Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (53)

Poučna božićna čestitka iz Londona

Tucite fašiste dok su mali

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.antifa.org.uk

Razlika između država koje moraju da se nose sa takvom slobodom ličnosti i onih primitivnih, koje uživaju u sabornosti populusa zadovoljenog glasanjem i golim životom - poput Srbije ili Irana - nije mistični mentalitet ili socijalna matrica koja proizvodi naprednija bića. Ono što pokreće je hrabrost građana da drže do sebe i duboko usađeno uverenje da imaju pravo na odbranu svojih malih svetova, sagrađenih oko onih koje vole i onoga što su izabrali da im bude važno. Nužno sledi, onda, da onima koji propovedaju podređenost tog individualnog prava zajedničkom interesu treba naprosto - jebati mater

Da internet ima geografiju, početkom oktobra njegov britanski deo bi goreo, portal Daily Maila bio bi pod opsadom, izlozi na radnjama njihovih oglašivača bili bi porazbijani. Pristup na Press Complaints Comission (PCC) pao bi pod težinom desetina hiljada ozlojeđenih korisnika, a novinari i urednici kuće - koja je pre više od sto godina tabloidima dala ime - krili bi se od mase besnih koje ne zaustavlja ni nedostatak pravnog mehanizma za obračun sa propovednicima mržnje.

Ko su akteri ove dramatične scene odigrane na virtuelnoj pijaci?

Prvi je popularni dnevni list, tradicionalno konzervativan i uvek na granici žutog, sa kolumnama koje tek pretenduju na ozbiljnost - po formi i sadržaju u Srbiji najbliži novoj verziji Danasa. Štampani tiraž Daily Maila broji se u milionima, online hitovi su još brojniji, što je sve naravno od ogromnog značaja za ovu oduvek komercijalnu operaciju, čiji je osnovni izvor prihoda reklama.

Photo: www.uaf.org.uk
Drugi, u sporednoj, nemoćnoj ulozi je novinski regulator, PCC, telo utemeljeno na dobrovoljnom učešću pisanih medija, bez pravnih ingerencija i bez volje da zauzme stav u slučajevima u kojima oštećena strana nije konkretno privatno ili pravno lice, odnosno tamo gde ne postoji opasnost od sudske odštete.

Treći akter je javnost.


Agora

Povod je bila smrt jednog popularnog pevača. Na dan kada je Stiven Gejtli sahranjen, Jan Moire je u svojoj redovnoj kolumni u Daily Mailu iznela sumnje u mogućnost da homoseksualne veze budu zasnovane na ljubavi i pažnji. Dovodeći u pitanje zvanične medicinske izveštaje o uzrocima smrti, Moire je pokušala da implicira zaveru političke korektnosti kojom se prikriva da je smrt pevača zapravo posledica "neprirodnih" seksualnih apetita pokojnika... I tako dalje, kroz katalog homofobičnih predrasuda, a sve pod maskom brižnog skretanja pažnje na poučnu tragediju nesretne majke mladog homoseksualca, i uz ogradu da autorka naravno nema ništa protiv homoseksualaca. Drugim rečima, uobičajeno, "ljudskim" emocijama i dobrim namerama tanko prikrivena homofobija. Iako tekst nije predstavljao ništa do mišljenje, lični stav i ličnu sumnju, za svega nekoliko sati Mreža je brujala najpre od iznenađenja količinom drskosti i nedostatkom takta, pa zatim od besa. Komentari vesti, forumi, blogovi, tweetovi i facebook zidovi bili su medij besomučnih napada na homofobičnu autorku, kao i na urednike koji su je podržali objavljivanjem. Internet portal nemoćne komisije za žalbe bio je oboren pod navalom protesta, čak i pošto je postalo jasno da će korisnicima stići automatizovan odgovor o ograničenosti mandata komisije i nemogućnosti preduzimanja akcije. Efekti ove internet pobune bili su očigledni posle nekoliko sati tokom kojih je Daily Mail prvo promenio naslov kolumne u svom internet izdanju, da bi zatim, na zahtev PR odeljenja savesnih oglašivača, uklonio sve oglase sa web stranice na kojoj se kolumna nalazi. Nedeljama kasnije i dalje se na stranicama sa kolumnom sumnjičave gđa Moire nisu mogli naći nikakvi oglasi - upadljivo prazan prostor oko njenih tekstova podsetnik je na grešku savim moguće fatalnu po njenu karijeru.


Forum

Krajem oktobra u emisiju Question Time (BBC) pozvan je Nik Grifin, vođa ultradesničarske British National Party. Ranije ove godine, njegova nacionalistička platforma je u slabo posećenim izborima za evropski parlament uspela da privuče nekih šest odsto glasača, čime se BNP konačno otisnuo sa krajnje političke margine. Za taj uspeh zaslužan je velikim delom upravo Grifin, koji je planski i svesno uspeo da ublaži profašističku retoriku, učeći svoje stado kako da zvuči bolje, eufemizam po eufemizam, reč po prihvaljtivu reč. Ideologija BNP time nije promenjena i potrebno je samo nekoliko minuta pažnje da postane sasvim jasno da je u pitanju običan mali rasista, antisemita i homofob, kojeg ogromna većina u Britaniji tretira sa gađenjem i prezirom.

Za razliku od komercijalnih medija, moćni BBC se finansira obaveznom pretplatom građana koji poseduju televizore. Pravo na taj povlašćeni položaj obnavlja se u parlamentu svakih deset godina, kada se, svaki put nanovo, objavljuje specijalna Povelja kojom se definišu dužnosti javnog servisa u narednom periodu. Između ostalog u te obaveze spadaju i "staranje o građanstvu i građanskom društvu" i "reprezentovanje Ujedinjenog kraljevstva, njegovih naroda, regiona i zajednica", odnosno obaveza da se bude objektivan i ravnopravno dostupan medij neposredne demokratije.

Za razliku od novog srbijanskog Danasa, ozbiljni britanski mediji drže do svoje reputacije i listom izbegavaju da fašistima ustupaju propagandni prostor, pa se retki intervjui sa ovim čovekom najvećim delom svode na propitivanje zbog veza sa neonacistima, Gadafijem ili Kju Kluks Klanom, direktne napade na njegovo poricanje holokausta i sličnu licemernu retoriku i raksrinkavanje brutalnog rasizma u politici partije koju vodi. Zbog toga je najava uredništva BBC da će ukazati Grifinu makar i minimalno poštovanje pozivom da javno brani stavove svojih birača, izazvala novu buru. Iako su u ovoj drami neki učesnici bili bitno drugačiji, uloge su bile jako slične onima iz priče sa početka - zakonom zaštićena kukavica ovde je bio Grifin, neuspeli arbitrar vezanih ruku BBC, a u pobuni protiv ustaljenog poretka našla se opet javnost.

Situacija u kojoj se medijska korporacija zatekla zbog društvenih obaveza jasna je i teško je prebacivati joj vršenje neprijatne dužnosti koja joj je dodeljena, pa je paljba po uredništvu velikim delom izostala. Meta je, međutim, bila precizno definisana zahvaljujući mobilizaciji javnosti par nedelja pre i posle emitovanja emosije. Retke su bile novine u kojima se nije pojavio, po ko zna koji put, tekst o liku i delu Nika Grifina, uključujući dugačku listu citata, podsetnik na otkrića dokumentarnog filma, snimljenog pre nekoliko godina kada se jedan novinar tajno infiltrirao u BNP, Grifinove posete Libiji i američkom jugu. Kolumnisti i komentatori bavili su se uzrocima čak i tako slabe popularnosti BNP, upozoravali na moguće posledice i uporno podsećali na načine na koje nacionalni interes preuzima kontrolu nad privatnim prostorom.

Na dan snimanja, pred ulazom u zgradu BBC našlo se nekih hiljadu demonstranata koji su pokušavali da ometaju rad bukom, čarkama sa policijom, nasrtajima na zgradu i glasnim vređanjem gosta. Grifin se u studio uvukao na sporedni ulaz da bi tokom emisije uporno pokušavao da uvuče sagovornike u besmislenu polemiku, time protraći dragoceno vreme na bezbroj puta ponovljene argumente i usput svojim nekoherentnim stavovima pruži privid ozbiljnosti. Ni drugi panelisti ni publika nisu nasedali na provokacije pa su podsmeh, zviždanje i ljutnja uglavnom bile reakcije na Grifinove pokušaje da nametne objektivnu raspravu o prirodnom osećaju gađenja pred prizorima ljubavi među osobama istog pola, o militantnim homoseksualcima, mirovnjačkom ogranku Kju Kluks Klana u Americi, razumnoj ksenofobiji, ugroženim pravima domorodačkog britanskog stanovništva, benevolentnoj rasnoj segregaciji ili pravdanju intelektualaca sa alternativnim pogledima na holokaust.

