Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (28)

Dozvola za neograničeno ubijanje

SAO Nebeska Srbija

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photomontage: Instruktor

Kada neka država pošalje svoje oružane formacije na teritoriju druge države sa ciljem da istu zauzme i osvoji, to se – koliko ja znam – naziva agresivnim osvajačkim ratom. Ne lezi, vraže! Ovakva definicija se opet odnosi isključivo na zemaljske narode. Za nebeski narod važi (kao i obično) sasvim suprotan obrazac, a on glasi: svaki rat koji nebeski narod vodi je os-lo-bo-di-lač-ki, ma gde god da se odigrava i ma koliko god duboko „nebeska vojska“ zagazila na tuđ(insk)u teritoriju! Šta, nije vam jasno? E, ovako: nebeski narod naprosto vrvi od verziranih nebeskih „eksperata“ koji su spremni da u svakom trenutku ponude gomilu neoborivih (čitaj: nedokazivih) „argumenata“ kojima se utvrđuje „prava teritorija“ na koju nebeski narod polaže pravo, dok granice iscrtane u zvaničnim kartama i atlasima nemaju blage veze sa realnošću. Ti nebeski argumenti prema potrebi mogu da sežu sve do kamenog doba

Da bi jedan narod poneo zvanje nebeskog, potrebno je da se po mnogo čemu razlikuje od svih ostalih, to jest – zemaljskih naroda. Tako, na primer, ono što je za zemaljske narode klasičan genocid, za nebeski narod je tek „najobičniji ratni zločin“. U stvari, kad bolje razmislim, nije čak ni zločin. Jer nebeski narod je, je li, „izabran direktno od boga“, te kao takav i kad ubija - on zapravo ne ubija nego „samo sprovodi božju volju“. Uostalom, da nije tako, ne bi se valjda i sami „ovlašćeni izaslanici Svevišnjeg“ utrkivali da blagosiljaju „svete srpske ratnike i vojskovođe“ pred svaki masovni pokolj u koji bi se ovi zaputili.

Prema tome, nebeski narod nikako ne bi smeo da naseda na nekakvu rezoluciju koju mu raznorazni neprijateljski elementi poturaju na usvajanje sa ciljem da ga diskredituju i time svrstaju u isti koš sa drugim – običnim zemaljskim narodima. Ko je kriv tim hiljadama pobijenih Srebreničana što su se usudili da žive na teritoriji koju je nebeski narod sebi namenio? Treba oni nama da se posthumno izvine što su se uopšte drznuli da nam se ispreče na putu i, štaviše, da budu zahvalni što smo „milostivi“ pa ih nismo pobili u još većem broju. Kao da bi nama to predstavljalo nekakav problem. Nebeski narod je u Jasenovcu once and for all izborio pravo na doživotnu počasnu dozvolu za neograničeno ubijanje i ništa mu ne možete.

Interesantno je i da se nebeski narod može upotrebiti kao svojevrsni lakmus za proveru valjanosti odluka različitih međunarodnih institucija, posebno onih sudskih. Upravo slučaj Srebrenice to najbolje pokazuje. Deo presude Međunarodnog suda pravde po kojem je srebrenički masakr nedvosmisleno okarakterisan kao genocid, nebeski narod kategorično odbacuje. Sa druge strane, nebeski narod koristi svaku priliku da se pozove na jednu drugu tačku te iste presude koja veli da država Srbija „nije direktno odgovorna“ za sprovođenje i organizaciju ovog genocida.

Lesson number 3: kada neka država pošalje svoje oružane formacije na teritoriju druge države sa ciljem da istu zauzme i osvoji, to se – koliko ja znam – naziva agresivnim osvajačkim ratom. Ne lezi, vraže! Ovakva definicija se opet odnosi isključivo na zemaljske narode. Za nebeski narod važi (kao i obično) sasvim suprotan obrazac, a on glasi: svaki rat koji nebeski narod vodi je os-lo-bo-di-lač-ki, ma gde god da se odigrava i ma koliko god duboko „nebeska vojska“ zagazila na tuđ(insk)u teritoriju! Šta, nije vam jasno? E, ovako: nebeski narod naprosto vrvi od verziranih nebeskih „eksperata“ koji su spremni da u svakom trenutku ponude gomilu neoborivih (čitaj: nedokazivih!) „argumenata“ kojima se utvrđuje „prava teritorija“ na koju nebeski narod polaže pravo, dok granice iscrtane u zvaničnim kartama i atlasima nemaju blage veze sa realnošću. Ti nebeski argumenti prema potrebi mogu da sežu sve do kamenog doba, mada postoje „osnovane sumnje“ da je nebeski narod živeo-tu-i-tu još za vakta ameba.

Photomontage: Instruktor
Kako to nebeski narod uvek tako lako provali svaku smicalicu koju mu pojedini ljubomorni zemaljski narodi pokušavaju da napakuju? Ama, prosto k’o pasulj: nebeski narod poseduje nepogrešivi instinkt (još jedan dar od boga svome izabranom stadu) zahvaljujući kojem je u stanju da nanjuši svaku đavolju zaveru koju protiv njega u svojim mračnim katakombama kuju zli vatikanski centri moći.

Nepobitno smo, dakle, ustanovili da je nebeski narod apsolutno neprejebiv i nenadjebiv. Sve te vaše zemaljske propise, pravne procedure, moralne norme i slične trice i kučine možete slobodno da okačite mačku o rep. Nebeski narod ne poštuje ni vlastite zakone, a kamoli kojekakva sa strane nametnuta, te samim tim i krajnje sumnjiva pravila ponašanja. I zato, zemljani, fuck off, bre!

Kad već tako stoje stvari, mislim da je krajnje vreme da mi Srbi institucionalizujemo naše božansko poreklo. Ima u Svetom sinodu SPC toliko umnih i učenih glava koje bi tako rado pomogle našoj majčici Srbiji da se jednom zasvagda očisti od svih tih dekadentnih i nakaznih pojava kao što su građanske slobode, ljudska prava, antifašizam... (fuj, ne mogu dalje da nabrajam, pripade mi muka odjednom).

I kakve veze ima što u Ustavu piše da je ovo sekularna država?! Pa u tom istom Ustavu, i to baš u samoj Preambuli stoji takođe i da je Kosov... ups (umalo da se izlanem). Htedoh da kažem da i na tarabi piše znate već šta, pa se neki sivonja zaleteo k’o nezdrav i ostao bez... znate već čega. Na kraju krajeva, za nebeski narod samo i isključivo nebo može i sme da bude granica, a ne tamo nekakav Ustav koji se, by the way, svako malo prepravlja i dopisuje, a i svako ga tumači kako mu se ćefne.

Elem, moj prvi konkretan predlog je da ubuduće predsednika biramo prema istom principu po kojem biramo patrijarha. Narod bi izlazio da glasa samo u prvom krugu, dok bi potom najnebeskijeg od tri (umesto od dosadašnja dva) prvoplasirana kandidata birao glavom i bradom – Sveti duh. Time ne samo da bismo dokazali privrženost Gospodu, već bismo i uštedeli značajnu lovu od neodržavanja bespotrebnog drugog kruga. O basnoslovnim troškovima izborne kampanje i da ne govorim.

Evo kako bi to u praksi izgledalo. Izborna komisija Sinoda nakon prebrojavanja glasova objavljuje imena trojice finalista, a onda sledi zazivanje Svetog duha koji će doneti konačan sud. Da, lepo sam rekao: trojice finalista. Ne troje ili (ne daj bože!) tri. Kakva crna rodna i polna ravnopravnost, isključivo muški kandidati dolaze u obzir. Sem toga, na šta bi to ličilo da u crkvi, i to usred svečane ceremonije prizivanja Svetog duha, kandidatkinja od uzbuđenja dobije menstruaciju kad joj vreme nije. Pa blaženopočivši bi se patrijarh momentalno triput u grobu okrenuo. Pu, pu, daleko bilo!

Anyway, nije teško predvideti da bi Tadić i Toma glatko ušli u finale. Ostaje dilema ko bi bio treći. Lično tipujem na Koštunicu. Čak bih rekao da on kod Svetog duha ima najveće šanse, pogotovo ako uzmemo u obzir da i među kandidatima za patrijarhe gotovo po pravilu trijumfuje autsajder. Narod može da pogreši, ali Sveti duh nikako. Ne bira on autsajdera tek tako. Lično bih i sam, da sam na mestu the holy ghosta, upravo autsajdera hirotonisao u „prvog među jednakima“. Jer autsajder će se – svestan sopstvenog autsajderstva – jamačno mnogo više potruditi da se dokaže. A Koštunica je prosto - born to be autsajder.

I zaista nam ne bi ništa falilo da ubuduće na ovakav način biramo naše nebeske voždove. Ionako nam svi koje smo tokom poslednjih dvadeset godina birali izgledaju kao da ih je isti ćaća pravio. Ćaća koji – nekako baš kao i Sveti duh – neprestano (i naizgled neprimetno) lebdi tu negde među nama.

star
Oceni
4.21
Ostali članci iz rubrike Stav