Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (12)

Politički igrokaz: Kako smo postali oportune kukavice

Nedić je rehabilitovan, samo sudovima to niko nije javio

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Zaljubljenik u nacizam i Adolfa Hitlera: Milan Nedić, lokalni fašista
Zaljubljenik u nacizam i Adolfa Hitlera: Milan Nedić, lokalni fašista
Izvor: www.nspm.rs

Milan Nedić nije bio gluvonemi birokrata ili slepi izvršilac nemačkih naredbi, niti zbunjena marioneta ili "tragična figura" uhvaćena u centrifugu geopolitike - iako bi i ovakva komandna odgovornost bila sasvim dovoljna za procenu njegovog nakaznog lika i zlodela. Ne, bio je glasni agitator, strastveni propagandista i agilni kolaboracionista. Ponosio se svojom posetom Hitleru 1943. godine ("Veliki dan za Srbiju"), urlao je protiv "jevrejske zavere" i požurio da proglasi Srbiju "oslobođenom od Jevreja". Divio se "Velikom Nemačkom Rajhu" i glorifikovao nemačke vojnike, seljake i "dušu nemačkog čoveka". Komuniste i partizane u Srbiji je nazivao "izrodima", "društvenim talogom", "jevrejskom kugom", "varvarima sa Istoka" i "strašnom azijatskom bolešću". Engleze nije smatrao Evropljanima jer su se "mešali sa žutom i crnom rasom", a Amerikanci su mu bili necivilizovani "gangsteri" koji poznaju samo "izopačenost i nastranost". Ajnštajnova naučna slava bila mu je "nezaslužena", a Pikasova umetnost - "nakazna"

Photo: Stock

U ponedeljak je u Višem sudu u Beogradu održano (drugo) nisko i bedno ročište za rehabilitaciju fašiste, Hitlerovog sluge i narodnog izdajnika Milana Nedića. U pitanju je nešto što je prvorazredno skandalozno i poremećeno, te duboko nemoralno i grubo nepravedno. Uz to je i apsurdno, jer se na ovaj način sudi jednom sudskom postupku koji nikada nije ni održan.

S tim u vezi, zapravo se sudi istorijskoj nauci i istorijskoj istini, sa namerom da se one opovrgnu ili izokrenu. A što je najblesavije, verovatno se i Nedić prevrće u grobu kada vidi koliko ga brane od njega samog, od onoga što je bio i što jeste. Indirektno se sudi i žrtvama Nedićevog kvislinškog i kolaboracionističkog režima, dakle, Jevrejima, Romima i partizanskim borcima za slobodu i jednakost svih ljudi.

S druge strane i u isto vreme, u pitanju je i nešto posve očekivano, razumljivo i logično. Jer ova rehabilitacija i suđenje zdravom razumu u mnogome kasne za srpskom realnošću. Dvadesetak godina otprilike, što verovatno valja pripisati hroničnoj sporosti srbijanskog sudstva. Naime, mnogi elementi Nedićevog socijalnog fašizma ustoličeni su kao zvanična ideološka doktrina ili pogonsko gorivo ratova u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu tokom devedesetih. A zatim i kao ideološka matrica iza racionalizacija ili opravdanja tih ratova i njihovih zločina nakon 2000. godine do danas. U tom smislu, Nedića je već odavno rehabilitovala naša društvena i istorijska stvarnost. I ne radi se tu samo o bizarnim revizionističkim pojavama. Njegovi portreti po školama i vladama, ulice sa njegovim imenom, ili najnovija sudska mrljavljenja i manevri za ispravljanje neispravljivog, samo su kičolike refleksije jedne dublje stvarnosti krvi i tla. Vesti za jedan dan, puki događaji nasuprot istoriji nešto dužeg trajanja.

Milan je video Adolfa: Istorijski susret sa obožavanim vođom
Photo: forum.krstarica.com

Ipak, mora da je neobično sumanuto rehabilitovati čoveka kojeg je na čelo Srbije doveo Adolf Hitler. Slugu okupatora i prvoklasnog poltrona, ulizicu i udvoricu, istinskog "izdajnika i stranog plaćenika". Jednog antisemitu i rasistu, te protivnika demokratije i modernosti, osobu intimno zaljubljenu u nacističku Nemačku na isti bezumni i bedni način kao što su to i bande neonacista koje su se u ponedeljak, logično, takođe okupile ispred beogradskog Višeg suda. Jer, kako svedoče istraživanja Olivere Milosavljević, Nedić je bio čovek koji se divio "nacionalsocijalističkom rasnom gledanju na narodnosti" i koji je veličao Hitlera kao "ličnost sveobuhvatne genijalnosti", "genijalnog državnika i umetnika", "zaštitnika bele rase", "velikog Evropljanina", "čoveka beskrajne energije", "neimara i graditelja". U pitanju je bio predsednik srpske kvislinške Vlade koja je donela uredbe prema kojima se "Jevrejima i Ciganima" oduzima imovina, zabranjuje školovanje i studiranje, kao i rad u državnim službama. Opštinske vlasti Nedićeve Srbije su građanima izdavale potvrde da su "srpske narodnosti" i "arijevskog porekla", te da u porodici nemaju "jevrejske ili ciganske krvi". Nedićeva vlada donela je i "Uredbu o prekim sudovima" koja je komuniste i partizane, dakle borce protiv fašizma, po kratkom postupku (za 24 sata) osuđivala na smrt.

