Umetnost prosekovanja

U odnosu na stav koji je o Miloševićevoj politici imao tokom krvavih ratova iz doba „veselih“ devedesetih, mora se priznati da je Prosek u određenoj meri mentalno evoluirao. Tada je kategorično odbijao da prihvati agresorsko-hegemonističku ulogu Srbije u ovom masovnom pokolju. O ratnim zločinima koje su počinili neki njegovi sunarodnici – ubeđen da su oni „samo branili svoj narod“ - nije hteo ni da čuje. Danas će vam Prosek, premda nevoljno, priznati da je zločina ipak bilo, pri čemu će posebno apostrofirati da su ih činili i „njihovi“, a ne samo „naši“

Pojam „narod“ može se definisati na dva načina: 1) kao skup svih ljudi koji dele zajedničko etničko poreklo; 2) kao celokupno stanovništvo koje prebiva na teritoriji određene države. Ova reč dobija dodatnu dimenziju kada biva izgovarana iz usta političara. U tom slučaju narod, bez obzira sa kojom od dve definicije u datom kontekstu korespondira, najčešće podrazumeva „amorfnu masu“. Zašto baš amorfnu? Zato što bezobličnu materiju možeš uvek da oblikuješ onako kako ti u tom trenutku odgovara. A kud ćeš veće radosti za političke mešetare u zemlji Srbiji.

Pošto u zajednici od više stotina hiljada ili više miliona pojedinaca ne mogu svi biti identični, potrebno je najpre ustanoviti profil prosečne jedinke, a zatim konstituisati masu kao proizvod te prosečne vrednosti pomnožene ukupnim brojem elemenata skupa (stanovnika). Služeći se delom podacima iz zvaničnih istraživanja javnog mnenja, a nešto više rezultatima višegodišnjeg „ličnog istraživanja“ stanja svesti ovdašnjeg populusa, probaću da skiciram socio-psihološki portret prosečnog građanina Srbije (u daljem tekstu: Prosek).

Prvi ozbiljan problem predstavlja utvrđivanje Prosekovog pola, budući da u ukupnom uzorku imamo približan broj ženskih i muških komponenti. Polazeći od činjenice da živimo u tradicionalno patrijarhalnom društvu u kojem je uloga „glave porodice“ mahom unapred dodeljena (fizički) jačem, jasno je da većina žena još uvek formira svoje poglede na život pod značajnim uticajem svojih „gospodara“. Isključivo iz tog razloga će u daljoj analizi Prosek biti posmatran kao muški primerak vrste.

Kada se sa Prosekom zadesite za istim stolom u kafani, te tokom opuštenog ćaskanja uz pićence o nekoj neobaveznoj temi diskretno prebacite lopticu na teren politike, prvo će uslediti par sekundi Prosekovog ćutećeg mozganja, nakon čega će vam sa filozofski uzvišenom intonacijom otkriti „opasnu tajnu“: „Da ti ja, burazeru, pošteno kažem: sve su to lopovi“. „U pravu si, prijatelju“ – krenete da mu podilazite kako biste ga skuvali za naredno pitanje: „Ali kako da to promenimo?“. „Eh, kako“ – čudi se Prosek vašoj neukosti – „Treba najuriti te lopuže i postaviti poštene ljude“. „Razumem ja to, ali opet pitam: kako?“ – nastavljate da insistirate, ama Prosek se ne da: „Pa ja kad bi’ to znao, ja bi’ se bavio politikom, a ne ovim sranjem!“. Dižete ruke od politike i prelazite na bezbolniju diskusiju. Na primer: koje bi fudbalere Antić trebalo da povede u Južnu Afriku. Tu je Prosek vazda bio (i ostao) svoj na svome.

Politika je ovde upletena u sve, pa tako i u Prosekovu nezavidnu ekonomsku situaciju. Prosek je ubeđen da su isključivo političari – nikako i on sam! - krivi što je posle dvadesetak godina udruživanja rada u nekada uspešnom, a potom propalom i naposletku privatizovanom OUR-u (danas A.D.) doživeo da crnči kod gazde privatnika za šaku jada. Prosek je takođe i dovoljno real(istič)an da bi shvatio da nema svrhe ustati protiv tih koji su ga doveli tu gde je jer, štono kaže narod - ’di će šut protiv rogatog. Na kraju krajeva, moglo bi biti i gore. Jer šta da, eto, Prosek kojim slučajem nema rodbinu na selu koja ga opskrbljuje deficitarnim namirnicima što ih iz kućnog budžeta nije kadar priuštiti. Zato Prosek mudro ćuti i nastavlja da jede. Šta da jede? Pa, deficitarne namirnice, majka mu stara!

U odnosu na stav koji je o Miloševićevoj politici imao tokom krvavih ratova iz doba „veselih“ devedesetih, mora se priznati da je Prosek u određenoj meri mentalno evoluirao. Tada je kategorično odbijao da prihvati agresorsko-hegemonističku ulogu Srbije u ovom masovnom pokolju. O ratnim zločinima koje su počinili neki njegovi sunarodnici – ubeđen da su oni „samo branili svoj narod“ - nije hteo ni da čuje. Danas će vam Prosek, premda nevoljno, priznati da je zločina ipak bilo, pri čemu će posebno apostrofirati da su ih činili i „njihovi“, a ne samo „naši“. O genocidu u Srebrenici bolje i da ga ne pitate. Sumnjičavo se mršteći, otprilike će vam reći sledeće: „Ko zna da li je bilo baš tako...“

Prijatno ćete se iznenaditi, štaviše – zapanjiti, ako vam otkrijem da Prosek najoštrije osuđuje nasilje u porodici, a pogotovo nad ženom. Ipak ste se prerano poradovali. Prosek pod nasiljem ne podrazumeva povremene „vaspitne“ šamarčine (popularno: šljage), već samo pesničenje i šutiranje na pod strovaljene supruge. A on ipak nije baš do te mere primitivan.

Još je poraznije saznanje da ni Prosekova gospođa supruga – zvaću je na dalje „Prosekinja“ (slutim da bi „Prosekuša“ moglo zvučati politički nekorektno) - ne vidi ništa strašno u tome da s vremena na vreme popije poneku „pljeskavicu“. Domaćica je svesna da je njen bračni drug opravdano nervozan zbog svega što nam se dešava i valjda je prirodno da mu se katkad ubojita desnica malko otkači i završi joj posred face. Uostalom, i sama je delimično kriva što nije vodila računa da se ne nađe na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. A opet, njen je Prosek suvo zlato spram onog „nadprosečnog“ komšije s devetog sprata koji, zamislite, mi-ni-mum triput dnevno odere ženu od batina i nikom ništa.

U večernjim satima, kada nakon sumornog radnog dana Prosek poželi da odmori mozak, on lepo dohvati daljinski i opušta se uz bogat kulturno-umetnički TV program. Proseku je neverovatno toplo oko srca dok mu se pred očima na ekranu smenjuju do iznemoglosti razvučeni kadrovi serije „Selo gori, a baba se češlja“, praćeni ispraznim replikama članova glumačke ekipe (nije Tadić onomad slučajno izabrao da baš Radašinu ide u pohode). No, to je tek „predigra“ za serijski orgazam koji će Prosek sebi priuštiti uz prizemne štosove mlogoobožavanih „Kursadžija“. I gospođa Prosekinja barabar sa svojom jačom polovinom uživa u ovom „vrhunskom (h)umoru“, ali zna i da se pošteno isplače uz melodramatične ljubavne limunadice, ekranizovane po romanima izvesne Mir-Jam. Šut’, bolan, romant’ka!