Jedna od važnijih institucija britanske demokratije je nedeljna emisija "Vreme za pitanja" (Question Time) u kojoj gostuju političari i, u zavisnosti od aktuelnih tema, odabrani, viđeniji građani. Format je jednostavan, gosti odgovaraju na pitanja iz publike postavljena direktno u studiju ili telefonski, odnosno elektronski; gosti su najčešće poslanici iz tri najveće partije, ali radi ispunjavanja zahteva reprezentativnosti redovno im se pridružuju predstavnici manje popularnih ili slabije zastupljenih grupacija. Emisija ima ogroman uticaj, Britanci je budno prate i često se komentariše, javno i privatno.

Question Time je tradicionalno mesto (i vreme) za pitanja o onome što je zaista interesantno, odnosno o uticaju politike na svakodnevni život, pa je od samog početka bilo malo sumnje da će sve biti prilično neprijatno, čak i za debelu kožu evropskog poslanika. Grifinovi trapavi pokušaji da opravda reči koje je izgovarao u javnosti glasno su ismevani. Jedna gošća, Afroamerikanka, zabranila mu je da pred njom uopšte pokušava da priča o nenasilnoj politici rasista u Americi, druga ga je nazvala konfuznim prevarantom, treća mu je mirno objasnila da je ona lezbejka i da je osećanje gađenja uzajamno, to jest da je on odvratan većini Britanaca, a njoj svakako; mladić pakistanskog porekla rođen u Britaniji upitao ga je gde bi on trebalo da se "vrati", neko je predložio da se skupi novac kojim bi se Grifinu platio put u jednom pravcu na Južni Pol, gde bi nesumnjivo bio sretan jer je tamo sve belo. Jedan mladi Jevrejin ga je pitao kako ga nije sramota da pokušava da poriče masovne pokolje Jevreja u Drugom svetskom ratu, a kada je Grifin izbegao da odgovori izgovarajući se izmišljenim evropskim zakonima o slobodi govora, sekretar državnog pravosuđa, takođe gost na panelu, obećao mu je potpunu aboliciju za sve što izgovori u emisiji ako se takav zakon slučajno nađe. Nazivan je takođe, manje ili više direktno, ograničenim, neobrazovanim, ljigavim...

I tako sat vremena, napadi propraćeni aplauzima i glasnim odobravanjem, homofobija i rasizam zviždanjem i uvredama; a sve to pred rekordnih osam miliona gledalaca.

Zanimljivo, u kritici uređivačke odluke da se kao gost pozove Nik Grifin bile su najglasnije kolege iz kuće, od kojih su neki u popularnom satiričnom radio programu News Quiz situaciju poredili sa hipotetičkim gostovanjem pedofila u dečijem programu, u ime objektivnosti.


Ulica

BNP, naravno, nije prva ekstremno desinčarska organizacija u Britaniji, niti je nastala ni iz čega. U raznim oblicima, manje ili više marginalizovan, fašistički pokret ovde postoji neprekidno još od ranih tridesetih godina prošlog veka, kada ga je vodio Osvald Mozli. Harizmatični govornik, popularni kicoš, poznat po aferama koliko i po radikalnim idejama, bio je godinama poslanik i povremeno ministar, prvo sa konzervativcima a kasnije sa laburistima, pre nego što je postao fasciniran politikom Musolinija i Hitlera. Nezadovoljan ideološkim ograničenjima postojećeg establišmenta elokventni idealista je 1932. osnovao Britansku uniju fašista i u okviru nje blackshirts, partijsku gardu u crnim uniformama. Podrška nikad nije bila ni blizu onoj koju bi u to vreme dobio u nekim drugim evropskim zemljama: na vrhuncu, sredinom tridesetih, hvalili su se članstvom od 50.000. Novac je uvek bio problem i tu ni direktna podrška tada još uticajnijeg Daily Maila nije mnogo pomogla. Bez obzira na takve teškoće, Mozli je uspešno opstajao više od decenije, sve vreme jako vidljiv kao glavni zastupnik radikalne desnice, razvijajući prisne kontakte sa svetskom fašističkom elitom.

