Petnica ili pokornost

Izaberi pametno

Photo: Combo

Sa druge strane granice čekaju da se, kao ravnopravni, akademskoj zajednici pridruže kreacionisti, eugenisti, pravoslavci, sajentolozi, istraživači ćiriliće i albanskih lobija, turbo-armonikaši, numerolozi, astrolozi, homeopate, travari, poduhovljeni pesnici, eksperti za paranormalno, gurui tihovanja i svebora. Svaki dan koji Obradović provede na čelu srbijanske prosvete ustupak je poslušnim šarlatanima. Njih je mnogo, i strašno galame, a u društvu u kojem se nezavisna misao i istraživački duh tretiraju kao negativne, podrivačke pojave, oni su alternativa koja će isplivati na vrh, istisnuti kritiku i predavanja zameniti propovedima. Ministar prosvete im je, ponovo, širom otvorio vrata

Slučaj finansiranja Istraživačke Stanice Petnica je primer situacije u kojoj se jako oseća nedostatak ili slabost nedržavnih watchdog organizacija koji štite interese građana sa jedne, i raznih profesionalnih udruženja sa druge strane. Danas bi, u naprednijem društvu, mreža takvih organizacija sprečila samovolju birokrate Žarka Obradovića, i gotovo izvesno izdejstvovala, kao kaznu za nadmenost, njegovo uklanjanje sa političke scene i, verovatno, iz profesije. Ukoliko, hipotetički, ostavimo po strani činjenicu da dr Obradović, nekadašnji zamenik ministra za lokalnu samupravu u zločinačkoj vladi Mirka Marjanovića, ne bi ni dobio priliku da se nađe u ministarskoj fotelji.

Ugled profesije su davno proćerdale kukavice, krijući se iza laži o nezavisnosti nauke od politike i izmišljene neopredeljenosti znanja.

Van svake je sumnje da je postojanje i neometan rad obrazovne ustanove kakva je Petnica u interesu Srbije. U zemlji u kojoj decenijama udžbenike prepravljaju polupismeni komesari na lopovskom zadatku, u kojoj vera postaje nauka, a decu vaspitavaju i leče redom pedofili i sadisti u mantijama, Petnica je simbol volje da se veruje u mogućnost popravljene sutrašnjice, znak nade da je moguće da već u sledećoj generaciji banditi, decoubice i siledžije neće prolaziti bolje od naučnika i inženjera. Mladi ljudi koji pohađaju seminare i letnje škole uče da nije nevažno ono u čemu su dobri, da je smislena odluka da se posvete godinama studiranja, istraživanja i siromaštva - i da su mogući svetovi u kojima njihova ljubav prema znanju ima svrhe i nosi sa sobom dozu poštovanja. Sve i da sam dovoljno ciničan da tvrdim da takva budućnost nije u interesu Srba, teško bi se moglo reći da je čak i među njima većina spremna da znatiželju svoje dece žrtvuje trenutnom nacionalnom ludilu. Sumnjati dakle u to da je rad i razvoj Petnice ne samo u interesu društva, već da bi morao biti prioritet Obradovićevom ministarstvu, znači sumnjati u to da Srbi vole svoju decu. Dozvoliti situaciju u kojoj se opstanak i razvoj Petnice diskutuje javno, usuditi se na postavljanje uslova i umanjivanje njihovih fondova - prosto je glupo i drsko.

Sa druge strane, jasno je da uloga prosvetitelja-zaštitnika mladih umova od sistemske indoktrinacije zahteva apsolutnu nezavisnost projekata i programa rada od države. Nije li onda paradoksalno očekivati da takvu ustanovu finansira Ministarstvo prosvete, koje je po prirodi stvari zapravo uvek njen direktan neprijatelj? U sistemima koji autoritet grade silom, kao što je bio slučaj u SFRJ i kasnijim nakaznim Miloševićevim tvorevinama, takvo bi pitanje možda i imalo smisla, iako se nije ni postavljalo (jer finansiranje nije prekidano). No, totalitarizam je u Srbiji prošlost, a demokratski izabrana vlast ima fundamentalnu dužnost da finansira svoju alternativu, kao i da štiti njenu nezavisnost. Odgovor je onda jasan: nema paradoksa, obaveza je upravo Ministarstva prosvete ne samo da u ime vlade finansira IS Petnica, nego i da agresivno štiti njenu samostalnost i aktivno razvija sa njom kakvu god saradnju može. Kako su sume o kojima pričamo sasvim skromne, ništa od ovoga ne bi trebalo biti uopšte teško, bez obzira na SEKu, bez veze sa Kosovom, a sa direktnom podrškom EU.

Doktor Obradović, znači, potpuno zapostavlja svoje dužnosti kada ignoriše pozive i potražnje iz Petnice, kada pokušava da podmetne bednu ucenu nekakvim ugovorom o finansiranju projekata i naročito kada, umesto izvinjenja (zbog problema u komunikaciji, ako ništa drugo), pokušava da se opravda laganjem i detinjastim blefiranjem. Ovakvi monumentalni gafovi, uz Obradovićevo izigravanje uvređene veličine, pokazuju da ministar najverovatnije uopšte ne razume prirodu položaja na kojem se našao, niti odgovornosti koje nosi. Jedina druga mogućnost je da ga jednostavno nije briga, da je bahat i uobražen. U suštini, njegova motivacija je nebitna, bitno je da se pokazao kao neposoban i neadekvatan za obavljanje posla. Pošto je u Srbiji učestvovanje u vlasti motivisano isključivo potencijalom za korupciju, smešno je očekivati od Cvetkovića ili Obradovićevog partijskog šefa, batinaša Dačića, da se ponašaju odgovorno pa da ministra prosvete smene i zatim uklone sa političke scene zauvek. Prvome je koalicioni potencijal permanentan izgovor za beskorisnost, a drugi je loš čovek koji održava svoju političku poziciju upravo prodajući Tadiću iskustvo u sistematskom čišćenju i istiskivanju nepodobnih, ružnih i slobodoumnih.

Ministar svake demokratski izabrane vlade je službenik građana, predstavnik resora za čiju je efikasnost, svrsishodnost i kvalitet odgovoran. Za razliku od onih u diktatorskim režimima, njegova obaveza kao državnog činovnika nije upravljačka, on uglavnom nije tu da kontroliše i diktira, već pre svega da artikuliše potrebe institucija koje predstavlja i da učestvuje u radu vlade sa agendom ispunjavanja tih potreba u najvećoj mogućoj meri. Obavljanje te funkcije čine mogućim jednako odobravanje populusa i poslušnost institucija. U normalnim uslovima, garant i kontrolor operativnosti vlade je premijer, prvi među ministrima, radeći u skladu sa politikom koju diktira parlament, po nalogu birača. Razvijene zapadne demokratije i primitivna, kakva je na snazi u Srbiji, razlikuju se u postojanju drugih tela pomoću kojih se kontroliše državni aparat i putem kojih se saniraju nepravilnosti i sankcionišu greške. Ovo postaje naročito važno u vremenima kada je institucija premijera učinjena impotentnom.

Škole ili školice: Žarko Obradović

Photomontage: INSTRUKTOR

Nema institucija koje bi zaštitile građane od kaubojštine u Srbiji - jedini način građanske kontrole koji ostaje jeste grassroots bunt i otpor. U ovom slučaju, postojeće peticije, lobiranje kroz medije i obaveštavanje javnosti odlični su prvi koraci, i što se generalne populacije tiče verovatno sasvim dovoljni – njihova vrednost je u tome što služe kao merilo podrške javnog mnjenja za dalje delovanje. Iluzorno bi bilo očekivati mase na ulicama Srbije zbog Petnice, i Obradović se svakako nije onako ljigavo vadio iz straha od linča na trgovima. Ono što brine ministra je daleko realističniji iskaz nezadovoljstva – aktivna, i možda organizovana, neposlušnost institucija za koje je odgovoran; bez njihove saglasnosti, on postaje smešan i slaba tačka vlasti. Sve indicije su tu da bi u ovom trenutku nacija pozdravila takav pokret - Potočnik se u ime EU indirektno ali jasno postavio, čak i kolege iz vlade ne pokazuju razumevanje za glupost. U takvoj atmosferi relativno je lako izvršiti pritisak koji bi doveo do toga da se očigledan pion žrtvuje a fondovi, skromni kakvi su, usmere gde treba.

Sledeći korak je dužnost prosvetnih radnika. Oni bi mogli delovati kroz mere koje zahtevaju kakvu-takvu organizaciju, po školama i profesionalnim udruženjima ili individualno, nije naročito bitno. Poenta bi bila jasno i glasno odbijanje saradnje sa Ministarstvom prosvete i državom - ignorisanjem pokušaja komunikacije, odbijanjem poseta zvaničnika, javnim distanciranjem od ovakve odluke, odbijanjem nastavnih programa i predloga udžbenika i tako ad infinitum. Nije potrebno mnogo truda, niti su u pitanju drastične ili na bilo koji način opasne radnje – u pitanju je demokratija na delu, gde je demos obavio svoj deo vladanja i sada mora da se osloni na elitu da obavi svoj.

Kao i uvek, postavlja se pitanje, privatno: zašto bi? Takve aktivnosti zahtevaju emotivno ulaganje, možda sukobljavanje sa okruženjem i u krajnjoj su liniji gotovo uvek potpuno nezahvalne. Šanse za uspeh su van bilo kakve lične kontrole, i nemoguće ih je proceniti, sve zavisi od volje mnogih drugih, pojedinačno, i tu iskustvo u Srbiji ne ohrabruje. Zašto bi se onda bilo ko time bavio? Na ovo postoje dve vrste odgovora: ideološki i etički.

Stav prema državnom finansiranju Petnice je ključna ideološka odrednica, referentna tačka u odnosu na koju se meri ubeđenost u važnost nauke za razvoj društva i u potrebu za akademskim i prosvetnim radom. Ostavimo li na trenutak problem podrške sledećoj generaciji, ovde se ne radi samo o postavljanju temelja za strukturu društva za pet, deset i pedeset godina - već se dovodi u pitanje sama svrha postojanja prosvete. Plodovi rada učitelja, nastavnika, profesora i svih njihovih pomoćnika retko su opipljivi za njihovog života, oni u celokupnim svojim karijerama ne naprave ništa direktno upotrebljivo, već gotovo isključivo formiraju kapacitete za naredne decenije. Odlukom da istraživački rad, tehnički razvoj i naučni progres nisu deo planova za budućnost, ukida se potreba za postojanjem većine škola i univerziteta; umesto njih ostaje licemerna parada pionira, pozornica za trtljanje u prazno čija je upotreba prvenstveno marketing i indoktrinacija, pa onda minimalno opismenjavanje radnika.