Što se rijaliti šou programa tiče, gospođa Prosekinja ne krije da je prosto luda za „Velikim bratom“ i „Farmom“. Poseban melem na duševnu ranu su joj kafenisane trač-partije tokom kojih ne propušta da sa jednako dokonim komšinicama dobrano izogovara učesnike ovih emisija. Njen suprug, to jest „naš junak“, Mr. Prosek, reći će vam da su to ordinarne gluposti i da mu ne ide u glavu kako neko može da im pridaje toliki značaj. Ubrzo će se, međutim, nesmotreno izleteti i do detalja opisati šta su sve „ono dvoje ’bestidnika’ sinoć bogoradili podno ćebeta“, te „ekspertski“ zaključiti da je „današnja omladina dozlaboga nemoralna“.

Prosek inače dosta polaže na vlastito kulturno uzdizanje, naročito kroz pisanu reč. Najprijemčivije literarno štivo mu je štampana građa obojena žutom – kodni naziv „toaletoidi“. Rekao bih – potpuno razumljivo. Informacije - što autentične, što nafilovane - o marifetlucima kojim raznorazne viđenije glavonje pune svoje džepove dok vi „nemate za ’leba“ nekako mnogo lakše svarite ako sa te iste novinske stranice u vas brezobrazno pilji obnažena guza kakve estradne dive, overena iz žablje perspektive posredstvom škljocajuće alatke dovitljivog paparaca.

Prosekova čitalačka strast dade mi idealan šlagvort da se osvrnem i na potomstvo koje su supruga mu i on blagoizrodili. Naime, njihov muški potomak (Prosekčić), vrli pubertetlija, svog idola pronašao je u jednom poznatom domaćem piscu i autoru bestselera „Gvozdeni rov“ - stanovitom „gospodinu“ Legiji. Prosek junior će vam otkriti kako on ima ogroman „rispekt“ za narečenog spisatelja jer je ovaj, pored toga što je napisao „ekstra knjigu“, takođe i „faca i po“. A „faca i po“ je stoga što su mu se, sve dok ga „dušmanska Sablja ne sasječe“, sve „beogradske pičke“ klanjale i bežale mu sa senke. A to što je „kao šatro zveknuo premijera“, ma sve su mu to namestili – klasična zavera, batice. Đinđića su, bre, „roknuli“ ovi njegovi, i to po nalogu Amera „jer je radio za Švabe umesto za njih“. Zna to Prosekčić, čit’o u novinama. Onim istim pomoću kojih mu se i matori „kulturno uzdiže“.

Žensko čeljade je takođe u ludim teenage godinama. I takođe se „loži“ na „gospodina“ Legiju, mada na drugačiji način od svog brata. Svog životnog uzora pronašla je u građanki Ražnatović Svetlani koja, bajdvej, sa pomenutim „gospodinom“ deli štošta zajedničko. Sablju, na primer. Prosekica je u građanku Ražnatović zacopana jer ova „super peva i još bolje izgleda“ (može i obrnuto). Ceca Nacionale je žena zmaj, bre. Ideal kojem stremi svaka iole „emancipovana“ srpska curica: stiže da bude i majka, i domaćica, a uza sve to je i uspešna poslovna žena. A i svadba decenije je – svadba decenije. Da se ne lažemo.

Naša Prosekica je u stanju da satima pred ogledalom pući usne kako bi što više ličila na svoju ljubimicu. Štedi od džeparca i mašta da jednog dana sakupi dovoljno love za estetski silikonski zahvat pomoću kojeg će postati „pljunuta Ceca“. Dečko joj, doduše, kaže da joj to uopšte ne treba jer je ona njemu „i bez toga najlepša“. Ma, jebeš dečka. Takvih kao on ima na svakom koraku, dok je Ceca jedna jedina.

Najveći paradoks (ili „kvaka“) cele ove priče je u tome što sam Prosek - ako bi je uopšte pročitao - ne bi ni ukapirao da je baš on „glavna zvezda“. Naprotiv, sve vreme čitanja bi potvrdno klimao glavom u znak odobravanja, kao da je tu opisan neko sasvim deseti. U tome i leži tajna njegovog „uspeha“: spontano se uklapa u svako društvo.

Na ovom mestu bih se zaustavio sa analizom mentaliteta prosečnog srpskog „građanina Pokornog“ i članova njegove uže obitelji. Prihvatam primedbu da sam na pojedinim mestima možda pomalo preterao u karikiranju. No, sve i da sam mnogo preterao, meni o nivou svesti ovdašnjih građana sasvim dovoljno govori podatak da im je prema svim zvaničnim ispitivanjima Vuk Jeremić omiljeni ministar. S obzirom da gde je Jeremić – tu je i Kosovo, iz ove patološke simpatije prema Tadićevom infantilnom šefu diplomatije može se najbolje utvrditi i Prosekov suštinski stav po pitanju bivše južne pokrajine. Proseku je jasno da je Kosovo izgubljeno, ali kad su nam ga već oteli, daj bar da i mi njih što duže zezamo. Ono, čisto da ne ispadne da smo ga tako olako predali.

Imajući sve dosad napisano u vidu, logično je zapitati se da li ovaj narod uopšte i zaslužuje da živi životom koji je bolji i pristojniji od ovog trenutnog životarenja. Nisam od onih koji će reći da su samo političari zli i pokvareni, dok je običan „čovek iz mase“ skroz nedužan i naivan. Na kraju krajeva, i ti političari nisu pali s Marsa već su potekli iz tog istog naroda.

Uostalom, zar ovaj narod nije ubio jedinog svog političara koji je u poslednjih 20 godina, uz sve njegove mane i opravdane primedbe, ipak u pozitivnom smislu odudarao od ostatka scene? Jeste Ulemek operativno organizovao taj atentat; i jeste Jovanović povukao oroz; i jesu još mnogi tu upetljani kao inspiratori i(li) pomagači. Ali u suštini – Đinđića smo ubili svi mi zajedno. Direktni izvršioci svojim činjenjem, a mi ostali - svojim nečinjenjem. Jednostavno, dozvolili smo da se stvori atmosfera u kojoj je takvo što moguće. Grubo će zvučati, ali Zoran Đinđić je zapravo bio odbačen kao strano telo koje primitivni srbijanski organizam nikako nije uspevao da prihvati i integriše u sebe. Ni do današnjeg dana se u tom organizmu nije mnogo toga bitnije promenilo.

Ako posmatramo narod na ovako banalan način, dakle kao prost zbir njegovih prosečnih vrednosti, nije teško zaključiti da njemu zaista i ne trebaju oni – bilo da su to mediji ili prosto s(a)vesni pojedinci - koji će mu otvarati oči i uporno govoriti istinu o onome što nam se dešava, a što režimski spin-mađioničari pokušavaju da sakriju umotavanjem sivila realnosti u njihovu šarenoliku marketinšku oblandu.

Problem je u tome što narod ipak nije samo „amorfna masa“ i to je ono što vlastodršcima najviše zagorčava život. Na njihovu žalost, postoje pojedinci koji – makar činili i najmanju od svih manjina – ne prihvataju da im sliku o „čarobnoj evropskoj perspektivi sa sve našim prepoznatljivim identitetom“ kroje Tadićevi medijski poltroni preko kojekakvih radašina, velikih bratova i farmi.

Apropo manjina, dodao bih i ovo: demokratija je, prema najprostijoj definiciji, vladavina većine; istinska demokratija u isto vreme podrazumeva apsolutno poštovanje manjina bilo koje vrste i svih prava koja tim manjinama omogućuju da se osećaju ravnopravnim sa preovlađujućom većinom. A da li je Srbija dostigla odgovrajući stepen demokratije? Ja-kao-predsednik je o tome nedavno nešto blagoglagoljio, a vi pokušajte da prosudite sami. Ili, ako vam je lakše – pitajte Velikog brata.