Prljave igre Tadićevog zločinačkog udruženja

Na tragu zlikovcima: Radoslav Tadić i Vlada Beljanski, advokati Stanka Subotića

Photo: www.mc.rs

Advokati Stanka Subotića saopštili su na konferenciji za novinare da je njihov klijent Tužilaštvu za organizovani kriminal podneo dopunu krivične prijave, koju je u junu ove godine podneo protiv direktora policije Milorada Veljovića i još nekoliko osoba, zato što su od Sretena Jocića i nekoliko drugih osoba tražili da Subotića lažno optuži za učešće u ubistvu hrvatskog novinara Ive Pukanića i šverc cigareta devedesetih godina prošlog veka

U dopuni krivične prijave Subotić je naveo da je od dana podnošenja prijave protiv Veljovića, saznao da su u zločinačkom poduhvatu protiv njega, s namerom da ga lažno optuže za krivična dela za koja su znali da nije počinio, učestvovala i druga lica. U proširenoj krivičnoj prijavi kao učesnici u zločinačkom poduhvatu navedeni su Bogdan Pušić i Zoran Ljubičić, inspektori MUP, Gordana Babić, advokatica iz Beograda, kao i Saša Ivanić zamenik tužioca za organizovani kriminal koji je podneo i vodio optužnicu na osnovu koje je pred Specijalnim sudom protiv Subotića vođen montirani proces.

U prijavi podnetoj Tužilaštvu za organizovani kriminal Subotić je istakao da je nakon neuspeha tužilaštva da u montiranom procesu protiv njega dokaže navode optužnice, u kabinetu Borisa Tadića bivšeg predsednika Srbije odlučeno da čoveka koji je odbio da usliši njihove rektaške zahteve optuže za neko drugo krivično delo, po mogućnosti ubistvo. Ta kriminalna ideja poklopila se sa ubistvom Ive Pukanića urednika hrvatskog Nacionala, koji je po nalogu kriminalnih krugova od 2001. godine o Subotiću napisao desetine tekstove za koje je sudski dokazano da su bili klevetnički i neistiniti. Subotić je u prijavi podsetoio da je na sam dan ubistva, dok još ni foreznička istraga nije bila završena, u medijima kontrolisanim od strane organizovanog kriminala i tajnih službi izrečena sumnja da iza ubistva stoje Milo Đukanović i on lično!

Koristeći priliku koja im se ukazala, ljudi iz okruženja Borisa Tadića odlučili su da se medijski, a po mogućnosti i sudski obračunaju sa Đukanovićem i Subotićem, zbog čega su aktivirali Ratka Kneževića, čoveka iz crnogorskog kriminalnog miljea, koji je uz pomoć medija pod kontrolom kabineta predsednika iznosio laži i klevete na Subotićev račun. Uz pomoć grupe novinara koju su činili Aleksandar Tijanić, Tamara Marković Subota i Veselin Simonović, uz stalnu koordinaciju ljudi iz Tadićevog okruženja poput Nebojše Krstića, Srđana Šapera i Jasmine Stojanov, optužbe koje je iznosio Knežević postale su dominnatna tema u javnosti Srbije i Crne Gore. Nakon medijske pripreme, Knežević je od strane srpskog specijalno tužioca promovisan u kredibilnog svedoka iako je njegovo svedočenje sud u Zagrebu odbacio kao neistinito.

Opsesija Tadićevog kabineta: Stanko Subotić, noćna mora bivšeg predsednika

Photo: Stock

U jeku istrage koju je zbog ubistva Pukanića pokrenulo srbijansko tužilaštvo za organizovani kriminal, je dalo nalog za hapšenje bivšeg saradnika DB Sretena Jocića i pripadnika paravojnih formacija Željka Milovanovića, pod optužbom da su bili organizatori i izvršioci atentata na Pukanića. Koristeći se kadrovima i metodama iz vremena Slobodana Miloševića, Boris Tadić je sa svojim saradnicima Jociću i Milovanoviću ponudio mogućnost da umesto kazne od 40 godina zatvora dobiju mogućnost da kao slobodni građani budu prebačeni na neku destinaciju udaljenu od Srbije. Jedini uslov za takav dogovor bio je da za ubistvo Pukanića lažno optuže Mila Đukanovića i Stanka Subotića.

U takvom scenariju, sačinjenom od strane samog Tadića, Miodraga Rakića i Saše Vukadinovića, bilo je predviđeno da nakon dobijenih iskaza od Jocića i Milovanovića srbijansko tužilašto odmah protiv Subotića i Đukanovića podigne optužnice za ubistvo, s ciljem da Švajcarska, koja odbija da Subotića isporuči Srbiji, bude primorana da to ipak učini.

Istovremeno iz Tadićevog kabineta je izdat nalog Branku Radujku, tadašnjem direktoru Telekoma Srbija, da sa značajnim sredstvima (od milion evra) pomogne akciju medijskog napada na Subotića i Đukanovića u Crnoj Gori. Subotić je u prijavi ukazao da je Telekom firma koja je Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci (kao i Koštunici i DSS ranije) služila za finansiranje svih mogućih partijskih i ličnih projekata, a koja je zbog takve namene kolokvijalno postala poznata kao „kasica-prasica“ Tadićevog kabineta.

Radujko je sa milion evra namenjenih za „marketing“ firme u Crnoj Gori, finansirao kampanju crnogorskih medija koji su svakodnevno obrađivali temu o navodnoj umešanosti Subotića i Đukanovića u Pukanićevo ubistvo.

Tadićeva "kasica prasica": Branko Radujko, majka crnogorske opozicije

Photo: Marko Đoković

Međutim, uprkos obimnoj medijskoj pripremi, praćenoj akcijama pravosuđa, službi bezbednosti i policije koje je koordinirao Miodrag Rakić, akcija je naišla na sasvim neočekivane prepreke. Iskusni i lukavi Jocić koji je dobro znao s kim ima posla, nije olako pristao na predloženi dogovor, znajući da je u pitanju politika i da ni njemu posle eventualne nagodbe niko ne garantuje bilo kakvu sigurnost. Zato su i pregovori potrajali duže nego što je to krug ljudi oko Borisa Tadića očekivao. Pritiske na Jočića da lažno svedoči, počeo je da vrši i direktor policije Milorad Veljović koji je pored Saše Ivanića, pomoćnika specijalnog tužioca i „dobronamernih zajedničkih prijatelja“ Jociću predlagao slobodan život u Gvatemali, mnogo novca i sve što ide uz to, samo da lažno optuži označene državne neprijatelje. Odbijanje Jocića da pristane na traženo lažno svedočenje, nateralo je kriminalce iz institucija države da potraže nove svedoke.

Tada su po ličnom nalogu Borisa Tadića, koji je prenet preko njegovog šefa kabineta Miodraga Rakića, najviši funkcioneri Uprave kriminalističke policije i Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal počeli da tragaju za novim „svedocima“. Službe bezbednosti su počele da obrađuju brojne kriminalce, profesionalne ubice i dilere drogom, sve one koji bi po njihovom mišljenju bili spremni na takvu vrstu dogovora. Traženi su pre svega osuđeni kriminalci iz Crne Gore, koji su ili bili u bekstvu ili su se nalazili na slobodi pod kontrolom srbijanskih službi bezbednosti. Snežana Malović je od Rakića dobila zadatak da sve takve slučajeve preko sudova oslobađa i pušta iz zatvora, što je ona bespogovorno izvršavala.

Tako je nekoliko državljanina Crne Gore koji su imali probleme sa zakonom ucenjivano ukidanjem presuda i pre svega zaštitom u Srbiji, ako pristanu da lažno svedoče i optuže Subotića i premijera Crne Gore. To je, prema navodima Subotića, bio državni projekat prvog reda čime se jedino može objasniti kako su najviši funkcioneri policije mogli kriminalcima da nude razne pogodnosti države, kao protivuslugu za lažno svedočenje i monstruozne optužbe protiv demokratski izabranog premijera susedne države.

Neočekivano odbijanje Sretena Jocića da učestvuje u lažnom optuživanju Subotića, nateralo je Tadićev kabinet da ljudima iz policije, tajnih službi, tužilaštva, pravosuđa naredi da po svaku cenu, ne birajući sredstva, pronađu bilo šta što bi teretilo Subotića. U institucijama države je tako otvorena neka vrsta takmičenja, ko će prvi doneti šefovima toliko željeni „skalp“. Službe bezbednosti su koristile svoje metode, policija svoje, Ministarstvo pravde kontrolu sudova i tužilaca (zbog čega je većina država u v.d. stanju sve vreme), a svi zajedno imali su podršku Kabineta i gotovo svih medija u državi. Pored ucenjenih i osuđenih kriminalaca, druga ciljna grupa potencijalnih lažnih svedoka pronalazila se među osumnjičenim pojedincima u raznim krivičnim postupcima, koji su svi po političkom nalogu dovođeni u Specijalni sud za organizovani kriminal.

