Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (13)

Država i Crkva

Zaostalost je naša prednost

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Bogovi su sišli na zemlju: Slobodan & Dobrica, vizionari
Bogovi su sišli na zemlju: Slobodan & Dobrica, vizionari
Photo: Dragan Kujundžić

Isti taj Slobodan Milošević, balkanski kasapin i krvavi pragmatik lišen svake ideologije, ukrao je politiku velikosrpskog naci(onali)zma upravo od onih koji su danas na vlasti u Srbiji: od SANU, SPC, Kluba književnika, Crvene zvezde i sadašnjih veoma vodećih pozicionih i opozicionih političara. Ta politika je bila i ostala u njihovom ekskluzivnom vlasništvu, oni su sada svoji na svome, ovo jeste Srbija po meri tih “elita”

Samo dan nakon izručenja Miloševića Hagu, dakle 29. juna 2001. godine, Vlada Srbije donela je uredbu o uvođenju veronauke u laičke škole u Srbiji. Kad sam kasnije upitao jednog od mlađahnih DOS-ovih lidera, koji je u međuvremenu bio duboko zglajzao, zašto su to uradili, on je odgovorio: “Morali smo da im se umilimo, morali smo im nešto dati…”

Bio je tužan dok je to izgovarao jer je u međuvremenu dočekao i to da Amfilohije drži opelo Zoranu Đinđiću. I jer je u međuvremenu shvatio da umiliti se siledžiji znači dozvolu za silovanje i iživljavanje. Ali, kao što kaže ona stara mudra poslovica: posle nema kajanja.

Duhovna aktivnost: Praktični moleban Filareta
Photo: www.pcnen.com
Osam i kusur godina kasnije doživeli smo kolone ljudi koje u redu, od Terazija do Saborne crkve, nekrofilno čekaju da dodirnu mrtvog čoveka, skromnog monaha još skromnijih postignuća, koji je Srpsku pravoslavnu crkvu predvodio u godinama njene sramote, strahote i užasa. U tim celivajućim redovima primetno je bilo prisustvo velikog broja mladih ljudi. Sa potpunom izvesnošću može se prognozirati da će u nekom sledećem redu, kada se na onaj svet premetne budući srpski patrijarh (jedan od kandidovanih jahača apokalipse), biti još više mladih ljudi, u međuvremenu zadojenih nastavom veronauke koju drže uglavnom polupismeni i priučeni veroučitelji. Generacije zadojene vaspitanjem očeva, ćutljivih saučesnika u zločinačkoj politici, novovernika, bivših komunista a sada radikalnih pravoslavaca. Očeva koji svojoj deci kupuju brojanice da ih nose oko ruku, da se, za svaki slučaj, zna da su iz stada, da su uredno cepljeni i žigosani.

A tačno je ono što nacionalistička štampa (a takva je u Srbiji sva, sem ponešto izuzetaka na webu) navodi: “Srpska pravoslavna crkva jedina je nacionalna institucija koja i dalje uživa veliki ugled u narodu”. Netačno je, doduše, ono drugo što oni tvrde, da debeli i zadrigli popovi ujedno “dele sudbinu svoga naroda”, dok se okolo vozaju u bmw-ima i kuckaju poruke u svoje i-phone i blackberry-je (digresija: imam jednog poznanika koji je pop pa mi se izvinio da ne može na pivo sa mnom jer baš u to vreme ima “uzemljenje”, kako oni nazivaju sahranu, koja mu donosi pristojan honorar, daleko veći od mog novinarskog).

Dakle, SPC jeste jedina nacionalna institucija koja i dalje uživa veliki ugled u narodu. I to je tužna i pretužna činjenica za sam taj “narod”. Jer, SPC jeste bila jedan od vodećih generatora ratova: sećate li se kako su upravo popovi, nosajući kosti iskopane iz masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata, budili demone prošlosti, huškali na krvoproliće - setite se - crtali kostima granice “velike Srbije”, pošto su ih bašbaš tim “rubnim krajevima srpstva” i pronosili. Sećate li se peticija za zaštitu Karadžića, vladika sa mitraljezima i lobanjama, episkopa u šetnji sa arkanima, sveštenika koji blagosiljaju koljače, potonjih popova i vladika-pedofila? Kao što pesnik reče: “Prvo su došli popovi, pa topovi, pa lopovi…” I posle svega toga, ostaje fakat da je SPC “jedina nacionalna institucija koja i dalje uživa veliki ugled u ‘narodu’”. Pa jebeš takav “narod” onda!

Degutantna priča sa sahranom patrijarha Pavla, počev od jezivih lažnih suza najvećeg pretendenta za nasleđe, do laičkih lidera države kojima se ispod odela providela mantija, višestruko je simbolična. Zatvoren je dvadesetogodišnji krug, od nošenja kostiju poklanih u Drugom svetskom ratu, do nošenja otvorenog kovčega sa patrijarhovim telom. Ovaj put, međutim, mrtvo telo nosilo se ulicama Beograda, a ne zabitima “zapadnih granica velike Srbije”. Otimačina oko žezla suzila se, dakle, na sam glavni grad, u kojem žive “elite” koje dalje od svoga nosa ne vide. Pa ni to da se “velika Srbija” danas samo Beogradom zove.

Oni koji su još uvek upitani zar je moguće da se devet godina posle pada Miloševića dešavaju ovakve stvari i poganštine, zapravo zaboravljaju jednu notornu stvar: isti taj Slobodan Milošević, balkanski kasapin i krvavi pragmatik lišen svake ideologije, ukrao je politiku velikosrpskog naci(onali)zma upravo od onih koji su danas na vlasti u Srbiji: od SANU, SPC, Kluba književnika, Crvene zvezde i sadašnjih veoma vodećih pozicionih i opozicionih političara. Ta politika je bila i ostala u njihovom ekskluzivnom vlasništvu, oni su sada svoji na svome, ovo jeste Srbija po meri tih “elita”. Ovo, dakle, nije falsifikat, već ubedljivo većinska, saučesnička Srbija njom samom, sadržana u onoj čuvenoj rečenici kalemara Dobrice: “Zaostalost je naša prednost”.

star
Oceni
3.40
Ostali članci iz rubrike Stav