Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (23)

In memoriam: Dejan Nebrigić

Buntovnik sa razlogom

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photomontage: Predrag M. Azdejković

Dejan Nebrigić je počeo da prima redovne pretnje od Vlastimira Lazarova, oca svog bivšeg dečka. O tome je najpre obavestio policiju, koja je odbila da interveniše. Na ponovljen poziv, patrola policije došla je u Nebrigićev stan u Pančevu i uhapsila ga. Tukli su ga već u kolima na putu do stanice, „tog smrdljivog pedera i narkomana“; poručili su mu da „ide kod Drnovšeka“. Dežurni advokat koji je po službenoj dužnosti morao da zastupa Nebrigića, rekao je da „ne želi da razgovara s pederima“

Za Dejana sam prvi put čuo 1999. godine dok sam gledao vesti na Televiziji Pančevo. Voditelj koji je bio vidno zbunjen i uznemiren kao da će javno da objavi najsramotniju tajnu o sebi, čitao je vest da je gej aktivista Dejan Nebrigić podneo tužbu zbog homofobije, prvu takve vrste u Srbiji. Imao sam dvadeset godina, odavno svestan svoje homoseksualnosti i ovo je bio prvi indirektni kontakt sa gej aktivizmom, koji me je ohrabrio i pomalo uticao da se angažujem u borbi za LGBT prava.

Svake godine aktivistkinje Žena u crnom odlaze u Pančevo da posete grob Dejana Nebrigića i da ga se prisete. Ove godine u ponedeljak 28. decembra u 17 časova u Centru za kulturnu dekontaminacju biće predstavljena knjiga „Dejan Nebrigić: buntovnik sa razlogom“, na kojoj će govoriti Staša Zajović, Lepa Mlađenović, Dušan Maljković i Miloš Urošević.

Krajem 1990. godine Dejan Nebrigić prvi put se pojavio u javnosti kao aktivista novoosnovane gej-lezbijske grupe Arkadija, prve takve u Srbiji.

- Sećam se, pismo je stiglo iz Ljubljane na moju kuću, oktobra 1990. Poslato je bilo na desetak adresa u Beogradu, za par feministkinja i par gejova. Tada se otvarao gej-lezbijski Roza klub u Ljubljani, i oni su pitali hoćemo li i mi da otvorimo jedan sličan u Beogradu. Zvao me je tada Dejan Nebrigić telefonom iz Pančeva, kome je takođe siglo pismo, I rekao mi je ’Ajde mi da se skupimo’. Dejan je telefonirao gej poznanicima I tako je, u stvari, počelo samoorganizovanje: prvi susret bio je u poslatičarnici Hotela ’Moskva’ – zapisala je Lepa Mlađenović u tekstu Prvo je stiglo jedno pismo o osnivanju Arkadije.

Kada je Arkadija organizovala prvu javnu tribinu u Domu omladine, na Međunarodni dan ponosa LGBT osoba 27. juna 1991. godine, objavljeno je da je na granici sa Italijom ubijen prvi slovenački vojnik od strane vojnika JNA. Počeli su ratovi i krvave devedesete, a Nebrigić se pridružio akcijama Antiratnog centra I bio jedan od osnivača mirovnog časopisa Pacifik.

Po profesiji pozorišni kritičar i pisac, bio je među prvima javno deklarisanih gej aktivista u Srbiji, svakako najangažovanija osoba u pokretu za ostvarivanje ljudskih prava homoseksualaca i lezbijki. Tokom 1992. i 1993. godine, u svakom broju Pacifika pripremao je eksplicitno gej i lezbijske strane kao deo mirovne politike univerzalnosti ljudskih prava. Pored toga, deklarisani antifašista, antinacionalista i antimilitarista, odbio je vojnu obavezu uz dijagnozu da je homoseksualac. Godinama je bio i aktivni član Žena u crnom, kao i Ženskog centra „Isidora“ u Pančevu. Njegov prvi duži prozni tekst, koji se često naziva „prvim srpskim gej romanom“, pod naslovom Paris – New York, objavljen je tokom 1997. u novosadskom časopisu Symposion u nastavcima na mađarskom jeziku. Izdavačka kuća Rende je 2001. godine taj roman objavila i na srpskom jeziku. Tokom 1998. i 1999. godine bio je izvršni direktor Kampanje protiv homofobije, projekta koji se bavi unapređenjem položaja gej i lezbijske populacije u Srbiji, medijsko praćenje svih oblika netolerancije prema lezbijskoj i gej populaciji, kao i analitičku bibliografiju tekstova o homoseksualnosti za 1998. godinu.

Dejan Nebrigić je u to vreme počeo da prima redovne pretnje od Vlastimira Lazarova, oca svog bivšeg dečka. O tome je najpre obavestio policiju, koja je odbila da interveniše. Na ponovljen poziv, patrola policije došla je u Nebrigićev stan u Pančevu i uhapsila ga. Tukli su ga već u kolima na putu do stanice, „tog smrdljivog pedera i narkomana“; poručili su mu da „ide kod Drnovšeka“. Dežurni advokat koji je po službenoj dužnosti morao da zastupa Nebrigića, rekao je da „ne želi da razgovara s pederima“.

- Ubiću te, ići ćeš ti Bogu na istinu. Naveo si moga sina da bude peder i da se drogira, osvetiću ti se. Nećeš moći da se sakriješ od mene – govorio mu je u slušalicu Vlastimir Lazarov, i Nebrigić je takve tirade slušao od juna 1998. do februara 1999. godine. Ni dve promene broja nisu pomogle.

Tužba je podneta početkom marta, a prvo ročište u Opštinskom sudu u Pančevu bilo je zakazano tek za 17. novembar 1999. godine.

- Vlastimir Lazarov mora da shvati da mu sin nije postao gej zbog mene, već da je sa mnom bio zato što je gej. Moraš prvo pred sobom da priznaš da si gej, a onda i svojoj porodici i okruženju. Većina homoseksualaca odlazi u gej diskoteke, ali se krije. Ja imam jako izražen coming out, dok moj bivši nije otvoreni homoseksualac, i krije se, što je mene emotivno bolelo – izjavio je za Vreme Dejan Nebrigić.

Prvo suđenje odloženo je na neodređeno vreme zbog bolesti sudije, i nikada neće dobiti svoj epilog.

U noći 29. decembra 1999. godine, na njegov 29. rođendan, Nebrigića je ubio Milan Lazarov, njegov bivši dečko i sin optuženog Vlastimira Lazarova. Nebrigićevo ubistvo iskorišćeno je za napad na političke protivnike. Istražni sudija Nedeljko Martinović doveo je njegovu smrt u vezu sa antirežimskim i antidržavnim pokretom. On je izjavio da je Arkadija primala novac iz inostranstva da bi promovisala porast subverzivnih sekti, koje imaju za cilj borbu protiv „naše države“. Režimski mediji pisali su o povezanosti LGBT pokreta sa opozicijom, koja je iz straha od reakcije homofobične sredine odbacila bilo kakvu povezanost sa Arkadijom.

Dejan Nebrigić sahranjen je 31. decembra na katoličkom groblju u Pančevu. Za života je odbio da bude telo srpske politike, odbio je srpsku vojsku i odbio je da bude sahranjen na srpskom groblju. Dejan Nebrigić je 2000. godine posthumno dobio nagradu Felipe de Souza, koju dodeljuje IGLHRC za LGBT aktivizam. Posle njegove smrti, LGBT aktivisti nastavili su borbu koju je on započeo, a mnoge su on i njegov rad motivisali da se pridruže toj borbi:

- Dejan je bio prvi javno deklarisani gej muškarac za koga sam znao da živi u Srbiji. Sećam se nekog njegovog intervjua u M magazinu: najpre sam čuvao ceo taj primerak magazina, a kasnije sam iscepao te dve strane i čuvao ih u fascikli. To je za mene značilo oslobađanje i nagoveštaj da želim da se bavim nečim čime se on bavio. Tek sada vidim koliko sam bio fasciniran tom njegovom pričom i koliko me je to osnažilo. Ime Dejana Nebrigića duboko mi je se urezalo u pamet iako ga nisam upoznao, on predstavlja neku tačku kojoj se vraćam, ponajviše kao osobi koja je prva počela da se bavi gej pravima u Srbiji. Dejan je svoj gej aktivizam sprovodio u nemogućim uslovima, u vreme rata i veoma lošoj situaciji. Ipak, onoliko koliko sam čuo iz priče, nije bio osoba koja je svoju seksualnost i potrebu za slobodom iskazivanja seksualnosti prikrivala ljudskim pravima, već je to živeo i iskazivao – kaže Boban Stojanović iz Queeria centra.

 

* Tekst povodom godišnjice smrti Dejana Nebrigića objavljen i na sajtu Betona

star
Oceni
4.60
Ostali članci iz rubrike Stav