Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Pola godine u e-novinama

Kad je bal – nek je rokenrol

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Goran Necin

Za ovih šest meseci - barem od kako sam ja ovde - pod najezdom udruženih falangi svih mogućih struktura, nijednom nismo poklekli. Nijednom nismo pravili kompromis. I svaki put je bilo ono: “Kada je bal – nek’ je rokenrol“. I tako će do poslednjeg dana biti. Ruku dajem

Tragično, ali povodom najavljenog zatvaranja e-novina, setio sam se jedne poprilično zatrovane situacije između oca i sina, odnosno lokalne pijanice i njegovog potomka, na koju sam naišao pre nekih par meseci. Dok je klada samo još jedan propali slučaj ove zemlje, iver, inače đak osnovac, nažalost, neće mnogo pasti od njega. U prolazu ispred nekog dragstora, u roku od samo par sekundi, njegov stari se ponosno držao pred svojim pajtašima po flajci, i sve vreme mazio sina, dok su ga drugi hvalili. A onda, samo u jednom trenutku, zapita on svog sina - dete od sedam-osam godina - kao sopstvenog vojnika: “Mali, šta sam rekao: šta radimo sa Šiptarima?“ Dok mali, ni pet - ni šest, već samo pokaza kažiprstom, s leva na desno, preko sopstvenog vrata uz prateći zvuk: “Khhhhh!“, na šta se svi slatko nasmejaše. Čak mu neko i glavicu pomazi. U cilju iskorenjenja tih situacija, e-novine su imale plašt anti-heroja.

Zaista, pre nego što sam došao u redakciju, iskren da budem, nisam imao baš naročitog pojma o drugoj, odnosno tamnoj strani ove države. I tako, kroz more Lukovićevih tekstova, Tončićevih članaka, stavova raznoraznih ljudi širom regiona, provalio sam da je ovde zdrav razum odavno otišao u materinu. Pa, tako problem Srbistana više nisam gledao kao na nešto što se desilo pre četiri, već nešto što je započeto pre trideset i nešto godina. Ali, ne kroz prizmu teorije zavere, već kroz realnu, mogu reći surovu, sliku domorodačkog - da kažemo iznova probuđenog - zla. Zato je gnusno reći, danas, da je trenutni mandatar kriv za sve. Ponavljam se - pa počinjem i sam sebi da budem dosadan - ali on je samo posledica trideset godina saučesništva u samouništenju i ojačavanju nacionalizma.

Photo: Kris Janković

Svima su pune uši, usta, a i one stvari, o cenzuri, jednoumlju, diktaturi, represiji i ostalim koještarijama koje su omiljene u narodu, da se iznova i iznova ponavljaju dok ne postanu istina. Još od kako sam postao e-pripravnik, baš su ove, nekako jezivo i paradoksalno, (velikomučeničk)e-novine dokaz medijskog mraka. Ako je neko ikada bio cenzurisan, onda su to e-novine. Mada, da sam nešto mlađi, na keca bih rekao da je ovo sve „negde tamo naređeno“, ali iskren da budem, sve mi se čini kao da je, ipak, tako. Jer, jednostavno, nije moguće da naše sudstvo, poznato po svojoj efikasnosti i brzini voza Ćire, u roku od samo par meseci donese toliko presuda koje su nas i dovele do prosjačkog štapa i katanca.

Da ne dužim, samo je trebalo da sumiram utiske, pa tako pre dve nedelje, razglabam, uz čašu, sa jednim drugarom, i kako to uglavnom već ide, o svakojakim temama, ali kako se flaša praznila, teme su postajale, kao po običaju, sve oštrije. Dođosmo na kraju i do toga „ko je nama ovde zakuvao“. Pošto sam e-mancipovan, jedva sam čekao šta će mi sve izređati akonto večite teme. Pa je tako on krenuo, onu staru, priču o tome kako su ovde Zapad, CIA, Vatikan, Amerika, vanzemaljci, slobodni zidari i sva ostale zle mesne zadruge rasturile našu Jugoslaviju. I, uz galamu, dođosmo i do Srebrenice.
„Ma ne znam, iskreno, koliko tu ima istine?“
„Šta ne znaš?“, pitam ga, a već znam odgovor.
„Pa da se to baš tako desilo“, nevoljno prevali on preko usta.
„Čoveče, šta god da se desilo, ali jedno je sigurno: ako si ti u stanju da, za dva do tri dana, pobiješ oko sedam, osam hiljada ljudi, onda zamisli šta možeš da uradiš za samo mesec dana.“ Nakon toga on samo reče: “A da smotam ja?“  

Sve u svemu, e-novine su kroz ovih pola godine učestvovale u definisanju stavova, slamanju stereotipa i razvodnjavanju predrasuda. Mi nismo tražili krivca u „mračnim podrumima“, po ulicama Vatikana ili u Beloj kući, već ovde. U centru divljeg Balkana. Vukli smo razne budale za rep. Drmali im kavez. Možda e-percepcija nije u skladu sa stavovima većinskog stanovništva, ali to nikada i nije bio cilj. Već odlika. Za ovih šest meseci - barem od kako sam ja ovde - pod najezdom udruženih falangi svih mogućih struktura, nijednom nismo poklekli. Nijednom nismo pravili kompromis. I svaki put je bilo ono: “Kada je bal – nek je rokenrol“. I tako će do poslednjeg dana biti. Ruku dajem.

Vidimo se u sledećoj epizodi!

star
Oceni
4.28
Ostali članci iz rubrike Stav
image

Poslednji pozdrav e-čitaocima: Predlog za razmišljanje

Smrt je slaba za nas

image

Šta ne poznaje nova demokratija

U Titovo doba i nepartijci su bili direktori

image

Lex specialis ili država partijskih sporazuma

Kad se u Crnoj Gori razmišljalo hladne glave?

image

O jednom naizgled neshvatljivom paradosku

Vole Srbi Rusiju, ali sebe ipak vole više

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak