogorevevalo nekoliko stotina ili hiljada knjiga, ko bi mogao to da proceni, na tada tako nazvanom srpskohrvatskom jeziku. Kasnije sam od žene direktora biblioteke, moje poznanice, inače glumice, čuo da njen muž nije kriv za ovaj etnički knjigocid, jer to je bilo naređeno iz Ljubljane. Na moju opasku da je scena bila vrlo hitlerovska, pokušala je opet da opravda muža: „Zaista ništa nije mogao da uradi, takvo naređenje je došlo za celu Sloveniju“, ponovila je. I danas se pitam kako je nekim ljudima „naređenje s vrha“ jedina intelektualna koordinata. Srećom po Vujakliju, Hanifa, čistačica, mislila je svojom glavom, i osećala svojim srcem.

Kao što mi je slučajni susret sa Hanifom doneo knjigu ali i spoznaju jednog događaja u Sloveniji koji bi mi možda promakao, veoma slična situacija, déjà vu, uputio me je u ozbiljna događanja u komšiluku. U Ljubljani sam, opet slučajno, upoznao gospođu takođe iz Bosne, ne sećam joj se imena - kućnu pomoćnicu moje poznanice. Ne znam čime sam zadobio njeno poverenje, verovatno time što je sa mnom mogla slobodno da govori svojim jezikom. Gospođa je bila muslimanka iz Prijedora, ali je živela u Ljubljani tridesetak godina i već skoro zaboravila bosanski. Pri narednom susretu poklonila mi je dve knjige: jedna je bila knjiga „Šest godina sa Titom“ iz pera Marka Vrhuneca, šefa Titovog kabineta, Slovenca, ubeđenog Jugoslovena, knjiga u hrvatskom prevodu - zanimljiva na više načina. Ali druga knjiga me je potresla tokom čitanja i navela na dalja istraživanja. Bila je to knjiga Muharema Eškića „Pakao potkozarja“, objavljena u sarajevskom Oslobođenju, 1995. „Ispovjest čovjeka koji je preživeo pakao u Prijedoru i logore smrti Omarska i Manjača“, zapisao je recezent Josip Osti.

Kao i svi ljudi koju prođu kroz strašnu patnju i postanu svesni univerzalnosti zla, Muharem je pouzdani svedok svoga pakla a njegova knjiga potresan i inspirativan dokument.

Istražujući, nakon čitanja te knjige, srpske logore smrti u Bosni našao sam na internetu zanimljiv video zapis neke strane novinarske ekipe baš iz logora Omarska. Dva detalja su mi se urezala u sećanje.

Devetnaestogodišnji mladić srpske nacionalnosti koji se predstavio kao Igor, u uniformi VRS ali bez kape, stražari pored zarobljenih bošnjačkih mladića, njegovih školskih drugova. Govori na engleskom, vrlo emotivno i iskreno. Kaže otprilike ovako: „Ma ja njih volim, to su moji drugovi iz škole, poznajemo se dugo, evo pitajte ih.“ Dolazi do svojih zarobljenih bošnjačkih drugova koji stoje iza nekakve ograde i obraća se jednom od njih: „Ovi oće da znaju koliko dugo se mi poznajemo, ajde kaži...“ Ovaj odgovara ravnodušno: „Ma odavno...“ Igor prevodi na engleski i kaže novinarki: „Eto vidite“. Ona ga pita: „A kada se rat završi, hoćete li se opet družiti zajedno?“ Igor odgovara sa nekakvom mukom: „E, to, mislim, nećemo“. „A zašto?“, pita novinarka. „Zato što ne dozvoljavaju“, odvrati ovaj. „Ko ne dozvoljava?“, pita opet novinarka. „Muslimanski ekstremisti“, odgovara mladić.

Drugi detalj je zabeležen u menzi, za vrema ručka logoraša. Logoraši su lepo obučeni u različita civilna odela, okupani, obrijani i začešljani. Da su im još i kravate dali, pomislili bi da su to učesnici nekog simpozijuma u Omarskoj o, recimo, nekom ekološkom problemu na Balkanu. Uniformisani ljudi, a bez kapa i oznaka, sa kalašnjikovima preteće podignutim u zrak, izgledaju kao teroristi iz sedamdesetih, slučajno zalutali na miroljubivi i ničim okaljani Balkan – eto, pokvario im se autobus u Omarskoj, pa se zaustavili da popuše po koju, dok ne dođu Karlos i Gadafi sa mehaničarima. Logoraši, učesnici bizarnog simpozijuma u Omarskoj, dobili su po četvrt hleba sa kojim očito ne znaju šta da rade i drže ga nezgrapno u ruci, kao nešto nepristojno, dok stoje u redu; dobijaju neku kašu u tanjir, kaša izgleda pristojno... Svi lepo govore kad im se novinari obrate, skoro da ih mogu čuti: „Dobro je odve, uživamo, jedino su debate na simpozijumu naporne, tvrdo se radi, diskutuje se i na noćnim sednicama“.
Novinarka pita jednog čoveka koji pažljivo kusa kašu, „zašto ste vi ovde?“; on ćuti, guta, razmišlja, pa kaže: „Eto, rešili smo da se predamo“. „A imate li porodicu?“. Čovek opet par trenutaka odsutno gleda. „Ženu i dvoje djece...“ Novinarka odlazi sa svitom ka drugom stolu ali kamerman, vođen dobrim profesionalnim instinktom, ostaje i dalje fiksiran na istog čoveka. Ovaj ostaje sam, zagledan negde u daljinu, nastavlja mehanički da grabi kašikom iz sad već potpuno praznog tanjira, i opet, i opet...

U logoru smrti
iz praznog tanjira čovek
i dalje kusa

star
Oceni
4.35
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak