Cesidova oda velikom vođi

Doživotni mandat za velikog Borisa: Marko Blagojević, DS vernik

Photo: Stock

U danu kada je aktuelni predsednik Srbije najavio da će u 2012. godini pored parlamentarnih biti raspisani i predsednički izbori, Marko Blagojević, programski direktor nevladine DS organizacije Cesid, osetio se pozvanim da obnaroduje pravo Borisa Tadića da se, u suprotnosti sa odredbama važećeg Ustava, kandiduje za svoj treći predsednički mandat. Argumentacija koju je Blagojević tom prilikom upotrebio najbolji je dokaz da režim i njegove ulizice građane Srbije smatraju maloumnim pukom kome do iznemoglosti i nekažnjeno mogu vređati elementarnu inteligenciju

Gostujući na Tadićevom medijskom servisu B92, Blagojević je ne trepnuvši izjavio da aktuelni predsednik i lider DS Boris Tadić „sme po Ustavu iz 2006. ponovo da se kandiduje“.

„Kada je donet novi Ustav postignuta je saglasnost svih koji su igrali ulogu u njegovom kreiranju da se zapravo taj mandat u kojem je bio ne računa. Jer, on je bio predsednik jedne od dve federalne jedinice, u okviru SRJ, odnosno SCG, tako da je zapravo njegov prvi mandat, mandat predsednika samostalne Republike Srbije od 2008. To je saglasnost koja je bila postignuta između političkih aktera koji su tada pisali novi Ustav. Tako da, kako stvari stoje, on će imati pravo da se kandiduje", ispevao je Blagojević odu svom velikom vođi.

Iako je verovatno tačno da je „dogovora između kreatora ustava“ zaista i bilo, što sa svoje strane objašnjava razloge zbog kojih je Tadić tako lako pristao da na oltaru dodvoravanja Vojislavu Koštunicu žrtvuje nacionalne interese Srbije, po sebi se nameće pitanje postojojanja prava takozvanih kreatora Ustava da negiraju Tadićev prvi mandat? Blagojević, koji je sa svojim Cesidom učestvovao u legitimisanju ustavne referendumske krađe, možda je nesvesno građanima priznao da aktuelni srpski Ustav zapravo i nije potvrđen na lažiranom referendumu, već je „narodu srpskom“ oktroisan milošću političke vrhuške zemlje! Jedino bi u tom slučaju neformalni dogovori takozvanih kreatora Ustava imali veću snagu od eksplicitinih odredbi najvišeg pravnog akta u zemlji. A u važećem Ustavu Srbije doslovce piše: „Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike”.

Treći ili doživotni mandat: Boris Tadić, u demokratskoj dilemi

Photo: Facebook

Blagojević, kao i svi oni koji će u narednom periodu plaćenički vatreno braniti "pravo" Borisa Tadića na treći mandat, morali bi auditorijumu da pojasne da li je Tadić bio ista osoba pre i posle donošenja novog Ustava i da li je taj čovek bio na čelu jedne te iste države pre i nakon tog famoznog čina? Teorija po kojoj je tokom prvog Tadićevog mandata došlo do promene državnog uređenja, te stoga ima pravo na dva nova mandata u okviru novonastalog poretka, stoji na staklenim nogama pošto između dva ustava i poretka postoji jasan i potvrđeni kontinuitet. Tu činjenicu, u pravnom smislu, ne može da poništi čak ni neformalni dogovor ključnih političkih aktera.

Pored teorije neformalnog negiranja formalno postojećeg kontinuiteta, postoji i mišljenje da Tadić ima pravo da se ponovo kandiduje pošto mu je ovo tek prvi mandat po novom Ustavu. Ukoliko bi se prihvatila logika te teorije, onda bi se prihvatila i teoretska mogućnost da Tadić u slučaju da tokom narednog, trećeg mandata inicira donošenje novog ustava, dobije pravo na još dva mandata po tom novom ustavu i tako u nedogled. Ostavljanje takve mogućnosti nastanka savremenog oblika cezarizma, u dubokoj je suprotnosti sa osnovnim demokratskim standardima koji eksplicitnim ustavnim zabranama u pogledu broja mogućih mandata ograničavaju mogućnost pojave demagoških vladara koji bi sebi prigrabili doživotne mandate.

Najbolja potvrda za iznetu tvrdnju je činjenica da čak ni Vladimir Putin, ni svojevremeno Slobodan Milošević nisu prekršili eksplicitne ustavne zabrane, iako su obojica imali dovoljno političke moći da neformalnim dogovorima i pravnim trikovima sebi prisvoje i treći mandat na čelu države. Putin je izmenom ustavne odredbe uspeo da ograničenje relativizuje tako što su formalno zabranjena dva uzastopna mandata, dok je Milošević odlučio da nakon dva mandata na mestu predsednika Srbije, pređe na savezni nivo i zauzme položaj predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Tadić je, za razliku od dva navedena, ne baš toliko demokratska, primera koji su težili da zdovolje kakvku takvu formu demokratije, odlučio da sledi primere onih koji su svoju vladavinu zasnovali na brutalnom gaženju čak i praznih demokratskih formi koje su u njihovim države egzistirale. Tako bi predsednik Srbije mogao postati drugi Lukašenko u Evropi ili balkanski Čavez, Alijev, Gadafi ili Kim Džong Il. Paleta primera i njihovih sudbina je široka, a na Tadiću je da izabere kojim će putem krenuti.