Čovek za najprljavije poslove: Miodrag Rakić, šef Tadićevog kabineta

Photo: Stock

Metod je bio jednostavan. Zakon donet da bi se sprečio organizovani kriminal i istražila politička ubistva pod režimom Slobodana Miloševića, je u Specijalnom sudu zloupotrebljavan i korišćen isključivo u političkim i ličnim obračunima, onih koji su na vlasti i koji kontrolišu tu instituciju. Tu politiku je započela vlada Vojislava Koštunice, izmišljanjem svih vrsta „mafija“ koje su služile da bi se uništavala kako politička tako i ekonomska konkurencija. Tu zloupotrebu nastavili su Boris Tadić i njegov kabinet, koji tu vrstu zloupotreba Specijalnoig suda i Tužilaštva još uvek sprovode. Okolnost da se osumnjičeni i optuženi mogu držati u pritvoru i po nekoliko godina, bio je idealan model da se takvim osobama nude „dogovori“ koji bi ih spasili torture.

Tu okolnost su ljudi iz tužilaštva, policije i službi bezbednosti koristili sve vreme. Tako su u montiranom sudskom koji je vođen protiv Subotića, skoro četiri godine u pritvoru držali Stevana Banovića, bivšeg službenika Savezne uprave carina, pritiskajući ga da Subotića lažno optuži za šverc cigareta. Dve godine pre nego što je tužilac uopšte i otvorio istragu, policijski inspektor Bogdan Pušić je počeo da vrši pritisak na Banovića da Subotića lažno optuži i to za poslove šverca koje je radila država Srbija preko vojne i državne bezbednosti. U početku je to radio neformalni i „prijateljski“, a od 2006. zvanično u sedištu UBOPOK i prisustvu zamenika tužioca Saše Ivanića, koji je i vodio taj predmet. Banoviću je nuđen status svedoka saradnika pod uslovom da prihvati da na sudu pročita iskaz koji su mu Pušić i Ivanić unapred pripremili.

Pušić je pritisak vršio i na Banovićevu suprugu i sina. On je od članova Banovićeve porodice zahtevao da izvrše pritisak na svog oca i supruga, da prihvati lažno svedočenje. Pušić je tako pred sud dovodio Banovićevu suprugu i bio prisutan prilikom davanja njenog iskaza, koji je ona kasnije, sudski overenom izjavom, poništila i objasnila da ga je dala pod pritiskom. Na Banovića je, uprkos činjenici da je kao teški srčani bolesnik u pritvoru proveo čak 42 meseca bez adekvatne medicinske nege, konstantno vršen pritisak da lažno optuži Subotića, uprkos činjenici koja mu je kao radniku carine bila poznata, da su se švercom cigareta za koje je na montiranom procesu bio optužen Subotić, zapravo bavili predstavnici državne i vojne bezbednosti preko njihove firme Succes. Sve to je i sam Banović izjavio na glavnom pretresu 24. juna, kao i tokom davanja zvršne reči 3. oktobra prošle godine. Tom prilikom Banović je izjavio da je neposredno pre davanja iskaza pred sudom, dobio pretnje putem mobilnog telefona u kojima je od njega traženo da nikako ne pominje vojsku i vojnu bezbednost, kao ni firmu Succes i vezi sa državom.

Da je takav način rada policije i tužilaštva, svojstven kriminalcima, bio i jedini način na koji su oni radili potvrđuje i iskaz Dejana Milenovića, optuženog pred Specijalnim sudom u sasvim drugom predmetu protiv Badžine grupe. U predmetu koji nema nikakve veze sa Subotićem, službenici UBOPOK Bogdan Pušić i Zoran Ljubičić, uz tužioca Sašu Ivanića, ponovo su čineći krivična dela, pokušali da na ucenama i pretnjama nađu nekoga ko bi bio spreman da Subotića lažno optuži. Tako su 2006. godine Pušić i Ljubičić nudili Milenoviću status svedoka-saradnika ukoliko Subotića i Sinišu Stojčića optuži da su zajedno švercovali cigarete. Činjenica da Milenović Subotića uopšte ne poznaje nije bila prepreka, pa je tužilac Ivanić čak imao i spremne iskaze koje je Milenović samo trebalo da potpiše.

Omiljeni svedok srbijanskog tužilaštva: Ratko Knežević, razgolićen

Photo: Facebook

Odbijanje Milenovića da lažno optuži čoveka koga i ne poznaje, rezultiralo je njegovim hapšenjem jula 2007. godine, kada mu je nezakonito u policijsku stanicu dolazio tužilac Ivanić i nudio „spas i dogovor“ samo ako pristane na njegov raniji predlog! Kako ni to nije uspelo, država mu je dala advokata po službenoj dužnosti Gordanu Babić, iz Beograda, koja je u javnosti poznata po tome sto je policija i sudovi postavljaju za branioca po službenoj dužnosti da bi preko nje uticali na osumnjičene da prihvate nagodbu sa tužiocem ili da lažno optuže druga lica. To je ista advokatica koju je tadašnji predsednik Okružnog suda u Beogradu 2009. godine, za branioca po službenoj dužnosti postavio Sretenu Jociću i pored toga što je u to vreme imao svog izabranog branioca.

Babićeva je od prvog trenutka vršila pritisak na Milenovića da prihvati ponudu tužioca i da Subotića lažno optuži. Ona je svom branjeniku iz tužilaštva donosila papire, koje je Milenović trebalo da nauči napamet i da ih kao takve uvrste u spise. Babićeva je čak predlagala Milenoviću da ucenjuju i reketiraju Subotića, sa namerom da od njega iznudom dobiju 500.000 evra! Milenović to nije prihvatio i ubrzo je zamenio advokata koji je mu je bio nametnut od strane tužilaštva i policije. Sve to je sam Dejan Milenović izjavio na glavnom pretresu održanom 15. juna 2012. godine u Specijalnom sudu u Beogradu.

Na osnovu svih navedenih saznanja Subotić je u prijavi naveo da je činjenično dokazano da je jedna grupa visokih državnih funkcionera, zloupotrebljavajući svoje funkcije, službeni položaj i zakonska ovlašćenja učinila niz izuzetno teških krivičnih dela. On je istakao da je takođe evidentno da su to radili u kontinuitetu više godina, sa samo jednom jedinom namerom da zadovolje političke naloge koje su dobijali od nosioca političkih funkcija u vlasti u Srbiji.

“To kriminalno delo vršili su predstavnici najznačajnih državnih institucija zbog čega je ono opasnije i ozbiljnije. Institucije koje bi u jendom demokratskom društvu trabalo da služe za zaštitu i bezbednost građana i društva, u diktaturama i zlikovačkim režimima se koriste za pljačku, otmice, ucene, montiranje procesa, ličnu osvetu pa čak i naručena ubistva. Srbija je do skoro imala na vlasti takav režim i posledice takve vladavine se osećaju i dan-danas. Upravo je zato važno da se ova teška krivična dela što pre istraže i dobiju zakonsku formu, a počinioci oštro kazne, kako se takve stvari više nikada ne bi ponovile u Srbiji”, stoji u proširenoj krivičnoj prijavi koju je stanko Subotić podneo tužilaštvu.

Poslednji dani na slobodi: Snežana Malović, opravdano zabrinuta

Photo: Stock

Kao najodgovorniji u činjenju navedenih krivičnih dela navedeni su:

1. Ministarstvo policije, hijerarhijski počev od direktora policije Milorada Veljovića, preko Rodoljuba Milovića, načelnika uprave kriminalističke uprave Srbije, zatim Radoslava Đinovića, pomoćnika načelnika UKP za terorizam, kao i operativaca poput Bogdana Pušića inspektora, Zorana Ljubičića inspektora i mnogih drugih.

2. Ministarstvo pravde na čelu sa Snežanom Malović i državnim sekretarom Slobodanom Homenom.

3. Tužilaštvo za organizovani kriminal na čelu sa tužiocem Miljkom Radisavljevićem i neposrednim operativnim tužiocem zaduženim za „prljave poslove“ Sašom Ivanićem. 

“Svi pomenuti su uz određen broj drugih pojedinaca učestvovali u izvršavanje nezakonitih naloga koje je u ulozi šefa kabineta predsednika Srbije davao Miodrag Rakić. Jasno je da su Rakićevi nalozi predstavljali želje ili naredbe samog predsednika Borisa Tadića i njegovih najbližih saradnika. U kojoj je meri to bilo zloupotrebljavano od strane Rakića i eventualno nekoga od strane pomenutih funkcionera, na istrazi je da utvrdi”, stoji u zaključku krivične prijave koju je preko svojih advokata podneo Stanko Subotić.

Priložene datoteke

Banovic_zavrsna_rec_03.10.2011_223196727.pdf

Banovic_pretres_24.06.2011._350398962.pdf

Izjava_Stevana_Banovica_444939169.pdf

Transkript_S._Stojcic_1_398141075.pdf

Transkript_S._Stojcic_2_273906579.pdf