U početku njegova lična fascinacija i politička platforma bile su zasnovane na potrebi za ekonomskom reformom i naizgled impresivnim rezultatima preporoda Nemačke i Italije. No, vrlo brzo je pragmatični lider shvatio da je neophodnu podršku daleko lakše dobiti antisemitskom retorikom kombinovanom sa zapaljivom kritikom postojećih mehanizama socijalne zaštite i ekonomske politike. Sve jasniji nacistički stav vodio je neminovno do porasta brutalnosti i značaja uniformisanog dela unije pa je, kao demonstraciju snage i ubeđenja, krajem septembra 1936. BUF najavio marš crnokošuljaša kroz istočni London. Četvrtog oktobra Mozli je trebalo da provede svoje trupe kroz deo grada koji je istovremeno bio najjače uporište fašista i prebivalište gotovo polovine svih Jevreja u tadašnjoj Velikoj Britaniji. Tako najavljeni marš bio je legalan pa protesti verskih zajednica, radničkih organizacija, komunista, imigranata, građanskih grupa, socijalista i ostalih nisu imali efekta, a pružene su i nedvosmislene garancije da će policija, u mobilisanim hiljadama, raditi svoj posao. Uplašeni od sukoba sa državom, koja štiti pravni poredak, i crnim košuljama koje demonstriraju svoja uverenja, partijski čelnici i verski lideri su prvo pozvali svoja stada na mir i ćutanje, upozoravajući na opasnost krvoprolića na ulicama Londona. Neki od njih su se, taktično, par dana pred sam događaj ipak priključili preovlađujućem sentimentu, po svoj prilici pokušavajući da održe svoje vođstvo. Ispostavilo se, naime, da podrška elite nije neophodna. U uličnom hepeningu koje je usledio, javnost je bila opet u glavnoj ulozi, nemoćnog zaštitnika poretka igrala je policija, a provokativni nusproizvod establišmenta Osvald Mozli.

Danima unapred bilo je jasno da, bez obzira na sve, fašisti neće mirno paradirati kroz London, iako nije bilo moguće predvideti kako će se bilo šta odigrati – organizacija protesta praktično nije postojala, svedena na haotične pozive na prkos, uglavnom pomoću kredom ispisanih parola i vesti koje je prenosio Daily Worker, mali radnički glasnik. U zakazano vreme na dogovorenom mestu okupilo se oko tri hiljade fašista u dugoj uniformisanoj koloni, deset hiljada policajaca, od čega oko četiri hiljade na konjima, i preko tri stotine hiljada onih koji su došli da fašistima ne daju da prođu. Kada se Mozli pojavio da povede svoje pulene, policija je postupila po naređenju pokušavajući da im omogući prolaz kroz gradske četvrti ispunjene ljudima naoružanim motkama, kamenicama, pod parolom "They shall not pass". Nikad nisu imali šanse i taj dan je ušao u istoriju kao dan bitke kod Cable Street, ulice na predviđenoj trasi gde su podignute barikade, srča posuta po ulici, pločnici izlomljeni u komade veličine šake i gde se odigrao najbrutalniji deo okršaja. Pod kopita konjice bacani su klikeri, kordoni su sa prozora zasipani đubretom, vrelom vodom i sadržajem nokšira, iz daljine gađani komadima betona i ciglama, a u jurišima dočekivani na pesnice. Posle više sati pokušaja čuvara reda da uspostave kontrolu i raskrče put, crnokošuljaše je njihov vođa konačno poslao kućama, i dalje pod pratnjom i zaštitom. Uklanjanje barikada, hapšenja i čarke nastavgili su se tokom dana, dok su kasnija suđenja uhapšenima vođena za minorne prekršaje u vezi sa ometanjem rada policije.

Par meseci posle bitke, okrivljena za nemire i pokolebana, britanska vlada je donela uredbu kojom se, između ostalog, zabranjuje organizovano nošenje političkih uniformi u javnosti, de facto zabranjuju marševi kao sredstvo provokacije radi demonstriranja snage i na druge načine značajno otežava rad militantnih grupacija. Četvrtog oktobra fašisti nisu prošli - štaviše, time je počelo potiskivanje Britanske unije fašista u potpunu opskurnost.


Narod

Iako Jan Moire i dalje piše a reklame se polako vraćaju na nove stranice sa njenom kolumnom, ona će zbog svog trenutka iskrenosti ostati obeležena do daljnjeg - i pored dugotrajne i raznovrsne spisateljske karijere, tekst o njoj na Wikipediji bavi se skoro isključivo ovim incidentom, nedavno joj je dodeljena nagrada za bigota godine, pa se jenjavanje javnog prezira ne očekuje uskoro. Bez obzira na to što je samo iznela svoje mišljenje, i to mišljenje kakvo uopšte nije retko, publika ju je nemilosrdno osudila. Kazna nije jednostavno ukidanje podrške preskakanjem njenog teksta u novinama - naizgled nesrazmerna agresivnost reakcije je zapravo poruka upućena javnosti: ne može se biti uzdržan po pitanju homofobije. Predrasuda, ma koliko privatna, jeste politički stav, kad je iznesena u javnost postaje propagandna platforma, a autor je u tom trenutku fair game za sve koji se ne slažu.

Photo: www.jeecs.org.uk
Zbog toga Grifinovo poniženje na televiziji nije bilo proizvod debate sa davno poraženim idejama, nije bilo ni teško ni potrebno preterano se baviti time. On je tog dana pregažen na individualnom planu, stavljeno mu je do znanja da se na putu do većeg uticaja nalazi mnoštvo ljudi spremnih da njemu i idejama koje on predstavlja ne dozvole prolaz iz sasvim ličnih razloga.

Sedamdeset godina ranije, iz istih razloga, prolaz nije dozvoljen fašistima. Oni su međutim poraženi politički, Cable Street je pre svega bio obračun sa državom, opomena i podsetnik ko je tu zbog koga. Raja je tada uzela stvari u svoje ruke jer je državni aparat na trenutak zaboravio da njihov posao nije da slede većinu, nego da zaštite svakog pojedinog stanovnika teritorije za koju su preuzeli odgovornost. Nebitno je kolika je podrška mržnji, a koliko minorna meta, obaveza javnog službenika nije prema glasačima nego prema pojedincima, bez obzira na to što Mozlijeve ideje tada nisu bile šokante kao danas, dok je jevrejska populacija u Britaniji jedva prelazila pola procenta.

Ove tri priče samo su na prvi pogled povezane mestom događanja - razdvajaju ih vrste mržnje, intenzitet reakcije i čitave epohe; zajedničke su im jedino solidarne reakcije pojedinaca spremnih da čuvaju sebe i svoje od korozivnog dejstva kohezije zasnovane na nekakvim uzvišenim interesima kolektiva ili javnog morala. U okviru društva koje se temelji na slobodi izbora lične etike, osnovu socijalne strukture čine oni koji biraju svoje vrednosti i brane ih - taj izbor je vrhunsko pravo kojem je u demokratskom društvu podređeno sve ostalo. Reakcije nisu motivisane nekakvim diktatom javnog morala, već strahom od činjenice da je primat zajednice prihvatljivo opravdanje za ukidanje ličnog i, sa njim, prava na zaštitu privatnog. Ideološki, politički i ekonomski, snaga modernih, otvorenih demokratija proporcionalna je raznolikosti potreba, želja, životnih odluka i ličnih neprijatelja. U najmanju ruku, njihova stabilnost zavisi od priznanja da se niko normalan ne bavi pitanjem "Šta mogu da učinim za svoju zemlju?", već da je u javnom diskursu daleko legitimnije pitati "A gde bi ti mene poslao?" ili "Šta ima za ručak?".

Razlika između država koje moraju da se nose sa takvom slobodom ličnosti i onih primitivnih, koje uživaju u sabornosti populusa zadovoljenog glasanjem i golim životom - poput Srbije ili Irana - nije mistični mentalitet ili socijalna matrica koja proizvodi naprednija bića. Ono što pokreće je hrabrost građana da drže do sebe i duboko usađeno uverenje da imaju pravo na odbranu svojih malih svetova, sagrađenih oko onih koje vole i onoga što su izabrali da im bude važno. Nužno sledi, onda, da onima koji propovedaju podređenost tog individualnog prava zajedničkom interesu treba naprosto - jebati mater. Sistematski, organizovano ako je moguće, pojedinačno ako ne, argumentima, pretnjama ili batinama (već prema mogućnostima). Bez pardona i svakom prilikom, na pijaci, u debati i na ulici, i bez razlike da li se plemenska retorika emituje u ime naroda, države, boga, načina života ili bilo kog aktuelnog poretka.

 

star
Oceni
4.59
Ostali članci iz rubrike Stav