Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (73)

Poslednji pozdrav e-čitaocima: Predlog za razmišljanje

Smrt je slaba za nas

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: blogspot.com

Borili smo se protiv vetrenjača, ali se na kraju ispostavilo da su vetrenjače bile jače. Odolevali smo koliko smo mogli, ali smo na kraju prinuđeni da priznamo poraz. Šta da vam kažem na kraju? Mogao bih da kukam nad zlehudom sudbinom, to nekako deluje najprimerenije sitiuaciji, ali nikad nisam bio ljubitelj ni tužbalica ni bugarštica, a domaće ultrapopularno kukumavčenje i grintanje uvek mi je bilo prilično odvratno. Umesto da naričem nad otvorenim grobom e-novina, imam jedan predlog za razmišljanje

KAKO JE SVE POČELO

Prvi jun 2008. godine. Zvoni mi mobilni telefon.

- Zdravo, ovde Petar Luković, glavni urednik e-novina. Slušaj, ono što radite…

- Čekajte da sednem, srušiću se.

- Sedi. Jesi seo? Dobro. Slušaj, super je ono što radite u Betonu, hteo sam i ranije da vas zovem, ali koji kurac da vas zovem kad nemam šta da vam ponudim. E, sad imam. Napiši tekst za e-novine. Možeš da pišeš o čemu god hoćeš, koliko god hoćeš, nema ograničenja. Imam samo jedan uslov: Ne može da se čuje druga strana! Nema druge strane, ne zanima me.

Photo: www.thedphoto.com

- Važi, kakva crna druga strana. Do kad da napišem?

- Imaš tri dana. Ćao.

Proveo sam dva dana u nekom čudnom stanju. Jebote, Petar Luković mi naručio tekst. Nadrealno. Pisao sam i brisao dva dana kao manijak, u zanosu. Napišem tekst “Prvi se dačići u vodu bacaju” o pregovorima Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije oko sastavljanja vlade, u formi scenarija za mjuzikl. Pošaljem ga u neko zlo doba noći. Ustanem ujutru u 8 i ceo dan čekam odgovor. Proveravam mejl na dva i po minuta, čitam nesrećni tekst, čas mi se čini da je apsolutno maestralan, čas mi izgleda kao najobičnije sranje. U dva popodne zvoni mobilni.

- Ovde Luković. Svaka čast, ovo je potpuno na nivou Lukovića. Dođi u redakciju da prelomimo tekst.

SLOBODAN JE SAMO MEDIJ KOJI PRIPADA ČITAOCIMA

Tako je sve počelo. Tri meseca nakon što sam objavio prvi tekst na e-novinama postao sam i deo redakcije. U međuvremenu smo svašta preživeli, svi ste bili svedoci onoga što nam se dešavalo, neprebrojnih napada i satiranja kojima smo bili izloženi sa svih strana. Borili smo se protiv vetrenjača, ali se na kraju ispostavilo da su vetrenjače bile jače. Odolevali smo koliko smo mogli, ali smo na kraju prinuđeni da priznamo poraz.  Šta da vam kažem na kraju? Mogao bih da kukam nad zlehudom sudbinom, to nekako deluje najprimerenije sitiuaciji, ali nikad nisam bio ljubitelj ni tužbalica ni bugarštica, a domaće ultrapopularno kukumavčenje i grintanje uvek mi je bilo prilično odvratno. Umesto da naričem nad otvorenim grobom e-novina, imam jedan predlog za razmišljanje.

Photo: wallpaperup.com

U ovakvim trenucima očajanja i beznađa, mozak sam počne da konstruiše utopijske projekte, ne bi li se nekako odbranio i sačuvao. Meni je na pamet pao jedan takav projekat, za koji se, gle čuda, pokazalo da i nije tako neostvariv, te da je utopija ipak moguća. Razmišljajući o sudbini medija pričinilo mi se da istinski slobodan i trajno održiv može da bude samo medij koji pripada čitaocima. Internet, sa svim svojim prednostima, sa obiljem besplatnih informacija i znanja, ima jednu manu – sve je besplatno, na to smo se navikli, i sam sam srećan i zadovoljan zbog činjenice da mi je gotovo sve dostupno na netu bez ikakve nadoknade, da mogu da čitam medije besplatno, da koristim čitave biblioteke, o skidanju knjiga, muzike, filmova i serija da i ne govorim. Tako smo došli do vrlo ugodne situacije za konzumente, ali ne i za medijske proizvođače. Bilo je nekad vreme, ne tako davno, kad sam morao da kupim novine da bih nešto pročitao. Sećam se kako sam kupovao “Yellow Cab” samo zbog kolumne Ljube Živkova ili “Reporter” samo zbog Lukovićevih tekstova. To vreme je bespovratno prošlo, vratiti se neće, ali tu nešto ipak nije kako valja.

Photo: reuters

Paradoks je sledeći. Recimo, proizvođač paradajza za svoj proizvod dobija neke pare, kad odem na pijac ne očekujem da dobijem povrće i voće džabe. U Maxiju bi me gledali kao ludaka ako bih zatražio neki besplatan sadržaj. Kad kupujem odeću ili obuću, koju je neko proizveo, ne očekujem da ih dobijem besplatno. Letovanje – isti slučaj; za knjige, svejedno da li su nove ili antikvarne, opet mi traže da nešto platim; čak i kad ih samo pozajmljujem iz biblioteke, moram da platim članarinu; ni kompjuter mi ne daju za džabe, iako mi je to osnovno sredstvo za rad i proizvodnju tekstova koji su – besplatni. Ono što važi za sve druge oblasti i za sve druge proizvođače, za mene ne važi. Odnosno, sve ostale proizvode plaća onaj ko ih kupuje, a moje uvek plaća neko drugi. Dobro, bez hrane, obuće, odeće ne može da se živi; bez čitanja dobrih tekstova može. Samo, kakav je to život?

IPAK OD NAS ZAVISI

Taj problem je u svetu rešen oglasima, kod nas znamo kako stoje stvari. Ali, sve i da su stvari kod nas normalne, situacija opet nije normalna. Jer, zašto bi medij radio u interesu čitalaca kad od njih ne živi? Valjda je logičnije da radi za one koji mu daju pare, to jest za oglašivače. Umesto da mediji prodaju tekstove čitaocima, imamo perverznu situaciju da mediji svoje čitaoce prodaju oglašivačima. Neka je takva praksa uobičajena u čitavom svetu, to mi ne smeta da mislim da tu nešto ipak ne štima. Pretpostavimo da je moguć drugačiji model u kojem bi medij bio zajednica onih koji pišu i onih koji čitaju. Medij čiji bi vlasnici bili čitaoci koji bi uticali na njegovu uređivačku politiku, na poslovne odluke, na sve što se tiče rada medija koji bi u tom slučaju imao potpunu nezavisnost i slobodu. I zagarantovan opstanak jer ima široku bazu. Zahvaljujući internetu kog malopre nagrdih na pasja kola, takav poduhvat uopšte nije skup. Štampani mediji su skupi, iziskuju velike troškove preloma, štampe, distribucije, ali zato portal nema tih problema. U našim uslovima, dovoljno je da se recimo 3000 zainteresovanih čitalaca odreknu dve kutije cigareta mesečno da bi jedan portal mogao normalno da funkcioniše. Po ceni od 2-3 broja nekog nedeljnika u kojem ionako nema šta da se pročita, dobijete tekstove od kojih bi moglo da se napravi 10-15 takvih brojeva, samo smislenih. Nije loše.

Photo: heartofengagement.com

Zvuči potpuno utopijski, ali je vrlo lako ostvarivo, samo ako ljudi žele da imaju svoj medij. Uostalom, tako funkcioniše demokratija, ljudi se udruže, pa se izbore za nekakav zajednički interes. Od nas zavisi, što reče slogan onog nesrećnika koji je prodao dušu đavolu. Ali, taj slogan ne pripada njemu, to je deviza svih nas. Jer, zaista od nas zavisi – i kakve ćemo medije da imamo, i kakve institucije, i kakve političke partije, i kakvo društvo. Jebiga, ne zavisi od Marsovaca. Možda ne možemo mnogo, ali možemo malo, da parafraziram jednog rok pesnika.

OSTVARENA UTOPIJA

Ovakva utopija je već ostvarena, doduše u Nemačkoj, ali po jugoslovenskom modelu radničkog samoupravljanja. Dnevne novine TAZ, Die Tageszeitung, upravo tako funkcionišu. Imaju 13.500 vlasnika, oko 50.000 pretplatnika i u vlasništvu su svojih čitalaca. Ima i drugih novina koje funkcionišu po sličnom principu, kao kooperativa, u Švedskoj, Pragu, Istanbulu, Montevideu. Siguran sam da će se nešto slično pojaviti i kod nas, da li sada ili za 10-20-30 godina, sasvim svejedno, ali jasno je da je zavisnost isključivo od čitalaca jedina garancija slobode medija. Tako je danas, tako će biti i ubuduće.

Photo: blogspot.com

To što mi, ex-Jugosloveni, nismo navikli da se udružujemo i borimo za ono do čega nam je stalo, da preduzimamo inicijative odozdo, što volimo da se predajemo i kukamo kako se nikad ništa neće promeniti – to su sve posledice odsustva demokratskih tradicija, ali vrlo je lako proveriti u praksi da nismo u pravu. Ne izdvajam tu sebe, prethodna rečenica je autobiografska. Evo, i mi kukamo već dugo, na kraju smo se predali, nije bilo izlaza, ali verujem da je to ipak samo privremeno. Ako smo pali, ne znači da uskoro nećemo ustati. Samo malo da zalečimo rane.

Ne nagovaram vas ni na šta, nemam nikakve nepristojne ponude, samo glasno razmišljam. Razmislite i vi, pa nam javite šta mislite. Možda ono što je moguće u Nemačkoj i još ponegde, nije neizvodljivo čak ni kod nas. Možda i grešim, ali i to je valjda ljudski. Nisam nepogrešiva moralna gromada, kao veći deo javne scene u Srbiji.

Pozdravljam vas prigodnim stihovima Voje Despotova, zbogom nije zauvek:

“Smrt je slaba, kažem ti, smrt je slaba 

i ništa drugo nego slaba za nas, 

možda samo za nas,  

eto zašto volim smrt.” 

star
Oceni
4.18
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak