Ko plaća medije da ćute

Photo: Stock

Irski građajnin je ipak u svom mikrokosmosu živeo bogovski, ne razmišljajući o crnim danima. Povukla ga je strast za holivudskim životom, pa što onda ne bi, kada mu već banke nude na tacni, kupio dve kuće u Irskoj, jednu na Azurnoj obali ili Portugaliji, zašto ne bi kupio novi Audi. Pa ženi novi 4x4, čisto da decu lepo stavi pozadi, da se niko ne gura i kolica može da stavi u onoliki gepek. Klincima, naravno, svakom po bicikl, pa tricikl, pa sportski automobil na pedale, pa sportski 4x4 na baterije...

Vraća li se to zemlja u onu pomalo zaboravljenu Džojsovu Irsku, zemlju blata i smrada, zemlju sirotinje, s narodom bez plana i ideja, bojažljivo se pitaju svi koji dele parče ove ostrvske zemlje za život. Ne vidi se kraj krizi u koju je zemlja upala prošle godine, a ambiciozni plan da će država izaći iz recesije do kraja ove godine doživeo je debakl. Zato su sve glasnija pitanja o tome kako kako ćemo izaći iz krize kada je sve isto ili još gore.

Slika je, pak, potpuno drukčija dok gledate televizijske programe ili pratite druge medije, i posmatrate koje teme se smatraju značajnim za irsko društvo. Naivno pomislite da u Irskoj teče med i mleko. Slično Srbima, kada iz muke i inata pevaju pesme i zezaju se, tako i Irci pomalo prkosno okreću leđa recesiji i bave se malo-pomalo "ružičastim temama", pričama iz off-a ili naklapaju ko koliko zarađuje. Sve to, u ovim očima naviklim na balkanske prizore, poprima oblike groteske jer su te oči već odavno prošle sve te priče, što tragične i depresivne, što "ružičaste".

Stvari su, dakle, zaista jednostavne. Samo nije bilo nikoga da ih Ircima objasni na vreme, čak ni među onim skupo plaćenim medijskim zvezdama.

Tako se u Irskoj danas žive dva dijametralno suprotna života. S jedne strane, gledamo život opstanka i spasa države, u kojem su glavni junaci obični smrtnici - mali ljudi sa svojim mikrosvetovima u kojima traže nedavno izgubljene trenutke sreće i lepog života da im se vrate, i s druge strane domaće super zvezde kojima i dalje teče med i mleko i koji ne daju ni pišljiva boba za ostatak irske raje. Reklo bi se, s ove pristojne mentalne balkanske daljine, paralelni svetovi kojima je jedina sličnost ta što dele istu teritoriju.

Čoveku poput mene, novinaru iz Srbije, može samo da zastane knedla u grlu uz osećaj sažaljenja nad sopstvenom sudbinom i blagu zavist, kada otvori četvrtu stranu The Irish Times od pre nekoliko dana i krene da čita koliko zarađuju njegove irske kolege. Novinari u Irskoj apsolutne su zvezde, ljudi o kojima se govori i koji, posmatrajući u srpskim okvirima, pune stranice irskim pandanima Sveta, Glorije, Skandala i ostalih a la my love story magazina.

Nacionalna kuća RTÉ objavila je tako primanja njihovih top voditelja, s ciframa od kojih običnog smrtnika sa Zapadnog Balkana zaboli glava. Najplaćeniji je Pat Kenny koji je imao godišnju platu od 950.976 evra. Gospodin Kenny, šarmantni šezdesetogodišnjak, do maja je vodio najpopularniji talk show u Irskoj The Late Late Show, koji se prenosi svakog petka uveče od septembra do maja. To je ujedno i najstariji talk show na svetu, čija je prva emisija emitovana 1962. Za ovih 47 godina emisiju je pre Pata Kennyja vodio Gay Byrne, i to do 1999, dakle punih 37 godina. Ovog maja, Kenny je objavio da se povlači iz emisije a zamenio ga je mladi Ryan Tubridy, koji se takođe nalazi na top ten listi najplaćenijih RTÉ voditelja, s godišnjom platom od 533.333 evra, mada će sada pošto je postao voditelj irskog televizijskog mezimčeta, njegova primanja biti dodatno uvećana. Na drugom mestu je radijski guru i čovek s kojim počinje svako jutro u Irskoj – Gerry Ryan – s godišnjom platom od 629.865 evra. Za njima slede radio voditeljka Marian Finucane sa 570 hiljada evra, pa Joe Duffy, takođe radijski voditelj sa 408.809 evra, zatim sportski komentator Eamon Dunphy, irski Milojko Pantić, s 328.051 evra. Tu nikako ne treba preskočiti i prvu zvezdu radija Today FM, Ray D Arcyja, sa godišnjom platom od oko 650.000 evra.

Photo: info-wars.org

Ove cifre od kojih se običnom smrtniku zavrti u glavi, dobijaju svu svoju veličinu uporedimo li ih s platama nekih ljudi koji nam kreiraju život. U poređenju sa njima, Obama je, na primer, sirotan sa godišnjom platom predsednika SAD o 400.000 dolara (276.038 evra). Irski premijer Brian Cowen prima 232.572 evra, dok je njegov kolega s britanskog ostrva Gordon Brown godišnje težak svega 221.220 evra.

Plate ovih novinara bile su so na ranu običnim ljudima koji su izgubili svoj posao, a njih je danas gotovo 14% u Irskoj. Taj već pomenuti paralelni svet na rubu je ekonomskog kolapsa, jer ne zna kako i čime da otplati kredite. Prema jednom zvaničnom izveštaju, tokom ove godine oduzeto je oko 60 kuća, zbog nemogućnosti vlasnika da otplaćuju rate. Procena je da će do kraja godine bar još 30 ljudi ostati bez krova na glavom.

Čitava ova irska drama pomalo liči na priču o propasti rimskog carstva zbog gramzivosti i pohlepe. Iako je Irska svetslosnim godinama bila daleko od moći kakvu je imalo Rimsko Carstvo, irski građajnin je ipak u svom mikrokosmosu živeo bogovski, ne razmišljajući o crnim danima. Povukla ga je strast za holivudskim životom, pa što onda ne bi, kada mu već banke nude na tacni, kupio dve kuće u Irskoj, jednu na Azurnoj obali ili Portugaliji, zašto ne bi kupio novi Audi. Pa ženi novi 4x4, čisto da decu lepo stavi pozadi, da se niko ne gura i kolica može da stavi u onoliki gepek. Klincima, naravno, svakom po bicikl, pa tricikl, pa sportski automobil na pedale, pa sportski 4x4 na baterije...

Groteskno izgledaju ova irska dvorišta sa po dva parkirana prava automobila i po deset parkiranih igračaka-automobila. U kući su dakako high definition televizori, svakom detetu po Play Station, Wii ili Nintendo. Bio je to holivudski život, pravi američki san na irskom tlu.

Danas je, međutim, taj američki san ostao rezervisan za ljude iz džet seta. Za sve ostalo, ona poznata kletva "daboga imao pa nemao" postala je realnost. Za starije je lako, oni su navikli na nemaštinu, ali omladina je u šoku. Nije im jasno kako to može da nema i polako im se u sećanje vraćaju one priče njihovih roditelja i baka i deka o tome kako se u Irskoj nekada teško živelo.

Prema procenema OECD, finansijskog think tanka, koji se pre neki dan oglasio setom preporuka irskoj političkoj eliti, odnosno upustvima za upotrebu ekonomski ruinirane države - Irska će morati da se odrekne mnogo toga ako želi da se ne vrati na staro. Ukratko, nijedna vlada u istoriji Irske nije se suočila sa težim izazovom nego što je to slučaj sa ovom vladom. Uoči 6. decembra i objave budžeta za narednu godinu, ekonomisti pričaju o tome kako će morati da se spuste plate i da se podignu porezi. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) ugasila je tako i poslednji tračak nade zvaničnika u Dablinu da će država uskoro stati na svoje noge.

Evo kako je OECD problem uprostio za građane Irske: Životni standard po svemu sudeći će u narednom periodu biti "konstantno nizak". Smanjenje plata je neophodno da se obnovi stabilnost ekonomije, a takođe treba otvoriti pitanje minimalne plate, koja po irskim standardima omogućava običnom čoveku sasvim pristojan život. Država treba da ukine socijalnu pomoć onima koji ostanu bez posla, dok porez na imovinu treba da se poveća.

Pojašnjavajući razloge irskog ekonomskog sloma, OECD daje jednu sumornu analizu u kojoj stavlja razdelnu crtu između dva perioda. U prvom periodu, od 1995. do 2000, OECD konstatuje naglu ekonomsku ekspanziju praćenu snažnim izvozom, rastom proizvodnje i kvalitetom konkurencije u oštroj tržišnoj utakmici. U drugom periodu, od 2002. do 2007, što je i odgovor na pitanje zašto je Irska stala, OECD naglašava da je ekonomski rast bio uslovljen uglavnom snažnim zahtevima na domaćem tržištu, posebno izgradnjom stambenih objekata pod neobjašnjivo jeftinim kreditima sa malim kamatnim stopama i nepromišljenim upravljanjem bankama.

Stvari su, dakle, zaista jednostavne. Samo nije bilo nikoga da ih Ircima objasni na vreme, čak ni među onim skupo plaćenim medijskim zvezdama.