U ovome odbrana zdravog razuma se neminovno oslanja na ljude kojima je društvo poverilo ulogu prosvetitelja. Njima je do sada, na žalost, jako loše išlo. Najbolji među njima su zamenjeni pokvarenjacima u procesu pretvaranja SANU u manifakturu koljačkog nacionalizma, idealisti su oduvani kada su Filozofski fakultet potpuno preuzeli distributeri mržnje, raščupani teoretičari su se izblamirali zauvek kad su pustili bolesnu muzu balkanskog kasapina u svoje redove - o osnovcima istovarivanim na mitinge i srednjoškolcima spremanim za gutanje olova da i ne govorimo. Sve u svemu, ugled profesije su davno proćerdale kukavice, krijući se iza laži o nezavisnosti nauke od politike i izmišljene neopredeljenosti znanja. Tako je došlo do bedne situacije u kojoj ono što bi trebalo biti minorna stvar svakodnevnog poslovnika Ministarstva, postaje strašno važna linija otpora, granica savesti i savesnosti. Sa druge strane granice čekaju da se, kao ravnopravni, akademskoj zajednici pridruže kreacionisti, eugenisti, pravoslavci, sajentolozi, istraživači ćiriliće i albanskih lobija, turbo-armonikaši, numerolozi, astrolozi, homeopati, travari, poduhovljeni pesnici, eksperti za paranormalno, gurui tihovanja i svebora. Make no mistake - svaki dan koji Obradović provede na čelu srpske prosvete ustupak je poslušnim šarlatanima. Njih je mnogo, i strašno galame, a u društvu u kojem se nezavisna misao i istraživački duh tretiraju kao negativne, podrivačke pojave, oni su alternativa koja će isplivati na vrh, istisnuti kritiku i predavanja zameniti propovedima. Ministar prosvete im je širom otvorio vrata, i zbog toga bi njegova karijera morala biti okončana. Više ne bi smelo biti moguće pacifikovati bilo koga, jer nije upitanju nekakva vendeta, već nerešiv praktični problem: pokazalo se da on nije pristalica ideologije čiji je izabrani čuvar i da na tom položaju on jednostavno nema šta da traži. Zbog mogućnosti vraćanja makar dela poverenja javnosti, bilo bi najbolje da se to osigura ukidanjem izvršne sposobnosti, odbijanjem prosvetara da na bilo koji način prihvate njegov autoritet

Konačno, onima kojima ukidanje razlike između doktora i vračeva ne pada teško, i onima koji više ne veruju u profesionalnu ideološku odgovornost, da bi se odlučili na ćutanje i pasivnost ostaju još uvek teško rešiva pitanja lične etike. Retki su oni koji su se oduvek nadali da će provesti svoj život u učionicama i amfiteatrima punih ljudi koji nisu uspeli da odu, koje nikad neće biti moguće izvesti u bolje od sebe. Minimalno poštenje nalagalo bi da u Srbiji Obradovićeve vizije svaku pametnu glavu koja štrči intenzivno ohrabruju u pripremama za emigraciju. Međutim, samopoštovanje nije obaveza, kukavicama će biti relativno lako da odustanu od prenošenja znanja. Teže je zapostaviti primarnu funkciju učitelja . odgajanje dobrih ljudi. U Srbiji u kojoj je Petnica podzemlje, ako uopšte postoji, svaki dan pred klupama punim sledeće generacije, učitelji će biti deo prevare. Praviće se da ih uče lepim stvarima, svesni da je svaka reč laž i izgovor, da ima previše istine u optužbama o beskorisnosti kompletnih sistema znanja. Prava lekcija koju će davati pronicljivim mladim mozgovima svaki dan će biti jedna te ista - o izboru između licemernog sklanjanja pogleda dok se prepušta dobroj volji nasilnika i efikasnosti brutalne, beskrupulozne bahatosti. Svaki dan, kao vrhunski autoriteti u životu novih ljudi, demonstriraće savijanje kičme i odustajanje, pokazivaće nedvosmisleno put hrabrih, kako se dolazi do ličnog ostvarivanja i društvenog poštovanja. Gledanje u pod i u stranu pred odlučnim siledžijama je bedno, i uz takve lekcije najbolji učenici su oni koji premlaćuju učitelje, dok dobri i vrlo dobri posmatraju sa razumevanjem, a najgori oni koji uspeju da pobegnu na kembridže, sorbone i jejlove. Nastavnicima, učiteljicama, profesorkama i asistentima koji danas ostanu pokorni, krajnja poniženost straha pred pesnicama nasmejanog tinejdžera biće jedini pravi trenutak profesionalnog ponosa kojem se mogu nadati.