Naličje lažnog milosrđa

Postoji li dno na moralnoj vertikali: Dragan Đilas, suvereni vladar najmračnijih dubina

Photo: Aleksandar Anđić

Nalazi Državne revizorske institucije o nezakonitom i bahatom raspolaganju novcem Grada Beograda, od strane aktuelne administracije Dragana Đilasa, isprovocirale su gradonačelnikov odgovor za koji na skali populizma ne postoji odgovarajuća merna jedinica pošto čak ni Gebels, okultni master te discipline, nije dosegao do tako visoke lestvice. U srceparajućem javnom obraćanju bezdušnim državnim revizorima-birokratama, tajkun koji je umislio da je vlasnik Beograda poručio je da će i dalje, čak i kada je to protivzakonitzo, nastaviti da pomaže najsiromašnije, najugroženije i najslabije

Kako Đilasov “milosrdni” populizam izgleda u praksi, najbolje govori odnos prvog čoveka prestonice prema beogradskim mališanima, a koji se ogleda u načinu funkcionisanja vrtića, čije je finansiranje takođe bila jedna od primedbi u nalazima revizora. U mreži beogradskih predškolskih ustanova koje se finansiraju novcem iz gradske kase, redovno se raspisuju namešteni konkursi, otkazi se uručuju trdunicama kako bi se na njihova mesta zapošljavali partijski kadrovi, a rukovođenje vrtićima se neretko poverava preko veze postavljenim osobama, bez odgovarajuće stručne spreme i ikakvog radnog iskustva.

Revizorska kontrola je utvrdila da je Grad, protivno republičkom Zakonu o budžetu, u godini štednje o kojoj je gradonačelnik pričao na sav glas, na svoju ruku doneo odluku da plate zaposlenih u gradskim vrtićima budu za 50 odsto veće od tadašnje prosečne zarade u Republici, što je za 139 odsto iznad onoga što je Zakonom o budžetu i Uredbom vlade bilo dozvoljeno. Iako stoji činjenica da su, pod pritiskom zahteva za štednjom od strane Međunarodnog monetarnog fonda, propisi doneti na republičkom nivou zaposlenima u vrtićima propisivali zaista mizerne zarade, postavlja se pitanje zbog čega se Drvosek preko svoje stranke nije izborio za izmenu tih, nepravednih, republičkih propisa? Ovako je, s jedne strane, raznim smicalicama prekršen dogovor Srbije i MMF o zaradama u javnom sektoru, dok su s druge strane, nerealno niske zarade zaposlenih koje su propisale republičke vlasrti, Đilasu poslužile kao povod i opravdanje za kršenje zakona, sa patetičnim obrazloženjem zaštite socijalnog položaja onih koji se staraju o beogradskim mališanima.

Đilasovo nezakonito “milosrđe” je, međutim, bila samo jedna strana te sivo-crne medalje. Ona druga, mračnija strana, skrivala je naličje navodne velike gradonačelnikove brige za najmlađe Beograđane. Dolaskom na mesto prvog čoveka prestonice, Đilas je uporno nastojao sebe da predstavi kao gradonačelnika kome će borba za veći natalitet i briga o mališnima biti prioriteti u radu. U tom smislu, pokrenuo je izgradnju tridesetak vrtića kako bi se stvorili kapaciteti za dnevni smeštaj dece koja su ranije, zbog manjka vrtića, čekala na beskonačnim listama. Investiranje u kapacitete za smeštaj mališana koje je bio praćeno otvaranjem velikog broja novih radnih mesta u toj oblasti, Đilas je iskoristio za zapošljavanje armije partijskih kadrova i rođaka ljudi iz njegovog okruženja. Tako su predškolske ustanove Beograda postale svojevrsne mafijaške organizacije čija je primarna delatnost, umesto staranja o mališanima, postala bezočna trgovina privilegovanim radnim mestima, koja su finasirana novcem iz gradskog budžeta.

Photomontage: KANDAhar

O stvarnom stepenu brige gradonačelnika za svoje najmlađe sugrađane najbolje govori način izbora onih kojima su deca poverena na čuvanje u beogradskim vrtićima. Umesto da se nova radna mesta popunjavaju izborom najboljih kandidata od onih koji su se javili na javno raspisane konkurse, u 2010. i 2011. godini primenjivana je široko rasprostranjena praksa objavljivanja unapred nameštenih konkursa specijalno namenjenih za unapred određene, privilegovane kandidate. Po tom obrascu, koji su Đilasovi čauši dosledno primenjivali poslednjih godina, nezapsolena osoba zainteresovana za rad u nekom od beogradskih vrtića, na preporuku svojh partijskih, rodbinskih ili nekih drugih veza, prvo biva evidentirana od strane uprave neke od predškolskih ustanova, da bi nedugo zatim bila angažovana po ugovoru o delu koji, po zakonu, ne može trajati duže od dva meseca. Posle jednog ili nekoliko produžetaka tog ugovora, uprava vrtića raspisuje konkurs za to radno mesto sa jedinom svrhom prebacivanja, preko veze zaposlene osobe, u status stalno ili privremeno zaposlenog, koji je primljen na konkursu, što predstavlja zakonsku obavezu psolodavca u ovom slučaju. Iako je tom prilikom zakonska forma ispoštovana, konkurs je suštinski lažan i unapred namešten, tako da kvalifikacije, radno iskustvo i reference prijavljenih kandidata ne igraju nikakvu ulogu pri odabiru prijavljenih kandidata. Čitav taj proces kontrolišu uprave predškolskih ustanova sastvljene od Đilasu bliskih ljudi, u čijem društvu se on redovno pojavljivao prilikom otvaranja svakog od tridesetak izgrađenih vrtića u poslednje tri godine.

Ko je sledeći: Gradonačelnik u akciji

Photomontage: Snowman

O stepenu bezakonja i stvarnoj "brizi" gradonačelnika za natalitet i najmlađe Beograđane svedoče i sramni slučajevi, poznati redakciji e-novina, u kojima su čak i trudnice proglašavane tehnološkim viškovima, da bi samo dan nakon prekida ugovora sa njima na njihova radna mesta bili zapošljavani kadrovi sa jačim partijskim ili rodbinskim vezama. Primer naličja Đilasovog gebelsovskog populizma je i neverovatan, ali pouzdan podatak da je u PU Čukarica, rukovođenje vrtićem od 300 mališana povereno 26-godišnjoj studentkinji, kojoj je posao direktora obdaništa dodeljen kao rođački poklon, bez završenog fakulteta i bez ikakvog radnog iskustva. Ključni kvalitet mlade direktorke bilo je to što je rođaka visokog funkcionera uprave te predškolske ustanove!

Tih nekoliko, paradigmatičnih primera, najbolje pokazuju stvarne motive zbog kojih Đilas sa tolikim žarom brani svoju odluku da mimo zakona odreši kesu za plate zaposlenih u predškolskim ustanovama. U pitanju su pripadnici jednog privilegovanog kruga, njemu bliskih ljudi, koji sa svojim porodicama predstavljaju desetine hiljada sigurnih glasova u njegovoj izbornoj bazi. A o povratnim uslugama “zaslužnom” gradonačelniku da i ne govorimo. Tako je gradskim novcem, otvoreno kršeći zakon, Đilas stvorio jednu kastu ekskluzivnih, posebno privilegovanih, korisnika gradskog budžeta, čiju je sudbinu vezao za svoj politički projekat i koje je u uslovima velike ekonomske krize i nesigurnosti koje vladaju u Srbiji, pretvorio u svoje sigurne birače. Da li će taj vešto skrojeni mehanizam oslonjen na Đilasov izopačeni populizam, na narednim izborima uspeti da nadvlada nezadovoljstvo neprivilegovane većine, ostaje tek da se vidi. Ono što je sigurno, jeste da će „dostignuća“ aktuelnog gradonačelnika ući u univerzitetske udžbenike kao primeri prazne demagogije i lažnog populizma koji su dodatno unazadili ionako već osakaćenu demokratiju u Srbiji.