Korupcijom protiv gripa

Slučaj predsednika tenderske komisije za nabavku lekova, eklatantan je primer koliko je srpsko društvo zaglibilo u hipokriziju. Imamo, dakle, čoveka čiji je zadatak da glumi da je u toku tenderska utakmica, mada i sam zna da je ona završena i pre njenog početka. Onda navodno dolazi drama, kada se iznenada u trku za nabavku tih vakcina uključuje još neko. Ok, prelazi se na plan B, pobednik se zna, samo moramo malo bolje da glumimo. Dan kasnije najavljuje se potpisivanje ugovora s pobednikom. Konačno se poltron pokazuje u svom pravom licu

Vakcinacija protiv gripa AH1N1, poznatijeg kao svinjski grip, u Irskoj nije obavezna, besplatna je i niko vam ne traži da se potpišete ispod dokumenta kojim se oslobođa odgovornost ministra ili nekih drugih nadležnih za ova pitanja. Nema ucena, nema pritisaka, nema zastrašivanja, iako ima i straha i zebnje, i ima hiljade postavljenih upitnika oko maltene svakog otvorenog pitanja vezanog za ovaj novi grip. Država brine o svojim građanima i ne zanima je finansijski momenat u ovom problemu.

U Poljskoj je ministarska zdravstva do koske ogolila lobije koji nameću potrebu vakcinacije, argumentujući svoje stavove naučnim metodama, ne političkim ili ekonomskim, što bi bilo logičnije za jednog političara. Poljska ministarka je, međutim, diskutovala na naučnom nivou i otvorila razna akademska pitanja, a obične smrtnike u Poljskoj angažovala da još jednom razmisle svojom glavom.

Da ne dužim previše, svi ti argumenti zasnivali su se na nekoliko činjenica, počevši od one da vakcina nije dovoljno testirana, preko uporedne analize s običnim gripom i činjenicom da i od njega za godinu dana u proseku umre milion ljudi u svetu, pa do bizarnog podatka da proizvođači nove vakcine nisu naveli nijedan negativan efekat koji bi mogao da utiče na čoveka. Ma ni osip na koži, ili mučnina nije pomenuta, ono što piše na maltene svim lekovima koji danas postoje. „Razmišljajte svojom glavom, pa odlučite. Nisu Poljaci glupa nacija, da može s njima da se manipuliše“, rekla je poljska ministarka pre nego što je svoju poruku naciji završila rečima da im ipak ne može dati preporuku da se vakcinišu.

Ewa Kopacz je u ovoj priči prvo bila čovek, zatim naučnik, pa tek na kraju političar, i to ne običan političar, već ministarka. Užasno je teško biti „čovek“ kada si političar, pokazalo se to toliko puta dosad. Tada više nisi Ti, iako zapravo jesi, ali svoje Ja moraš da predaš sistemu i da budeš njegov verni sluga, a sistem ne sme da stane ni po koju cenu. I kako onda biti čovek? Koliko treba da budeš čovečan, human, jak, kakav karakter i integritet treba da stoji iza tvog imena da bi lupio šakom o sto i između nemorala i morala izabrao onu lepšu i bolju stranu?

Koliko u Srbiji ima takvih ljudi na javnim mestima, na važnim političkim funkcijama? Ne znam! Pa čak i ako ih ima, a voleo bih da ih ima, ja ne znam nijednog. Da ne širim ovu priču sad o poltronstvu, konformizmu, monopolu, lopovluku, političkim aparatčicima, i da ne idem dalje od ovih najblaže rečeno eufemizama za ono što se dešava unutar srpskog sistema.

Paralelno s gospođom Kopacz u Srbiji živi i radi njoj sličan stručnjak. Isto je političar kao i ona i to ne običan političar već ministar. Moglo bi se reći da je i naučnik, jer je iz sveta medicine i prati tendencije u toj oblasti, ali ono što ga razdvaja od Kopaczove je onaj treći element, čovečnost. Ministar zdravstva u Srbiji nije imao hrabrosti da na sebe preuzme tu važnu ulogu i da tako barem jednom, neko u ovoj našoj Stradiji lupi šakom o sto, i između humanizma i logike korporativizma izabere humanizam. Brigu za narod koji vodi. Jer životnija i realnija situacija od ove neće moći da se nađe u skorijoj budućnosti. Ovde imamo sudar s jedne strane nepoznatog o kojem ne znamo gotovo ništa ili toliko malo da nije vredno argumentacije, a koje potencijalno može da bude fatalno za čitavo društvo, a s druge strane odvratnu, perfidnu i pokvarenu monopolističku želju za novcem bez obzira na sve.

Čist profit protiv etike. Pih, pa zna se kako se istorijski ova bitka završavala. Niko se nije ’leba najeo od etike, pa makar bila ona i najljudskija od svih – iz zdravstva, oblasti koja direktno vodi računa o ljudskoj sudbini, životu ili smrt. U očima srpskog ministra zdravstva, Kopaczeva je verovatno još jedan zanesenjak sa idejom o univerzalnoj pravdi, žena kojoj nije mesto u ovom surovom svetu. K’o da on, ministar zdravlja, ne bi voleo da humanizam pobedi profit, ali to u realnom životu ne ide tako. Ko te pita, hoćeš ili nećeš. Ako nećeš, nema te! I sada se ona pojavila da baca prašinu u oči ovom narodu, dovoljno napaćenom i angažovala ga da malo razmišlja. A zašto da narod razmišlja, kada je on već razmišljao za narod i odlučio da narod mora da se vakciniše. Tako će svi biti srećni, i narod i dobavljač.

Do perfekcije su naučili naši političari da sve svoje perfidne, gramzive i pohlepne poteze uviju u oblandu humanizma. Slatkorečivi su do hipnoze, a kritiku smatraju udarom na njihove navodno humane ideje. Kritičari su u Srbiji satanizovani do krajnjih granica jer njima nikad ništa nije dobro.

U svom oligarhijskom mikro sistemu usisali su sve što je moglo da se usisa. Niko više nema svoj stav, niko ne sme da kaže šta misli i svaka odluka Sistema mora da se bespogovorno izvrši. Poslednji primer tako grozno potvrđuje ove stavove. Slučaj predsednika tenderske komisije za nabavku lekova, eklatantan je primer koliko je srpsko društvo zaglibilo u hipokriziju. Imamo, dakle, čoveka čiji je zadatak da glumi da je u toku tenderska utakmica, mada i sam zna da je ona završena i pre njenog početka. Onda navodno dolazi drama, kada se iznenada u trku za nabavku tih vakcina uključuje još neko. Ok, prelazi se na plan B, pobednik se zna, samo moramo malo bolje da glumimo. Dan kasnije najavljuje se potpisivanje ugovora s pobednikom. Konačno se poltron pokazuje u svom pravom licu.

Slučaj koji sledi je konkretan primer kako moderne srpske elite uveravaju narod u svoju istinu, odnosno kako se nacija podlo ucenjuje. Ovo je slučaj u kojem država, ili monopolistikča struja - sasvim je svejedno, želi da nametne društvu nešto što nije moguće nametnuti pravnim sredstvima, a ujedno i način na koji elita pojašnjava javnosti svoje postupke: član Radne grupe za praćenje novog gripa Branislav Tiodorović objašnjava da vakcinacija nije obavezna. “Ne možemo da upotrebimo termin obavezan, nego vanredan. Da preporučimo ljudima. Ne može to da bude vezano sa represijama”, kaže Tiodorović. Naravno, kakve crne represije, to ni u snu, ali onda na red dolazi njegovo famozno objašnjenje: “Meni više odgovora sistem koji kaže – nećete moći da upišete dete u vrtić zato što ga niste vakcinisali, a ne da kažnjavamo roditelje sa 10.000 dinara ili opomenama. Zašto da vaše dete ugrožava drugu decu jer nije vakcinisano”.

Bilo je nečeg filmskog i u sceni otvaranja ponuda za nabavku vakcina protiv svinjskog gripa, pre nekoliko dana u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje. Nijedan režiser ne bi bolje prikazao današnje srpsko društvo od te kamere koja je u svega nekoliko minuta do granica boli ogolila sve naše karakterne crte. Taj video zapis, koji se vrteo na domaćim TV stanicama, dokumentovao je sve; iz ekonomskog ugla, pokazao je kako u praksi funkcioniše društvo u rudimentarnoj fazi srpskog kapitalizma; iz socio-antropološkog, dao nam je predstavu kakvi odnosi vladaju unutar jedne male, tipične srpske zajednice; a iz etičkog, o tome kakva vrsta morala dominira unutar jedne takve zajednice. Konačno, i onaj video zapis poljske ministarke o tome zašto ne treba da se vakcinišemo, koji može svako da nađe na Youtubu, takođe pokazuje mnogo toga o srpskom društvu.