Srbija Vesti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (8)

Šta sve možeš u Beogradu, ako si ratni zločinac

Šljivančanin i Tadić na Novom groblju

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Pukovnika ima ko da pozdravi: Tadić i Šljivančanin, srdačan susret
Pukovnika ima ko da pozdravi: Tadić i Šljivančanin, srdačan susret
Izvor: Danas

Slobodan čovek može sve, pa čak i da ode na sahranu. Miljana Miljanića, u ovom slučaju. Može na sahrani da se nasmeje, baš pored kovčega; oficir je, nagledao se smrti, ima u presudi. Šljivančanin se široko osmehnuo kada je, pored pomenutog kovčega, video predsednika Srbije Borisa Tadića koji je tu bio istim poslom kao i on

Slobodan čovek može sve, pa čak i ako je ratni zločinac koji je iskijao komadić kazne. Pukovnik Veselin Šljivančanin, zlikovac osuđen za pomaganje i podržavanje mučenja civila i ratnih zarobljenika na neshvatljivih deset godina zatvora prevremeno je i bezuslovno oslobođen odlukom istog suda koji ga je osudio - Haškog tribunala. Srbija je tako osuđena, Šljivančanin se vratio i počeo kao metastaza da se širi njenim javnim prostorom, uz nesebičnu pomoć Verana Matića i Dragana Bujoševića koji su se dočepali ekskluzivnih trućanja o nevinosti Srba, uz besramno ruganje porodicama žrtava invazije srbočetničke armade na Vukovar i ostatak Hrvatske. Na aerodromu je, po prispeću, kazao: „Zdravo, otadžbino, vraćam ti se i pružam poljubac svoj!“

Slobodan čovek može sve, pa čak i da ode na sahranu. Miljana Miljanića, u ovom slučaju. Može na sahrani da se nasmeje, baš pored kovčega; oficir je, nagledao se smrti, ima u presudi. Šljivančanin se široko osmehnuo kada je, pored pomenutog kovčega, video predsednika Srbije Borisa Tadića koji je tu bio istim poslom kao i on. Razvuk'o pukovnik osmeh kao pred vukovarskom bolnicom, pružio mu ruku, onako po vojnički, a jedan je beogradski dnevnik to potpisao rečima „Srdačan susret“.

Ko bi sumnjao u to, predsednik je, doduše, okrenut leđima, ne vidi se njegova reakcija, oficir kao da kaže, u redu, neću da tužim državu za one penzije što ste mi dužni, važno je da smo živi i zdravi. Šta je Tadić, pružajući zlikovcu ruku, prozborio, možemo da nagađamo, kad bismo ga pitali, sigurno bi rekao da se, eto, zbog prirode posla rukuje sa hiljadama ljudi, pogotovu u predizbornim kampanjama, o sahranama da i ne govorimo. Možda bi se prisetio da je 2009, kada je Šljivančanin osuđen na 17 godina robije, kazao da će „država Srbija učiniti sve što je u njenoj moći da odluka o povećanju kazne Šljivančaninu, ako je ikako moguće, bude promenjena“.
Nepredvidiv je predsednik, „faktor pomirenja na Balkanu“, njemu veruje jedan poznati hrvatski skladatelj. Zanimljivo, Ivo Josipović je, valjda, još jedini čovek koji ne dovodi u pitanje pomirljivost Borisa Tadića, političara koji ga, eto, godinama preveslava, efektno rušeći jedan od temeljnih srpskih mitoloških debilizama, sintagmu „lukavi Latin“, pri čemu se lukavstvo, s kolena na koleno, pripisuje jedino onome koga ne možeš da izvaćariš. Baš kao i „prepredenost“, „perfidnost“. Od rugajućeg i ponižavajućeg „izražavanja žaljenja“ i sličnog baljezganja Gorana Svilanovića 2001, svi potezi srbijanskih vlasti u vezi sa priznanjem agresije i ratnih zločina upravo su u duhu fotografije načinjene na Novom groblju.

Srdačan susret“. Kakav li bi tek bio da su povučene tužbe za genocid...


star
Oceni
4.22
Ostali članci iz rubrike Vesti
Tagovi