Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (29)

Pismo Noamu Čomskom

Zašto mi nismo RTS

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
PHOTO: gdb.rferl.org

Da je predsednik Francuske Fransoa Oland znao za napad na redakciju lista “Šarli Edbo”, digao bi celu zemlju na noge, naredio hitnu evakuaciju ugroženih i blokadu čitavog kraja. Ovde je bilo sve drugačije. Ovde su ubice molile boga da bude što više žrtava jer će se tako u svetu dobiti slika o Srbiji kao mučenoj zemlji u kojoj čak ubijaju i radnike televizije

Gospodine Čomski,
Znam da ove rečenice koje pišem nećete sigurno nikada pročitati. Šteta, zato što nećete doznati pravu istinu o RTS, ljudima koji su ga vodili, vlasti i njenom predsedniku Miloševiću i zašto ne može da se uporedi tragedija koja se dogodila u redakciji lista „Šarli Ebdo“ sa naručenim bombardovanjem i ubistvom šesnaestoro žrtvovanih mučenika RTS od strane srpske vlasti i njenog predsednika Miloševića u prećutnom dogovoru sa čelnim ljudima NATO pakta.

Promašili ste temu onoliko. Vi napominjete da povodom vazdušnog udara na RTS nije bilo protesta niti izraza zgražavanja, nije bilo parola "Mi smo RTS" niti istrage o korenima napada u hrišćanskoj kulturi i istoriji. "Naprotiv, napad na novinare je pozdravljen”.

Pisati o ovako tragičnim događajima, a biti apsolutno neupućen u pravo stanje stvari je nedopustivo. Vi pišete: Napad na novinare je pozdravljen!? Mogli ste bar toliko da se informišete i doznate da među šesnaest žrtvovanih mučenika nije bio nijedan novinar.

Bilo je novinara te noći na RTS, ali u drugom delu zgrade. Gađan je master, gađano je srce televizije. Tu rade uglavnom tehničari. Bila je te noći na “dežurstvu” i Jelica Minitlak, šminkerka. Pa koga će da šminka u to gluvo doba noći?
Prizivaoci smrti, razaranja i uništenja, dolazili su po danu i kao grupa nacionalističkih umobolnika, sa nacrtanim metama na grudima, držeći se za ruke, igrali kolo oko zgrade RTS u Takovskoj ulici. Noću, pre sirena koje su najavljivale dolazak aviona, bežali su u svoje pacovske rupe, da bi sutradan ponovo odlazili na mostove i pozivali i prizivali bombe koje nisu pogađale njih. Lenard-Trkulja, Štula, Komrakov i... ne mogu dalje nabrajati, pripada mi muka. Da je pravde, žrtve su trebali biti oni sa svojim rukovodstvom.    

Pitate zašto narod Srbije nije nosio bedževe sa natpisom “Mi smo RTS” izaziva gađenje i podsmeh. Srpska televizija je bila deo Miloševićeve ubilačke mašinerije isto kao i vojska. Zbog nje je srušen i toranj na Avali. Na ekranu su se smenjivali iz večeri u veče, ne četiri, već čitave konjice jahača Apokalipse. Bljuvali su žuč i nesvarenu patološku mržnju prema svima koji su bili protiv njih.    

Uz potpunu medijsku blokadu i prkosne poruke celom svetu, Miloševićeva propagandna mašinerija radila je 1999. godine punom parom. Milovan Bojić, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije u danima bombardovanja poručuje "Napad na Jugoslaviju, napad je na Rusiju i Belorusiju."

Leševi uvek dobro dođu da potkrepim svoje teze: Noam Čomski, čovek-omaška
Photo: EPA/Bernd Weissbrod

Dok porodice sahranjuju svoje najbliže, Miloševićev režim organizuje masovna okupljanja na trgovima i mostovima "Srpska se truba sa Kosova čuje Srbina svakog da obraduje."
Za ovo vreme, policija i vojska vrše masovne zločine na Kosovu, a stotine hiljada albanskih civila beži prema granici.

Postoje izveštaji oficira bezbednosti sa citatima presretnutih razgovora NATO pilota, koji ukazuju da su nadležni znali da će zgrada RTS-a biti bombardovana. U tom materijalu nalazi se i deo izveštaja vojnog potpukovnika Lakića Đorovića višoj instanci u kojoj se citiraju ti transkripti. Lakić Đorović, u vreme bombardovanja bio je službenik Ministarstva odbrane SR Jugoslavije.
Vojni i državni vrh bio je upozoren na vreme o napadu na RTS.

Postoji dokument u kom je zabeleženo da su tog 23. aprila 1999. godine domaće službe presrele komunikaciju pilota NATO aviona sa svojom bazom. Tri puta su oni hvatali – kad su krenuli, kad su izvršili i u povratku. Pa kaže se da kreću na cilj, RTS, posle toga se javlja da je izvršen zadatak, i treći je u povratku. To pokazuje da je vojska, zapravo, glavni saučesnik u tom zločinu. Oni su imali presretnute te razgovore. Na stranu sve one tajne veze, diplomatske, javne i polujavne, kojima je javljeno da će bombardovati RTS.

Iako porodice poginulih sve vreme tvrde da za pogibiju u državnoj televiziji najveću krivicu snosi državno i vojno rukovodstvo režima Slobodana Miloševića, jedino je osuđen, na deset godina zatvora, tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je posle dugog bekstva uhapšen u Crnoj Gori.

Dvadeset trećeg aprila rukovodstvo RTS-a na čelu sa Dragoljubom Milanovićem ostavlja ljude na radnim mestima, iako su bili obavešteni da će zgrada te noći biti meta. Sa državne televizije svakodnevno su poručivali: "Pucajte, mi čekamo, naša adresa je Takovska 10."

Photo: TANJUG

U napadu NATO, u noći između 22. i 23. aprila, poginuli su: Jelica Munitlak (27), šminker, Ksenija Banković (27), video-mikser, Darko Stoimenovski (25), tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović (26), tehničar u masteru, Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja, Dragan Tasić (29), električar, Aleksandar Deletić (30), kamerman, Slaviša Stevanović (32), tehničar, Siniša Medić (32), dizajner programa, Ivan Stukalo (33), tehničar, Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja, Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru, Milovan Janković (59), precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61), režiser programa i Slobodan Jontić (54), monter.

Beskrajno nepotrebni ljudi sa svojim profesijama u to doba noći i baš te noći kada je NATO pola sata pre gađanja zgrade RTS-a upozorio Srbiju šta će biti meta, ali da niko nije želeo da evakuiše novinare i tehničare.

Sve se zna. Sva imena se znaju. Bliži se šesnaesta godina od strahote. Svaka godina za pojednog mučenika. I još uvek tišina. Polegla neka hladnoća i tuga golema po onom kamenu i staklu televizije i vidiš u njima noću senke - Petra Pajčina, Milorada Komrakova, Dušana Jakovljevića i Dušana Vojvodića, koji je u noći kada je bombardovan RTS došao da izvede svoju ćerku, takođe zaposlenu na televiziji. Jedna od zaposlenih novinarki ušla je u informativnu redakciju i rekla: “Idem po grisine”, što je bila lozinka da će zgrada za koji trenutak biti bombardovana… Mirno je izašla, prošavši pored mastera i drugih soba, a da nikog nije upozorila da za njih jutro nikada neće svanuti.

Da se odmorim malo od čitanja Čomskog: Dragoljub Milanović, zločinac
Photo: Tanjug

Zloslutno i krvavo vraćanje u noć kada su bombardovali RTS, Milošević i njegova klika i NATO pakt. Kada se dogodio najmonstruozniji zločin koji boli i razdire dušu i srce više od svega, izdatih od „kolega“, „prijatelja“, rukovodilaca RTS, pod naredbom Miloševića – Žrtvujte što više zaposlenih. Više će odjeknuti u svetu i svi će biti za nas. Šesnaestoro radnika RTS, malo je lakše kad se zna da među njima nije bilo nijednog novinara, samo sitna boranija kojoj je zaprećeno otkazom ukoliko napuste svoja radna mesta, biva žrvtovano. Uterano u tor. Samo su se još čekali vukovi.

U vreme kada je čovek visio na čeličnoj konzoli i iz glave mu cureo mozak, a na dva metra od njega Komrakov urlao na unezverenog mladića koji je nosio na desetine kaseta i balansirao da se ne sruše -  Malo. Malo je to kaseta. Daj još. Jebeš šta je na njima... presnimavaj.

Sve se te slike i jauci vraćaju kada se spomene ubistvo žrtvovanih radnika RTS. Naređenje je bilo spremno još od ranije.
Zato mi, gospodine Čomski, nismo nosili bedževe sa natpisom “Mi smo RTS”. Sve smo bili samo to nikada.

Predlagao sam kao član Programskog odbora RTS (2006-2009) da se postavi ploča na jedan od jezivo usamljenih zidova glavnog hola RTS, na kojoj bi pisalo – Žrtvovanim radnicima RTS od strane njenog rukovodstva, rukovodstva Srbije i NATO pakta. Ni pokojni gen.dir, ni ovaj sadašnji Nikola Mirkov koji više voli da organizuje izložbe naših likovnih umetnika nego da radi svoj posao nisu postavili nikakav zapis o velikom zločinu u kome je RTS najviše učestvovao. Nisu uvek umetničke slike lepše od spomen ploča koje govore o moralu, sećanju i priznanju neoprostivog zločina prema nemoćnim i žrtvovanim.

Da je predsednik Francuske Fransoa Oland znao za napad na redakciju lista “Šarli Edbo”, digao bi celu zemlju na noge, naredio hitnu evakuaciju ugroženih i blokadu čitavog kraja.

Ovde je bilo sve drugačije. Ovde su ubice molile boga da bude što više žrtava jer će se tako u svetu dobiti slika o Srbiji kao mučenoj zemlji u kojoj čak ubijaju i radnike televizije.

Photo: TANJUG

Gospodine Čomski, upoređujete teroristički napad islamskih fanatika na redakciju lista “Šarli Ebdo” i ubistvo dvanaest novinara, karikaturista i ostalih zaposlenih, sa bombardovanjem i ubistvom šenaestoro radnika RTS?! Te dve tragedije nemaju nikakvih dodirnih tačaka.

"Njihovi zločini protiv nas", zaključuje Čomski, nisu isto što i "naši zločini protiv njih, pošto potonji nisu zločini već plemenita odbrana najviših vrednosti, ponekad s nenamernim propustima".
Očigledan je totalni promašaj i nepoznavanje mentaliteta i situacije u Srbiji.
Zašto se gospodin Čomski upustio u ovu izgubljenu i kompromitujuću avanturu, zna samo on, a možda i još neko.

star
Oceni
4.59
Ostali članci iz rubrike Stav