Nakazna umetnost: Pikasova Gernika
Photo: Ljiljana Maletin Vojvodić

I sad, ako se Nedićevo nepostojeće suđenje akrobatski proglasi ništavnim, a on rehabilituje kao čovek i kao fašista, da li time rehabilitujemo i ove odluke i prakse okupirane Srbije? Da li to znači da su one bile ispravne, čuvanja famozne srpske biološke supstance radi? A da je isto tako srpske borce za slobodu naroda i države baš trebalo, Nedićevim rečima, "zatirati", "satirati", "uništavati" i "trebiti bez milosti"? Najzad, da li to znači da je Holokaust bio okej? Jer, Milan Nedić nije bio gluvonemi birokrata ili slepi izvršilac nemačkih naredbi, niti zbunjena marioneta ili "tragična figura" uhvaćena u centrifugu geopolitike - iako bi i ovakva komandna odgovornost bila sasvim dovoljna za procenu njegovog nakaznog lika i zlodela. Ne, bio je glasni agitator, strastveni propagandista i agilni kolaboracionista. Ponosio se svojom posetom Hitleru 1943. godine ("Veliki dan za Srbiju"), urlao je protiv "jevrejske zavere" i požurio da proglasi Srbiju "oslobođenom od Jevreja". Divio se "Velikom Nemačkom Rajhu" i glorifikovao nemačke vojnike, seljake i "dušu nemačkog čoveka". Komuniste i partizane u Srbiji je nazivao "izrodima", "društvenim talogom", "jevrejskom kugom", "varvarima sa Istoka" i "strašnom azijatskom bolešću". Engleze nije smatrao Evropljanima jer su se "mešali sa žutom i crnom rasom", a Amerikanci su mu bili necivilizovani "gangsteri" koji poznaju samo "izopačenost i nastranost". Ajnštajnova naučna slava bila mu je "nezaslužena", a Pikasova umetnost - "nakazna". Jednostavno, nedićevski narativ samo je jeftina kopija nemačkog nacizma, uz par "narodnih" i "seljačkih" idiosinkrazija ili specifičnosti ovog neoriginalnog srpskog fašizma.

I ti ćeš biti fašista kad porasteš: Nedić, pedagog
Izvor: tinypic.com

Zaista, mora da je neobično kretenski rehabilitovati ovakvog čoveka, osobu sa one strane dobra, pravde i razuma. Uzgred, gde se dede slavna i prkosna srpska istorija, posebno surova prema "poturicama", "Vukovima Brankovićima" i sličnim mitološkim izdajnicima? Ovde imamo jednog realnog kvislinga ili vazala 20. stoleća, šta ćemo sa njim i sa čim ćemo pred Lazara? Naime, kada je okupiralo Srbiju, ljudi su imali izbor. Prvo, oni koji su bili hrabri, jugoslovenski partizani, uzeli su puške i bombe i otišli u šumu ili urbanu ilegalu da se bore protiv fašizma. Drugo, oni manje hrabri su ostali kod kuće i čekali da prođe gužva. Treće, oni bedni, četnici, takođe su čekali da sve prođe, ali su usput pljačkali i klali etnički i verski drugačije, koristeći spomenutu gužvu. Dok ubrzo (gotovo odmah) nisu shvatili da isto to radi i okupator, pa su mu se pridružili. Na kraju, oni najgori, Nedić i nedićevci (Srpska državna straža), kao i Ljotić i ljotićevci (Srpski dobrovoljački SS korpus) su kukavički spremno i udvorički radosno dočekali okupatore i fašiste. Dakle, zaseli u fotelje, upravljali i ministrovali, stražarili i žandarmirali, poslušno slušali i zdušno doprinosili, rešavajući "Konačno rešenje" - streljali antifašiste i otkrivali i ubijali Jevreje i Rome. I sve je to tužno shvatljivo, dok isti scenario beše u celoj okupiranoj Evropi. Jer ljudska priroda i ljudski karakteri su prokleto takvi, šaroliki i raznovrsni, pa je neko heroj i borac za slobodu, a neko podli hohštapler, izdajnik i zlikovac. Ali na ponos nam je što je onih prvih, najhrabrijih, zaista bilo (ili barem vremenom postalo) i najviše. Zašto sada kvarimo i pretvaramo se da nije? Zašto hrabrim antifašističkim herojima menjamo ulice i uništavamo im spomenike, a bednike, izdajnike i fašiste podlo stavljamo na njihovo mesto? Naprosto, kako je to moguće? Čemu to, ako izuzmemo naslednike koji bi da se ogrebu o nešto imovine umesto da od sramote menjaju prezimena? Dođavola, zašto?

Pa, zato što smo i sami kolektivno postali iste takve fašisoidne, oportune i bedne kukavice. Sami sebi i sebi sličnima se divimo i rehabilitujemo ih. Ili nas. Na primer, kada smo sa okolnih brda i pristojne udaljenosti minobacačima "herojski" granatirali Sarajevo, a snajperima precizno ciljali sarajevsku decu po ljuljaškama i trotoarima. Kada smo u ime etničke čistoće i "životnog prostora" od bolesnih žena i staraca u bolnicama "oslobađali" Vukovar. Ili kada smo mladićima u Srebrenici "hrabro" vezivali ruke žicom i pucali im u potiljak dok leže. Kada smo u hladnjače stavljali tela mrtvih Albanaca i zakopavali ih po Srbiji, takođe "hrabro" prikrivajući tragove zločina. Ili kad smo tiho i podlo ispred televizora podržavali svo to zlo i naopako, a zatim odlučili da izbegavamo ogledalo. Kada smo vlažno sanjali upravo Nedićev san o etnički čistoj, geografski povećoj, antimodernoj i antikomunističkoj, politički homogenoj i narodno seljačkoj "Majci Srbiji" mimo ideala slobode, jednakosti i bratstva.

Primena Nedićeve doktrine u praksi: Srušeni Vukovar
Photo: Corbis/Antoine Gyori

Zatim, šta smo mislili da će da usledi kada smo 1997. godine sa nekakvim alpinistima veselo i nasmejano skidali petokraku sa kupole Skupštine grada Beograda? Da će umesto nje da zasijaju nekakva ljudska prava i demokratija, a ne kruna ili četnička lobanja? Kada smo požurili da vratimo imovinu i poklonimo gomiletinu resursa Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uz mlade umove po osnovnim i srednjim školama na (pre)oblikovanje pride? Organizaciji koja je 2003. kanonizovala Nikolaja Velimirovića, antisemitu, inspiratora Ljotićevih fašista i poštovaoca Adolfa Hitlera? Ili kada smo 2004. godine doneli zakon o izjednačavanju prava četničkog i partizanskog pokreta? A dve godine kasnije i Zakon o rehabilitaciji ličnosti koje su sarađivale sa Hitlerom? I, konačno, kada smo godinama prekopavali Adu Ciganliju tražeći "mošti" Dragoljuba Draže Mihailovića za ritualno celivanje, sve do dojučerašnje rehabilitacije 14. maja 2015. godine? Paravojni koljači Vukovara 1991. godine nosili su četnička obeležja, simbole fašističke kolaboracije, a 25 godina kasnije rehabilitujemo fašiste. To je to neko (pre)dugo trajanje.

Zbog svega ovoga, rehabilitacija Nedića je samo događaj. Kukavički, žalosni i bedni, baš kao i očekivani i razumljivi, ali i dalje samo događaj. Trening ili pokazna vežba, politički igrokaz. Poput kostimirane igrarije ili rekonstrukcije bitaka onih zaluđenika za istorijom što se okupe na poljanama ili parkinzima kod šoping molova, pa se "igraju rata". Uostalom, ako neko bude pisao ozbiljnu društvenu, političku i medijsku istoriju Srbije u periodu od raspada Jugoslavije do danas, takvom istorijom može da dominira samo jedna tema ili samo jedan motiv. Biće to realna istorija mukotrpnih i ponekad nadrealnih pokušaja jednog društva da se - pretvara. U pitanju je istorija samoobmane i mimikrije jednog preslabog i iskompleksiranog društva koje odbija da se pogleda u ogledalo. Istorija foliranja i proseravanja sa jednim jedinim zavetnim ciljem: da ne pogleda istini u oči. Istini o ratovima i zločinima i o sopstvenoj ulozi u njima.

Nije džaba ubijao: Nedićevski koncepti krvi i tla koji su odavno rehabilitovani i normalizovani
Izvor: www.znaci.net

I zato je Nedić potreban - da bi opravdao naše sopstvene mentalne zablude i praktične greške i nepočinstva, naš sopstveni etnonacionalizam ili podgrejani fašizam iz nedavne prošlosti koja traje. Jer čak i da je većina građana, političkih partija, udruženja ribolovaca, skupljača markica i ostalih vodovoda i kanalizacija protiv rehabilitacije konkretnog Milana Nedića, ovo ne znači mnogo. Nedićevska logika i ideologija, nedićizam, jeste ono što je živo, dugotrajno i vitalno. Ti zlodusi i aveti nikako da umru. Agresivni nacionalizam, vrišteći antikomunizam, teorije zavere, antimodernost, antizapadnjaštvo, narodna država, ideal etnički, verski, politički i biološki homogenog društva, "srpska krv" i "srpske zemlje", sve su to nedićevski koncepti krvi i tla koji su odavno rehabilitovani i normalizovani. I zato, kukavice bedne, šta čekate toliko sa vašim duhovnim i političkim ocem? Hajde ako smete, šljamu kvislinški i otpadu fašistički. Jer Nedić je rehabilitovan, samo još sudovima nisu javili.

 

*Prenosimo iz dnevnog lista Danas uz dozvolu autora

star
Oceni
1.01
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak