Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (10)

Mali ogled o hroničnoj rusofiliji

Srbi po vokaciji, Rusi po zanimanju

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Hvalospevi ruske istorije i ruske države u oštrom su kontrastu sa izjavama koje se tiču Srbije, u kojima se ona predstavlja kao bedna, namučena, poražena, a narod dekadentan, nacionalno neosvešćen, lak za svaku vrstu manipulacije, kulturno degradiran, podložan štetnim uticajim sa strane. Sve to svedoči da upravo nacionalisti doživljavaju sopstveni narod kao beslovesan puk, amorfnu masu beznačajnu van ideološkog upravljanja prosvećene nacionalne elite. Običan zbir pojedinaca nesposobnih da biraju i kreiraju sopstvenu lestvicu ciljeva, jedino prihvatljiv ako izrazi spremnost da ostvaruje programsku listu nacionalnih ciljeva. Poređenja sa mitiziranom prošlošću i ideologizovanom slikom strane zemlje nikad ne mogu ići u korist sadašnjosti i stvarnosti, jednostavno ljudi koji ih okružuju ne liče im na Nemanjiće i hajduke pokosovskog ciklusa

Od početka ukrajinske krize, u srpskoj javnosti je primetan fenomen entuzijastičkog demonstriranja rusofilije. Mnogi tekstovi, komentari javnih ličnosti, posebice crkvenog vrha, pripisuju političkoj personi Vladimira Putina mesijanske kvalitete. Od njega se očekuje da sruši stari „Novi svetski poredak“, i vrati ponovo svet u prijatnu i stabilnu epohu Hladnog rata. Njemu se pripisuje ponovno vraćanje Rusije u koncert Velikih sila, šta je on sposoban da skreše Amerikancima u brk, to niko nije, niti sme da pokuša. Čuju se preporuke da se ovde u Srbiji prekopira modus operandi ruskog obaveštajca, kao lek za sve naše nevolje. Naravno iza svega toga stoje reanimirani wet dreams o okretanju točka istorije, i fantaziranju o ostvarivanju srpskih nacionalnih interesa, onako kako su razumevani sa kraja 80-ih godina 20 veka, što nam dodatno govori da se iz iskustva veoma teško uči, kao i da je čitav period 90-ih i dalje percipiran samo kao greška u izvedbi. Poznato je ono Palmerstonovo upozorenje da Britanija nema večite saveznike, niti večite neprijatelje, usmereno protiv investiranja emocija u spoljnu politiku. Mada, hladno realistično, i prilično redukcionističko, ovakvo rezonovanje nema mnogo prođe kod naših evrofoba koji se redovno predstavljaju kao realisti naspram infantilnih zanesenjaka, privrženika ideje Srbije u EU, „evrofanatika“.

Možemo se vratiti na početke istorije moderne srpske državnosti i tamo ćemo naći dragocena upozorenja na rizike predavanja ushićenoj ljubavi prema majci Rusiji, upozorenja iz pera Ivana Jugovića upućena tadašnjem ustaničkom vođi: „Eto kako Rusi pomažu svojoj jednovernoj i jednoplemenoj braći. Ja vas nisam odvraćao od Rusa, jer je u interesu našem stajalo, da se njih držimo i i njima za pomoć da se obraćamo i da od njih pomognuti budemo; ali sam vam svakad od onog dana kada sam ja sa Rusima u Vlaškoj bio, s njima govorio i u Srbiju povratio se, savetovao : da budete prema njima na opazu, da budete ostorožni i pri svakom primanju njihove pomoći, i da svakad i to sa najvećom učtivošću prema njima ni najmanje nepretvarajući se, strogo na svoj interes pazite.“

Palice u erekciji, prirodna reakcija na Putinovu sliku: Rusofili, vragu mili
Photo: Stock

Čudesnom ironijom istorije, današnji rusofili najsličnije sebi u bezuslovnom obožavanju Rusije, u periodu neposredno pre, i tokom Drugog svetskog rata pronašli bi u tadašnjim jugoslovenskim komunistima. Vrh partije je na početku operacije „Barbarosa“ izražavao „bojazan“ da će Sovjeti za mesečak dana završiti sa Nemcima, pa tako oni neće imati priliku da se proslave u borbi protiv fašizma. Još indikativnije za naše današnje prilike je formiranje mešovith sovjetsko – jugoslovenskih preduzeće, neposredno nakon rata, koje je dovelo do uspostavljanja sovjetskih monopola u jugoslovenskoj privredi i dovelo Jugoslaviju, po rečima istoričara Vladimira Dedijera u položaj sličan kolonijalnom. A da bi se baš pokazala poenta čitavog ovog izlaganja valja naglasiti da je raskid posle 1948. i doveo do formiranja onog privlačnog jugoslovenskog miksa komunizma i konzumerizma, i učinio da druga Jugoslavija liči na „zemlju Karla i Gruča Marksa“, i da sećanja na život u njoj ostanu do današnjih dana, a ovo je uistinu zanimljivo, jer uključuje ljude maltene sa svih ideoloških pozicija, reper za normalnost i dostojanstveno življenje.

Dalje, u smislu političke kulture šta to Srbija može da uzme ili da nauči od Rusije? Dozvolimo li sebi malo „istoricizma“, novija istorija Srbije predstavlja se kao avangarda ruske istorije. Želja za srpskim Putinom već je ostvarena, i ostavila je trajne i verovatno nazacelive posledice. Sada u Rusiji imamo prilike da vidimo kako izgleda „ruski Milošević“. Kombinacija nacional boljševizma i gangsterske privrede i grandiozne geopolitičke ambicije. Putinov režim glasno je prigrlio i nasleđe Staljinizma i carizma. Ruskog nacionalizma i boljševizma. Nešto slično moglo se videti u Miloševićevoj režiji, petokrake JNA ukombinovane sa četničkom ikonografijom paramilitara povezanih sa režimom.

I Kosovo i Rusija, i mozak i papazjanija: Srpsko geslo sisa rusko veslo
Photo: Goran Necin

Sa svim svojim problemima - faličnim institucijama, partokratskom praksom, nikakvom kontrolom javnih finansija, bahatom političkom klasom, uticajem crkve na državne poslove - u smislu prihvatanja demokratije kao ideološkog okvira za organizaciju javnog živote, Srbija se opet nalazi miljama ispred Rusije. Farsičnost teletonova, u zemlji od skoro 150 miliona stanovnika u kojoj čovek mora da na telefon dobije lično predsednika da bi se za njegov problem pokušalo pronaći rešenje, svedoči o nepostojanju bilo kakve institucionalne efikasnosti i totalnog odricanja od koncepta shvatanja države kao servisa građana. Vredi pomenuti i glasnu opoziciji koja se pooigrava sa idejom nuklearnog rata protiv „Zapada“, uticajnim strogo uslovno rečeno novinarima, koji otvoreno prete sa TV kanala u državnom vlasništvu da SAD mogu pretvoriti u radioaktivni pepeo, do praktično konsenzualne utvrđenosti čitave političke scene u ultrareakcionarna shvatanja u odnosu na čitavu agendu ljudskih i građanskih prava i sloboda. Pogled u prošlost pruža nam na uvid Petra I Karađorđevića koji prevodi na srpski spis Džona Stjuarta Mila „O slobodi“, jednu od elementarnih lektira klasičnog liberalizma, nema ruskog cara sa sličnim liberalnim aspiracijama. Dakle, nemojmo se zamajavati, tzv. Putinizam i svog Putina, Srbija je već imala, sve je to oprobala, i toliko se opekla da je ličila na opis Pingvinije iz Fransovog „Ostrva pingvina“ „Ostavio je Pingviniju osiromašenu i opustošenu. Cvet našeg otoka propao je u njegovim ratovima. Posle njegovog pada, u našoj domovini ostali su samo grbavci i bogalji čiji smo potomci mi. Ali nam je on dao slavu.“

Pucanj u vrednosti civilizovanog sveta: Vladimir Putin, napucan
Photo: Stock

I zaista, kakvu sliku o sebi pruža Rusija? To je država koja je nesposobna da projektuje minimum meke moći, tj. sposobnosti da drugu državu privoli da želi slične ciljeve, da bez sile i ucena proizvede željeno ponašanje. Rusija sama svojim akcijama ruši hantingonovsku paradigmu civilizacijskih bratskih blokova, ratom protiv „bratske pravoslavne“ Gruzije, pa nemogućnošću da sačuva Ukrajinu u svojoj orbiti ni sa čim drugim do komadanjem i upotrebom sirove sile. Putin je svoje pozicije definisao anti. U potrazi za ideologijom koja bi odgovarala ruskim geopolitičkim amibicijama i koja bi se nakon kraha komunizma suprostavila liberalno demokratskoj ideji koju je razumeo kao rivalsku i neprijateljsku,  Putin je prihvatio i skupio oko sebe sve reakcionarne, antievropske, antiliberalne snage ne samo u Rusiji, već i širom Evrope. Moskva održava finansijske i političke kontakte sa partijama ekstremne desnice unutar zemalja EU, poput Le Penovog Nacionalnog fronta, Bugarske Atake, ili mađarskog Jobbyka. U pitanju su stranke po pravilu anti-EU nastrojene, sa čitavom lepezom stavova koje takva programska nastrojenost pretpostavlja : ekstremno nacionalističke, ksenofobne, antiliberalne. Na tom tragu može se pretpostaviti odakle finansije sličnim organizacijama sa sedištem u Srbiji.

I na kraju da se vratimo na domaće rusofile. Kao što je na početku rečeno, emotivni retorički naboj kojim se opisuje Rusija i njena istorija i njena dostignuća, daju osnovu za posumnjati da se kod samih ljubitelja Rusije, često Srba po vokaciji, Rusija uvažava znatno više od  same Srbije. Hvalospevi ruske istorije i ruske države u oštrom su kontrastu sa izjavama koje se tiču Srbije, u kojima se ona predstavlja kao bedna, namučena, poražena, a narod dekadentan, nacionalno neosvešćen, lak za  svaku vrstu manipulacije, kulturno degradiran, podložan štetnim uticajim sa strane. Sve to svedoči da upravo nacionalisti doživljavaju sopstveni narod kao beslovesan puk, amorfnu masu beznačajnu van ideološkog upravljanja prosvećene nacionalne elite. Običan zbir pojedinaca nesposobnih da biraju i kreiraju sopstvenu lestvicu ciljeva, jedino prihvatljiv ako izrazi spremnost da ostvaruje programsku listu nacionalnih ciljeva. Poređenja sa mitiziranom prošlošću i ideologizovanom slikom strane zemlje nikad ne mogu ići u korist sadašnjosti i stvarnosti, jednostavno ljudi koji ih okružuju ne liče im na Nemanjiće i hajduke pokosovskog ciklusa.

Photo:presseurop.eu

Sveti Pavle kaže „Kad ja bejah malo dete kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad postadoh čovek, odbacih detinjstvo.“ Infatilno poimanje misije i uloge spoljne politike koje dominira našom rusofilskom političkom i javnom scenom u kome je ponižavajuće pregovarati sa kosovskim Albancima, a nije ponižavajuće razdavati strateški važne industrije budzašto i za prazna, ni sa čim potkrepljena obećanja, mora se što pre napustiti. Mora se što pre odrasti.

star
Oceni
4.60
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak