Baci kosku, predsedniče!

Kako drug predsednik i vesela svita oko njega uspevaju da stvore adekvatnu klimu za uzgoj popularne kulture “totalirizma” i održe stvari u odgovarajućem balansu? Kostima. Kostima i kojim parčetom mesa, precizno doziranim, pravovremenom bačenim pred odgovarajuće noge. Narod se buni? Ma, evo besplatnih akcija, evo protesta zbog Kosova, evo patika, evo Italijana u Kragujevcu, evo Šengena, putujte po Evropi, slavite, jeste da nemate od čega, jeste da je to elementarno ljudsko pravo, ali zašto ga ne predstaviti kao naš veliki trijumf, evo kuvanog vina, evo Slavuja iz Mrčajevaca, a kao repete evo Topalka koji šapuće Maji Nikolić na uvo!

Crkla sedmica, dupke puna. Za Novosađane ili one koji su imali dodir sa ovim gradom, jasno je o kakvom problemu pričam – za one koji nisu imali prilike da se otisnu na sever, verujem nije potrebno naročito objašnjavati kakav haos i kolaps nastanu kada “rikne” najprometnija gradska linija, pritom krcata, u sred “špica”, u jednoj varošici palanačkog mentaliteta prepunoj ksenofobičnih osećanja i javno promovisanih fašističkih ideja, koja sebe iz nekog razloga naziva “srpka Atina”.

Pa, ipak, ono što je usledilo, priznajem, totalno me je zabezeknulo, ili, da se bolje izrazim, sledilo: niko, ama baš niko, nije izustio ružnu reč. Nervozne žrtve tranzicije koje žure da giljaju na građevini, bakice sa cegerom pod miškom u jurišu na sveže pijačno povrće, studenti koji u osvit ispitnog roka pokušavaju da iskukaju potpise, namontirane cice nepoznatih namera – svi kao jedan. Ništa od laktanja, guranja, psovanja, pretnji, naprotiv putnici su disciplinovano i bez žurbe toplu unutrašnjost do pola rashodovanog vozila GSP-a najnormalnije zamenili razbijenom stanicom i šibanjem hladnog decembarskog vetra. Da se neko od podobnih fotoreportera našao tamo, sutra bi na stranicama novosadske hronike imali događaj ravan “aplaudiranju” francuskoj Marseljezi, ako ne i relevantniji za opovrgavanje predrasuda o kulturnoj nedoraslosti Srbije. Zeka se, međutim, šćućurio u drugom grmu: to što građani Srbije ne psuju, što ne pljuskaju šamari, ne lete cipele i ne padaju kletve i anateme na narednih par kolena, nije nikakav znak kulture i kulturnog preobražaja. Ne, to je simptom apatije – ozbiljan i indikativan. Žuto-plavi sedativ doziran je “taman”, refleksi savršeno usporeni, reakcije umrtvljene i beskorisne, i eto nama “hipnotisane gomile”. Doduše, sa belim Šengenom. A, kažu, biće i novih obilaznica. Da od tolikih društvenih “veselica” jezik ne zapliće, siguran sam da bi kolektivno usklinuli – “Živeo drug predsednik, živelo bratstvo i jedinstvo, živeo duh radnih akcija”.

A kako drug predsednik i vesela svita oko njega uspevaju da stvore adekvatnu klimu za uzgoj popularne kulture “totalirizma” i održe stvari u odgovarajućem balansu? Kostima. Kostima i kojim parčetom mesa, precizno doziranim, pravovremenom bačenim pred odgovarajuće noge. Narod se buni? Ma, evo besplatnih akcija, evo protesta zbog Kosova, evo patika, evo Italijana u Kragujevcu, evo Šengena, putujte po Evropi, slavite, jeste da nemate od čega, jeste da je to elementarno ljudsko pravo, ali zašto ga ne predstaviti kao naš veliki trijumf, evo kuvanog vina, evo Slavuja iz Mrčajevaca, a kao repete evo Topalka koji šapuće Maji Nikolić na uvo! Ko se ne baci halapljivo na kost i ne poglođe i poslednje parčence sa poda, može slobodno da sebi seče prste, otkriva huligane, piskara o Miškoviću, ma koga to uopšte zanima, dok stado veselo maše repićima, a tiba ne boli?

Ko je sledeći? SPS, naravno – e, tu valja „podmazati“ i sa malkice mesa. Ako bude dobar, ima da dobije i svoju zdelicu – ipak je to rasno kučence, sa finim pedigreom i sasvim jasno, većim apetitom. Evo pomirenja, evo zaboravljene prošlosti, evo dželata i žrtve zagrljenih kao da nikada ništa nije ni bilo, evo nas koji se „izvinjavamo bratu Đuri što nas je malo tukao“ („jeli smo govna, tim i tim rečima“), evo amnestije na mala, a amnezije na sva vrata – njam, njam, njam... dobra kuca. Evo inžinjera u akciji, evo „nema odmora, dok traje obnova“, evo plavih kapa i crvenih marama i slika udarnika! A, za dezert – „plavci“. Ako zatreba, možda da se i rehabilituju raznorazni batinaši, dirigenti kordonskih rapsodija u plavom, iznedre isprobani specijalci i prekaljeni ratnici, ponudi oprost JSO-u (ljudski je, a i Hrišćanski – pa nismo džaba cmizdrili nedelju dana nad pokrovom Pajinim) , pa da lepo ministar oformi novu, svesrpsku specijalnu jedinicu, znamenitog naziva „Nindža kofernjače“. Nema šta, ili će Ivica da se prejede, ili će nama da presedne...

A, tu je i Čedica – onaj koji je do juče vikao da oko „suštine nema kompromisa“, a evo ga danas, malo-malo pa titra, što direktno, što indirektno, onome čiju je stranku napustio, onome zbog koga je ishabao bakine šerpe i lonce, a grlo odr’o poručujući mu „bando crvena“ i na kraju, onome Arkanovom potrčku sve sa Akva parkom, koga se do pre neki dan gadio. Život je surov, a gadno je kada krče creva, pa makar i creva svršenog dramaturga krštenog od ruke Amfilohija lično... Možda ono građansko u Čedi i traži da pokaže zube, zalaje, ali, hej, pa ko je još lud da ujeda ruku koja te hrani? Kostima – kostima, šta sada, zna se da od birača nema.... Zna to Čeda, a zna i Dana – pa, kada nema DB-a, BIE, MUP-a, dobro je i mesto u upravnom odboru NIS-a – daj šta daš, dok još hoćeš da daš...

Lako je sa njima, lako je „bandu crvenu“ transformisati u koalicionog partnera i stuba prosperiteta, a „bandu crkvenu“ u bogatstvo Srbije, ali, Evropa – e, to je već zajeban igrač. Žešće zajeban. Za nju je „tata“ spreman da uradi mnogo više – smeštaj u najboljem hotelu, room servis, ljubazne kelnerke i striptizete koje iskaču iz torte, ali, avaj, ne vredi. Nije to više ona naivna Evropica koja je padala na ražnjice i ćevape na Dedinju i rakiju i prasetinu na Palama, baš zbog tih grešaka danas je nepopustljiva – Karadžić dođe kao čips, nešto što se prezalogaji uz reklame na TV-u, ali, ne, naš gost čeka glavno jelo, pečenog i pripremljenog „đenerala smrti“, arhitektu genocida. Čeka, a kuhinja je užasno spora, pa još oskudeva sa nekim od ključnih sastojaka i začina, kao što su odlučnost, rešenost, itd... A, kada gost previše čeka, on se razočara, pa posle aperitiva, pogotovo uz očajne zabavljače tipa Vuka Jeremića (ljudi, pa ne šalje se klovn da vodi program na ozbiljnoj večeri, niti će šareni nosić i žongliranje zaista zadovoljiti zabezeknutu gospodu), reši da naputi krčmu i ne plati račun. Račun, od koga mi treba da živimo...

Ako sa Evropom ne ide (još uvek), zato na drugim stranama, ako je uteha (a, mora biti), blista! Kao i u svakoj drugoj ligi, tako i u ovom našem, „tri za tri“ sistemu, na kraju godine, pored priznanja za najbolje, najuspešnije, itd, poseban pehar i nagrada idu u ruke „igrača koji je najviše napredovao“. Čini se da je nagradni fond u vidu Voždovca, ovoga puta otišao u prave ruke – zajednica prvoligaša, predvođena delegatima Šaperom i Krstićem, kao i nešto nižim činovnicima, službenikom Tijanićem i Veranom „mister Award“ Matićem, očigledno je prepoznala sve potrebne kvalitete u liku i delu gospodina Nikolića. Neko ko je u SRS od osnivanja, pa je pritom još jedna od viđenijih faca, koliko god se, u nastojanju da ne budem nepotrebno vulgaran i prost, trudio da nađem prigodniji izraz, ne može biti okvalifikovan drugačije nego kao „kreten“. Problem, međutim, nastaje u sledećem: kada kreten nauči da skine bedž, shvati da majica lepše stoji ispod nego preko košulje i dokuči da moderne civilizacijske tekovine nalažu da se viljuške (makar i zarđale) koriste u drugačije svrhe nego što je njegov mentor dugo godina nalagao, onda on postaje pametan kreten. I lukav, a to, za one koji kapiraju o čemu se radi, nije korak napred, nego dva nazad – pametan kreten ume da razmišlja, organizuje i manipuliše onim glupljim, ume da bude toliko pametan da naivne ubedi da više uopšte i nije kreten, i malo po malo, nismo daleko od trenutka da onaj koji je osam godina na vlasti jer je dva puta uzviknuo „ja nisam Tomislav Nikolić“ (i pritom bio lep), izgubi istu tako što će nesuđeni Vojvoda od Srbislavaca (Hrtkovaca) uzviknuti „ja nisam Boris Tadić“. Dobro, možda nije baš „mis osmeha“, za razliku od „Klunija“, ali, hej, pa i Bela Lugoši se ženio tri puta!

E, zato Toma zaslužuje posebnu pažnju – prvo obilnije porcije, pa onda stolčić u dnu sale kada nema nikoga, pa onda redovnu rezervaciju neuglednog astala, pa sve tako do centralnog mesta, a onda, nebo je granica. Nebo, da se razumemo, u srpskim prilikama, znači jesti iz iste činije iz koje ručava predsednik lično – i to, u svakom slučaju, i jeste najpreciznija dugoročna perspektiva naše političke scene – jedan tanjir, a dve kašike. Uostalom, zabole i predsednika ruka da tolike kosti baca sam. Razlika se, na kraju krajeva, i onako svodi na to da duplerica jednog može da se pojavi u Men’s Health, а duplerica drugog u nekom časopisu posvećenom likovima kreiranim od strane mračnog uma legendarnog Tima Bartona. Drugih razlika, nema ili ih još nisam uočio – zajedno poklonili NIS, zajedno navukli Ustav, zajedno branili Kosovo, zajedno suptilno oterali pedere iz centra Beograda... Da nastavimo ili je jasno o čemu pričamo?

Nije, dakle, na Andrićevom vencu 1 psihološka ustanova, kako bi to pomislio naivni sudija, već mešavina specifične narodne kuhinje i jeftinog kazina. Onoga, gde i kada odeš domu sa parama, ne smeš da zaboraviš pravilo broj jedan – kuća uvek dobija. Kad zagusti, dobićeš i besplatno pićence, možda i neki bonus dinar, uživaćeš u priči, obećanjima, kovati planove, sa zebnjom i nadom gledati u kuglicu, moliti se nevidljivoj ruci koja iza nekog debelog ogledala diriguje istom, ali ćeš na kraju dana mora objašnjavati i ženi i sebi zašto su džepovi opet prazni. A, tada je već kasno – kada konačno, u glavi, skineš masku sa lica „demokrate“ i ogoliš „društvenog dobrotvora, zaštitnika slabih i nejakih“, bićeš previše drogiran da bilo šta kažeš, a njegova vreća političkih ambicija biće još malo punija i stabilnija.

Za kraj, ostaje samo još jedno pitanje: šta kada zalihe kostiju presuše, kada kuhinja prestane da stiže i postiže, a kuvari ostanu bez inspiracije i materijala? E, ustoličeni vaterpolista ne bi bio ono što jeste, da nema plan – do tada, ako sve bude išlo kako je predviđeno, lokomotiva i čitava kompozicija, čiji je mašinovođa, završiće svoj put od kafanskih stolova uz razgolićenu Seku Aleksić u nekom zaseoku kraj Jagodine do glavnog kolodvora u Briselu.

Proći će, veruje, sve kontrole i inspekcije, raštimovana šklopocija koja se vuče po šinama, sa pripitim kondukterima, slepim putnicima i prenaglašenim kočnicama – veruje, a ne zna da neće. Nema šanse. Ne zna da će ga vratiti na generalni servis, remont, da će morati otključati WC u putničkoj klasi u kome skriva Mladića, da evropskom rentgenu neće promaći korupcija, monopol i šovinizam brižljivo skriveni na dno prtljaga.

Ne, dragi moji, naš voz previše kasni u polasku, staje na previše nebitnih stanica i u njemu vlada preveliki haos. Za sada, naša vlada (nešto između Breninog „to, to, to je to, hajde svi da se volimo“ i Ilićevog „Luckasta si ti, takav sam i ja, zato sam te dušo, zavoleo ja...“), liči na Partizan – da, pokosiće Čukarički, ali na jačoj sceni sevaju petarde i porazi. Prvi u selu, poslednji u gradu. Nema nama puta do odredišta, dok se pristup i kurs ne promene iz korena – Tadićeve brze pruge, osuđene su na isti epilog kao i one s početka devedesetih. I tako će biti, sve dok putnici u sedmici ne budu ćutali iz pristojnosti i kulture, a ne iz apatije.

A, do tada, baci kosku, predsedniče!