Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (4)

Srbija u glibu Miloševićevog nasleđa

Letovanje u brlogu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Instruktor

Ako se pažljivo oslušne nedavna naizgled preteća izjava Vuka Jeremića da se Srbija ne primorava na nemoguć izbor između Kosova i Evrope jer će „najskuplja srpska reč" i bez vaganja prevagnuti, u drugom planu ove izjave stoji očajnički apel za pregovorima. Sam Boris Tadić je u intervjuu RTS-u pomenuo nekoliko evropskih modela, među kojima i Kipar, koji bi mogli da posluže kao osnova za kosovsko rešenje. Uz nerealne nade koje se polažu u Međunarodni sud pravde u Hagu koji treba da se stručno oglasi povodom kosovskog samoproglašenja, srpska diplomatija je na kolenima i njeno najjače oružje je autodestruktivno, kao kod bombaša-samoubica: autoizolacija, regionalna nestabilnost, politički nemiri u zemlji, Srbija kao crna rupa u evrointegracijama tzv. Zapadnog Balkana

Photo: Milica Jovanović
Predvidljivost je glavna osobina savremene srpske politike, zbog koje, kao ni domaće fudbalsko prvenstvo, nikad ne bi mogla na kladioničarsku listu. Uistinu, predvidljivost nije tako loš fenomen, posebno u biznisu gde podrazumeva stabilnost: znaš koliki si kredit uzeo, kakvi si tu uslovi otplate, kolike su kamate i penali usled kašnjenja. U srpskoj politici predvidljivost je eufemistička zamena za zaparloženost i rigidnost. Nakon što je početkom godine predsednik Srbije Boris Tadić obznanio svoju inicijativu o potrebi donošenja skupštinske rezolucije o osudi masovnog zločina u Srebrenici koji su počinile vojne snage bosanskih Srba, istog časa počela je medijsko-partijska muljaža da se ova zakasnela ali korisna inicijativa potpuno ospori ili bar da se suštinski relativizuje. Već u tom trenutku kladioničarski bukmejkeri mogli su razočarano da pljunu na pod i kenseluju prognoze ishoda donošenja Rezolucije o Srebrenici, makar kvota išla 1:100 u korist „antigenocidaša" i makar se našlo dovoljno avanturističkih optimista koji su poverovali da je Srbija 15 godina nakon Dejtona i skoro deceniju nakon Miloševića postala nešto drugo a ne bezosećajna i autistična sredina.

Iskorak u marifetluk

Ne prateći hodogram iliti agendu srbijanske skupštine, prošlog utorka glancao sam završne formulacije svog teksta za e-Balkan: „Kraj je marta a srpska skupština još uvek nije donela nikakvu rezoluciju. Sada je sasvim sigurno da će ih biti dve, da reč genocid neće biti spomenuta i da će druga rezolucija osuditi sve zločine počinjene prema srpskom narodu tokom ratova 90-ih." Iako poslednjih, pa ima već pola godine, gotovo uopšte ne pratim TV-program, bezazleni remote surf otkrio mi je da je parlamentarna rasprava o Deklaraciji počela baš tog dana, posle tri i po meseca od Tadićeve inicijative. Na početku skupštinskog zasedanja šefovi poslaničkih grupa dogovorili su se da razmena mišljenja bude odmerena, dok je predsednica Skupštine izdala direktivu: Deklaracija večeras mora pasti, i to do 22 časa jer po njenom osećanju sitni sati ne pogoduju ozbiljnosti sadržaja Deklaracije. „Deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici" biće usvojena u 1 sat iza ponoći, posle 13 sati mučne i ružne rasprave, koja je mnoge komentatore katapultirala nazad u turobnu atmosferu 90-ih.

Čim nema kladioničara, nema ni profeta – „fatalna" predvidljivost još jednom je uzela svoj danak. Rezolucija ili deklaracija, tek razlika je u terminološkom pakovanju (za pravno značenje razlike, ako ga ima, nisam ovlašćen). Više kolokvijalno nego etimološki, rezolucija (rezolutnost) asocira na odlučnost, dok je deklaracija (deklarativno) pre svega verbalno izražen stav. Ali, neka je to irelevantni nus-efekat tananosti lingvističke recepcije ovih termina.

Sve ostalo je ostalo isto kao kad je inicijativa pokrenuta. Umesto reči genocid u tekstu Deklaracije upotrebljena je providna perifraza: u prvoj tački osuđen je „zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde" i izraženo „saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija". Neki autori pominju rimske pravnike a neki vizantijske diplomate kao izuzetno vešte na rečima, sposobne da nešto objasne i sakriju u isto vreme. Ova formulacija iz srebreničke deklaracije definitivno ide u red takvih pravničkih dosetki i nečasnih ujdurmi. Jer „presuda Međunarodnog suda pravde", posebno u slučaju generala Radoslava Krstića, eksplicitno pominje reč genocid kao relevantni i obavezujući zaključak interpretacije masovnog i etnički motivisanog zločina koji su nad Bošnjacima počinile snage vojske Republike Srpske jula meseca 1995. godine. Aludirati na genocid a ne pomenuti ga, označava u isto vreme strah da se on negira (svejedno da li je reč o negaciji pravne kvalifikacije zločina koju je upotrebio sud ili uopšte postojanja masovnog zločina – a oba tumačenja su se čula u Skupštini), ali i političku odstupnicu za stranke vladajuće većine koje su lišene navodnog balasta nacionalnog suicuda. Izbegavanje reči genocid u tekstu Deklaracije o Srebrenici nije bilo dovoljno da bi se ona usvojila, već je unapred razrađena strategija dvostrukog deklarisanja. Dva dana nakon usvajanja prve deklaracije, u srpskom parlamentu pred poslanicima se našao tekst Deklaracije o osudi zločina prema Srbima počinjenih u ratovima 90-ih.

Kukavičluk kao konsenzus

Za Deklaraciju o Srebrenici glasalo je 127 narodnih poslanika vladajuće većine, protiv je bio 21 poslanik narodnjaka (DSS i NS), 1 poslanik nije glasao (od 250, koliko srpska skupština broji). Poslanici Šešeljevih radikala, Nikolićevih naprednjaka i LDP nisu učestvovali u glasanju, svako iz svojih razloga: prvi su bili protiv bilo kakve deklaracije koja izdvaja samo jedan zločin i baca ljagu na čast srpskog naroda, dok su liberali Čedomira Jovanovića zahtevali oštriji tekst i upotrebu reči genocid.

Photomontage: Instruktor
Posebno poglavlje ove priče predstavljaju reakcije na Deklaraciju Skupštine Srbije o Srebrenici. Većina vodećih svetskih država, uključujući i generalnog sekretara UN-a i predstavnike EU pozdravljaju donošenje Deklaracije i smešta je u kontekst suočavanja Srbije sa prošlošću i regionalnog pomirenja, podsećajući na neispunjenu obavezu Srbije da Mladića i Hadžića što pre uhapsi i izruči Hagu. Predsednik Tadić Deklaraciju vidi kao: „patriotski čin", „doprinos demokratizaciji Srbije", put ka pomirenju sa susedima i „distanciranje od monstruoznog zločina". Politički predstavnici Republike Srpske, Deklaraciju doživljavaju kao nepotrebnu i štetnu nacionalnu blamažu, kao pretnju opstanku Republike Srpske, koja uz to neće odobrovoljiti političare u Sarajevu. (Ipak, „srbijansko verolomstvo" Miloradu Dodiku nije smetalo da se samo dva dana kasnije pojavi u VIP-loži beogradske Arene na košarkaškoj utakmici Partizan-Makabi u toploj & prisnoj blizini svoga prijatelja i patrona Borisa Tadića, srebreničkog deklaratora). Slično kao u RS misli desničarska inteligencija u Beogradu kojoj su ljudske žrtve i istorijska istina tek instrumenti političkog ostvarenja državnih interesa.

Kada se popiše i odmeri sav gnev ovih nesrećnih ljudi i stranaka, trezven analitičar ne može a da ne podrži i ovakvu Deklaraciju kao neku vrstu humanog iskoraka srpske politike. Ipak, priroda vođene rasprave, korišćeni argumenti i ishod glasanja pokazali su dubok rascep srpskog parlamenta i srpskog društva po pitanju odnosa prema Miloševićevoj politici ratnih zločina i teritorijalne ekspanzije iz 90-ih. Većina poslanika i građana Srbije nije spremno da se suoči sa istinom o vlastitoj odgovornosti za zlo koje su pripadnici organa i institucija države Srbije činili u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Otuda je ova tanka parlamentarna većina rezultat mešavine faktora među kojima prednjače politički pragmatizam i međustranačke nagodbe, dok su razlozi morala i humanističkog senzibiliteta ostali u drugom planu. Političari i građani u Srbiji želeli bi da se sve što pre zaboravi, da se instalira pseudoistina da su svi činili zločine prema svima, da svi treba da se izvine svima i da niko ne treba da snosi posebnu odgovornost, ni moralnu ni finansijsku, za ratne zločine i počinjenu štetu. Tekst ove Deklaracije o Srebrenici nažalost predstavlja limit demokratskog i humanističkog kapaciteta srpskog društva, limit definisan kukavičlukom, revanšizmom ili ravnodušnošću dobrog dela stanovništva i oportunizmom i jednakim kukavičlukom demokratskih vlasti, koje se nisu odrekle nerealnih političkih ciljeva u regionu.

Kosovo, ljubavi moja

Posle martovskog diplomatskog ping-ponga, Srbija se u liku svog predsednika nije pojavila na konferenciji o Zapadnom Balkanu na Brdu kod Kranja u Sloveniji. Srpski preduslov za učešće bio je da se predstavnici Kosova, ako već moraju, pojave sa vizitkama UNMIK-Kosovo. Pošto su roto-mašine u štampariji zakazale, Tadić nije imao drugog izbora no da minira skup, „odčekirajući" svojim nedolaskom čarter letove predsednika EU, Van Rompeja, kao i predsedavajućih EU iz Španije. Iako je po srpskoj štampi bilo najava da bi kosovski lideri mogli da se legitimišu novom ad hoc kovanicom, to se nije desilo – za razliku od Rambujea gde su u triler završnici pristali na ono na šta Miloševićeva delegacija nije mogla ni u snu. No, svejedno su kosovski „reprezentativci" poveli sa 2:0. Kosovski premijer Tači na prištinskom aerodromu blistao je zbog uspešnog predstavljanja Republike Kosovo, poentirajući da će bez obzira da li su sastanci „regionalnog ili međunarodnog karaktera, Kosovo biti predstavljeno samo kao nezavisna i suverena država, ravnopravna sa ostalim zemljama". Svi nestrpljivo čekamo revanš jer nova konferencija EU-Zapadni Balkan treba da bude održana juna meseca ove godine u Sarajevu. Nestrpljenje je tim veće jer su ulozi povećani, mada nadmetanje nije za final four već za opstanak u najnižoj regionalnoj ligi. Kosovski predstavnici sada mogu mirno da ušetaju na Baš-čaršiju, dok Tadić mora da počne da broji vrata na konferencijskoj sali i skenira raspored mesta ne bi li što pre zdimio u hodnik kada neko od zvaničnika sa Kosova uzme reč. Ako se uopšte u Sarajevu pojavi. U suprotnom, nedolazak bi vodio, već vidim državotvorne headlines-e, odbrani osnovnih principa međunarodnog prava i nacionalnog dostojanstva, tj. predstavljao bi put u novu etapu inadžijskog samoizolacionizma. (Ne čudi što je i Đorđe Vukadinović u svojoj kolumni u Politici prestao da sumnja u čvrstoću kosovskog puta državnog rukovodstva. Istina, akademac na braniku državnih interesa oprezno izražava skepsu u to koliko će dvojac Tadić-Jeremić na tom putu izdržati. Ako su ga ubedili, makar privremeno, u svoju patriotsku pasiju, još uvek nisu u neodustajnost volje trasirane zavetnim mitom i neizbežnošću žrtvovanja.)

Photo: Stock
Kao i u slučaju Rezolucije/a o Srebrenici, joneskovska igra sa stolicama (praznim ili neadekvatno popunjenim) predstavlja posledicu tragikomične zaglavljenosti srpske politike u glib Miloševićevog nasleđa. A u ovoj poker partiji po srpsku stranu odavno stvari ne stoje dobro. Ipak, sada je čvrsto uverena da konačno u rukama ima jake karte, ali da joj čipovi tragično nedostaju. Otuda politička trgovina Naftnom industrijom Srbije koja je svečano poklonjena baćuški u Kremlju, mada broj žetona na talonu ni izbliza nije proporcionalan onom koji poseduje druga strana. Kosovski pokeraši se hladnokrvno smeškaju, tu i tamo bace koji čip na gomilu i čekaju da prođe vreme. Istina, i njihovo čekanje je inadžijsko i inertno. Sve je bačeno na kartu priznanja i igra se all in. Ekonomski pokazatelji „najmlađe evropske države" su katastrofalni, putevi šverca i kriminala utabani, neprijateljstvo sa severnim susedom fiksirana, zemlja faktički podeljena i pod protektoratom, ali u albanskom srcu toplo greje ostvarenje vekovnog independističkog sna.

Podeljena suverenost

Između srpskog zaklanjanja iza preambule Ustava u kojoj stoji, čvrsto kano klisurina, da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Republike Srbije i isključivog kosovskog insistiranja na priznanju nezavisnosti Republike Kosovo, jednostrano proglašene ali i priznate od strane vodećih zapadnih sila, i sem BiH svih zemalja na Balkanu, po ko zna koji put kao treći put pominje se podela Kosova. I bivši premijer Srbije, Zoran Živković, u svojoj kolumni u Danasu, piše da bi to bilo rešenje u najvećoj meri realistično. Ako se pažljivo oslušne nedavna naizgled preteća izjava Vuka Jeremića da se Srbija ne primorava na nemoguć izbor između Kosova i Evrope jer će „najskuplja srpska reč" i bez vaganja prevagnuti, u drugom planu ove izjave stoji očajnički apel za pregovorima. Sam Boris Tadić je u intervjuu RTS-u pomenuo nekoliko evropskih modela, među kojima i Kipar, koji bi mogli da posluže kao osnova za kosovsko rešenje. Uz nerealne nade koje se polažu u Međunarodni sud pravde u Hagu koji treba da se stručno oglasi povodom kosovskog samoproglašenja, srpska diplomatija je na kolenima i njeno najjače oružje je autodestruktivno, kao kod bombaša-samoubica: autoizolacija, regionalna nestabilnost, politički nemiri u zemlji, Srbija kao crna rupa u evrointegracijama tzv. Zapadnog Balkana.

Photomontage: Instruktor
Po svoj prilici, Srbija nema trenutno snage da pravi ozbiljne regionalne probleme sem da zagorčava život svojih građana. Ipak, na duži rok nerešeno pitanje Kosova, posebno pritisci koji bi bili usmereni ka demokratskoj vlasti u Beogradu da prizna nezavisnost Kosova, stvoriće uslove za vajmarsku frustraciju političke elite u Srbiji. Pošto narednih godina širenja EU neće biti i pošto je, takođe za duži vremenski period, istorijski srpsko-albanski dogovor nemoguć, privremeni izlaz bi mogao da bude u relaksiranju pitanja granica i međusobnog priznanja Srbije i Kosova. Organizovanje svakodnevnog života u uslovima podeljene suverenosti nad Kosovom pružilo bi priliku da se sa krupnih i međusobno nerešivih teritorijalnih pitanja politički interes fokusira na ekonomiju i izgradnju institucija kosovskog društva. Srbiji će se tako pružiti prilika da se navikne na činjenicu da je Kosovo sused a ne srpske pokrajina, a Kosovo će umesto independističkoj homogenizaciji moći da se posveti poboljšanju životnog standarda svojih građana.

*Tekst je preuzet sa prijateljskog portala e-Balkan


star
Oceni
4.18
Ostali članci iz rubrike Stav