Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (7)

Pozdrav povodom gašenja portala

Sve što sam naučio u e-novinama

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: funnyasduck.net/

Kad bi mi neko prišao i reko: „Živećeš do 22. jula, sto posto, za posle ne znam...“, ne bih mislio na posranu tzv. opoziciju Srbije, na sve likove koji su postali mejnstrim a prave se da su veliki borci protiv vlasti, a sa kojom zajedno parazitiraju na narodu kome pripadam, na građanima koji su to prestali biti, dobrovoljno, odlučivši da im je važnije da mrze nego da vole, da budu svoji najzad jer su se postseksualno osvestili kao Srbi

Photo: Abigail Lane

Kad bi mi neko došao i rekao: „Ne brini, živećeš još pola sata, sigurno, mirno, to ti garantujem, budi spokojan za to vreme...“, ja bih se opustio, ne bih razmišljao ni o čemu posebno, gledao bih kroz prozor kako prolaze oblaci, osećao damar krvi u prstima, što je kao neko more što udara ili kao potkožne reke što kolaju, možda bi mi neke slike prošle kroz svest ali tek da ih odmah zaboravim, potonule bi u zadovoljstvu nemišljenja, divne praznine...

Kad bi mi neko došao i rekao: „Ne brigaj, biće ti prijatno još nedelju dana najmanje, bez bolova i bilo čega što bi ti falilo, kao i dosad uostalom...“, ne bih razmatrao svetske nepravde, nepojamna stradanja i masovne smrti, apokalipsu sadašnjice na koju smo se navikli, oguglali, disao bih, setio bih se nečega lepog odskora, neke devojke u prevozu, njenog kolena, kože... možda bih se setio i neke šale.

Kad bi mi neko prišao i reko: „Živećeš do 22. jula, sto posto, za posle ne znam...“, ne bih mislio na posranu tzv. opoziciju Srbije, na sve likove koji su postali mejnstrim a prave se da su veliki borci protiv vlasti, a sa kojom zajedno parazitiraju na narodu kome pripadam, na građanima koji su to prestali biti, dobrovoljno, odlučivši da im je važnije da mrze nego da vole, da budu svoji najzad jer su se postseksualno osvestili kao Srbi, jer su zaboravili i popišali se na sve ono što su dobili pod srbožderom Titom, na penzije, stanove, letovanja, kakvu-takvu sigurnost, zarad tzv. srpstva koje je kao madlena četnički kolačić nikad postojećeg stočarskog dss carstva, srbovirus kome skoro niko da nije odoleo i ne odoleva i zbog čega zločinstvo beogradske elite traje i trajaće sve dok se ne ugušimo u sopstvenoj mržnji i besu, a neki retki možda i u stidu.

Ne bih o svemu tome mislio, ne, možda bih samo osetio neki blagi, nežni povetarac tuge sa zapada, daha belog kao dimije ili majčinske, sestrinske marame, oko 11. jula, nešto čemu bih se želeo pokloniti bez reči, nečemu što će zauvek ostati deo mog identiteta. Jer nema se tu šta misliti, kalkulisati, ako hoćete biti ljudi.

star
Oceni
3.93
Ostali članci iz rubrike Stav
image

Poslednji pozdrav e-čitaocima: Predlog za razmišljanje

Smrt je slaba za nas

image

Šta ne poznaje nova demokratija

U Titovo doba i nepartijci su bili direktori

image

Lex specialis ili država partijskih sporazuma

Kad se u Crnoj Gori razmišljalo hladne glave?

image

O jednom naizgled neshvatljivom paradosku

Vole Srbi Rusiju, ali sebe ipak vole više

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak