Srbija Vesti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Nova kosovska poezija

Zveri vole otadžbinu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Arben Idrizi
Arben Idrizi
Photo: www.flickr.com

Novu kosovsku poeziju odlikuje lirika malih životnih stvari, koja označava: a) metanarativ i arhetip; b) simulakrum; c) spot. I dok doba tehnološkog progresa teoretičari ocenjuju kao deperso¬nalizovano, rekao bih da nas upravo ono okreće k sebi (individui), u jedan demistifikovan i dekonstruisan svet, gde se demitologizacija ne poima kao otuđenje već kao oslobađanje. Stoga, nova kosovska poezija ne izražava kolektivno biće, već je sama biće u sebi i za sebe – dakle intimna stvar. Ona je prozaičnija (u doba informacija čak je i novinarska), ali narativi i prosedei su sasvim novi, jer s ovom vrstom poezije završavaju se velike naracije i sve postaje čista fizi¬ka malih stvari (predmeta) u stalnom pokretu, od kojih se sastoji život, privatnost i opstanak ljudi

Dževdet Bajraj

Albansko jelo

Neprijateljski vojnici na Kosovu

imali su bogat albanski jelovnik

Za doručak

mleko iz poderanih dojki majki

i nerođenu decu kuvanu na požaru kuća

posluženo s crnim plavim ili smeđim očima

i po bocu kipućih suza

Neko se zadovoljavao samo s po jednom pečenom glavom

Za ručak

popucala srca svih dobi

kuvana u sosu koski na jednoj strani

i meso oko kičme ispečeno na žaru

ujedno s proprženim mozgovima dece

salatom koja je poprskana octom užasa

i po litru i po krvi silovanih devojčica

Neko se zadovoljavao samo s po jednom pečenom glavom

Za večeru

crna pluća i bela

tu i tamo poneki bubreg

dečje meso pomešano s krvlju majki

malo mesa starica i staraca ispečeno na žaru

začinjeno solju prerađenom od suza

 

Dževdet Bajraj
Photo: milenio.com

Neko se zadovoljavao samo s po jednom pečenom glavom

U međuvremenu

žvakali su leva i desna uva

prste ruku i stopala

tu i tamo poneki krvav nos

i naše snove sušene na zidu streljanja

Neko se zadovoljavao samo s po jednom pečenom glavom

Pekli su i kuvali na požarima kuća

jeli i pili iz lobanja Albanaca

kao da nismo ljudi

kao da nisu ljudi

zar ne, Bože

sve dok ih leto nije vratilo svojoj zemlji

sad već ugojene od smrti

 

 

Arben Idrizi

Među likvidiranima bio je i umobolnik

među likvidiranima bio je i umobolnik

a pod miškom je imao pevca

i dete je nečije tuđe držao drugom rukom

i vukao je kolica gumenih točkova

konopcem vezanim oko struka

i na njima je teglio zgrčenu neku slepu bakicu

a sunce je majsko bilo

upeklo

hiljade albanskih civila srpska milicija je saterala

na jednu prostranu livadu

gde su brundali motori vojnih kamiona i autobusa

spremni da ih natovare i proteraju preko granice

one preostale terali su pešice

a bilo je nesrećnika koje je čekala gora sudbina

oficir je onda

prišao umobolnom

i uperio oružje u njega

a ovaj je zakukao

“zar ne vidiš da sam lud,

nemoj da me ubiješ”

rafal mu je naprosto prepolovio telo

a onda je jedan od milicionera

izrešetao dete i slepu bakicu

“želimo vam

ugodno putovanje”

rekoše egzekutori masi

“jeste li nas razumeli?!”

a oni su bili deca žene i starci

iznemogli od gladi izbezumljeni od straha

samo je jedan petao

skakutao

skakutao je

i kljucao čaure od metaka

skakutao je

i bio ushićen idejom da je besmrtan

zatim

kada je masakr okončan jedan je milicioner uhvatio petla

stavio ga pod kofu, na čijem je dnu bila rupa

samo je petlova glava virila napolje

“hoćemo malo zabave,

razumeš?” reče organ

onda su on i drugovi pucali u petla za opkladu

stavljajući kao ulog gomile opljačkanih stvari

ali

niko nije dobio

a petao je kukurikao da se čulo do neba

sve dok se neko nije dosetio da opali granatom iz tenka

petlovo perje

letelo je visoko visoko visoko ... ko zna kuda je sve odletelo

 

Zveri vole otadžbinu

zveri vole otadžbinu

zveri su pravi oslobodioci

nenadmašni revolucionari

zveri prolivaju i poslednju kap krvi

za otadžbinu

zveri urlaju do promuklosti u ime otadžbine

(pas se boji da će mesec osvojiti njegovu domovinu

zato laje na njega!)

zbog otadžbine

zveri te izgrebu, zariju kandže

raspore grlo

ako nisi poneo zastavu

ne gine ti mrtvački pokrov

zveri ti isišu krv ako nisi na zboru

u pravom rovu

čim izbije rat zveri dižu u vazduh

moral pravo savest

zveri znaju da im bog prašta

sve što urade

zveri vole otadžbinu i služe joj odano

zveri su sveti oslobodioci

zato traže za nagradu svu vlast

i svo bogatstvo

 

Priznajemo mir kao nužno zlo

Obe strane imaju ovde svoje kuće, svoju zemlju,

svoje živote, grobove i svete hramove.

Ove i neke druge stvari čine svetim tlo i ideje

i nagone nas da se uzajamno smrtno mrzimo.

Nemamo istog boga koji bi jednako voleo obe strane.

Svejedno nikada nije bio jedan bog za sve nas.

Jedni drugima želimo da uništimo sve što posedujemo.

Nije nam stalo do ruža vode i osmeha

već samo do krvi i mržnje. Obožavamo ovu drevnu sliku

na koju prosipamo sebe kao da smo sačinjeni od uljanih boja.

Ne želimo da svako svoju dušu vidi kao oltar.

Ne želimo zemaljske ideje koje nam omogućavaju

da hodamo jedni kraj drugih na istim stazama.

Za obe strane ovo je tuđi dan, koji pripada nekom trećem.

Ovo je sada naš zoološki vrt.

Prihvatamo mir kao nužno zlo.

I čekamo da osvane naš dan.

 

Haljilj Matoši

RATNA TRILOGIJA

1. Isus donosi planetarni mir

Jedan ekser zabijen

Ustopalo

Isusa je zaboleo

Više nego svi svetski ratovi

Ko ne veruje u to

Neka proba

Zaboraviće Bosnu!?

Ipak planetarni mir

Može uspostaviti samo Bog

Neka nam se umilostivi…

On će doći

Pre nego što nas napusti nada

Na Kosovo…

Haljilj Matoši
Photo: www.gazetatema.net
2. Evidencija muka i bolova

(Refleksije o vremenu robijanja u konclogoru “Zabela” u Požarevcu, Srbija, 1999)

Pre igre linije i reči bila je suza a kasnije bol

Bol u duši

Ima raznih boli

kao glavobolja, telesna bol i duševna bol

Ai bol od batina omraženog dželata

ili ugriza neviđeno golemih pacova

(Postoji i bol nostalgije koju sam osećao u međuvremenu

između batina i glodara)

Kada sam se vratio s robije najčešće su me pitali

koliko puta su te tukli?

Onoliko puta koliko i Isusa na onom blagoslovenom brdu

zaustio bih da odgovorim

ali bih prećutao … da ne bi zvučalo

kao svetogrđe

Amorao sam da kažem svojoj deci da od evidentiranih bolova

za njih sam prolio 62,200 suza koliko je Isus prolio za svoje

Sestre

(Ai recimo nekoliko stotina kapi krvi)

Dobio sam 1,667 udaraca

110 šamara u lice

107 pesnica za vrat i u grudi

u glavu su me tukli 85 puta

u stomak 38

ispod pojasa isto toliko

po rukama 40 batina

po stopalima 32 udarca

po ustima sam dobio 30 puta

ispljunuo sam krhotine 7 slomljenih zuba

što se ni Isusu nije dogodilo

 

Popljuvali su me 32 puta

13 puta gurnuli i oborili na zemlju

za kosu su me vukli po zemlji 30 puta

Molio sam se za vas 720,000 puta (Isus samo 900)

bez hrane sam izdržao 21 dan bez vode 13

(za Isusa nema podataka)

Smrt sam video svojim očima 19 puta

iz sudnice do policijske stanice napravio sam 320 koraka

koliko i Sin Božji na Kalvariji

(držeći krst svoje krivice – sanjao sam slobodu)

Nisu me čupali za bradu jer je nisam imao

(Isusa su čupali 38 puta!)

I nisam imao 303 uboda od bodljikave krune – koju je on nosio

spasao sam glavu – dakle i onih 97 kapi krvi

(Hrist je prolio tačno 97,307 kapi)

Nisu mi se smilovali a ni darova nisam imao

Isus je bar za sve svoje muke dobio samilost

svete Veronike

koja mu je ubrusom obrisala lice

na kojem je ostao iscrtan krvlju i suzama

njegov blagoslovljeni lik

on je bar ostavio

znak

(28. juli 2008)

 

3. Lepota užasa

(Refleksije o ratu kao igri)

Još smo živi bez metka u glavi i kame u grlu

Samo što metak i kama zuje u vazduhu

Namenjeni su nama

Od koga to i s kojim pravom?

Artiana drhti

“Mama, strah me je da zaspim,

hoće li noću srpska milicija doći kod nas?”

(Da nas pobije, htela je da kaže

ali nije rekla da nas ne uplaši)

Ćutao sam a znao sam tačno

da će doći…

Nisam se usudio da joj kažem spavaj sad

Jer nisam mogao da je zaštitim

Zato sam je terao da igramo

“noć i dan”!!!

Iz mraka napolju čula se buka

“Jesu li ratni avioni, tata?” poskočila bi Arta

“O ne, srce, jak vetar duva

Zato je nestala struja, ali će brzo doći…”

Baš u tom času blindirano policijsko vozilo

Usmerilo je jak mlaz svetlosti reflektora

Pravo na naše prozore!

“Seva i grmi, srce… Pašće kiša i ti ćeš porasti!”

Svuda oko nas pretnja

Strah je obuzeo ljude uvukao se između mene i dece

Mene će odvesti a decu će poklati

Žena je bila hrabrija: volela je kako razgovaram s decom

Nalazila je lepotu u užasu

To je valjda bio njen tajni kod

 

“Pala je bomba, tata!?”

“Ne, dušo, to je grmljavina…”

“Čuju se rafali, tata…”

“O, ne, to se kiša i vetar nadvikuju

i porašće trava”

(Uglavi mi je sinulo da će trava zaista porasti

na našim grobovima bez nišana)

Od snažnog vetra i mraka

I vuk se sklupčao u bajci

Ni da proviri iz jazbine svoje…

“Rat je, tata, nije bajka…

Azašto uopšte bude rata, tata!?”

“Hajde sad, spavaj, tatino,

Klinton je upravo rekao da će zaustaviti rat”

(Adok sam Artu tešio Klinton je na Glasu Amerike

rekao “Rat se nastavlja, napadi će biti još žešći…”)

Tačno! Još je 6. maj…

(1999, pod opsadom)

 

Balsor Hodža
Photo: www.flickr.com
Balsor Hodža

Moj biseksualni grad

Tamo postoji jedan hrast

na njemu vise

bizarne poput plastičnih plodova

figure životinja

ispunjene helijumom

Kad ih zanjiše povetarac

žirafa ljubi patku

slon jaše mačku

koja je sva u plavim pegama

a gušter pupi kao zrela kruška...

Priština je grad snažnih momaka

zato je uvek u ratu sa svojom prirodom

koja je biseksualna

(verujem da je zapravo svaki grad

po prirodi biseksualan)

ipak drveće u ovom gradu

vredi više nego u drugim gradovima

zato što je retko

kao što su retke plave noći

Faktički sve što je lepo u ovom gradu

vrednije je nego drugde na svetu

zato što ga ima tako malo

i uklješteno je u frankenštajnovsku arhitekturu

izraslu iz silovanih snova

Ali ipak je životno

pošto je izdržalo strašne stihije

sunce premetnuto u polumesec

a onda u crvenu zvezdu

zatim u plavo UNsunce

i u što god se može zamisliti

umorili bismo se kada bismo brojali

...a u drvoredu tom kao da vidim

dobroćudne dvojnike naše

dok im vetar materinski

lišće na debla nanosi

kao ukrase što zalud vise

van vremena i prostora

dodiruju se trepćući

gotovo da se grle

kao pingvini

a onda se preklope ili pripiju

ili padaju dole

na netom očišćeni pločnik

 

Avni Rudaku

Veliko imalo

Ne brini što ti je jedna dojka veća

One nikada nisu iste veličine

I muška muda kao dve elipse nisu ista

Aleva hemisfera mozga veća je od desne.

Pravdu ne treba tražiti u jednakome

Ne brini što ti je jedna noga veća

Ili jedno uvo malo spušteno

Jedno oko dublje u svojoj duplji

Veće je manje

… manje je.

Jednakost treba da bude razložna

Inače ti ne ginu medijska i globalna graja

Ni blizanci nisu baš istog stasa

Pa zašto onda hoćeš da budeš jednak po liku?

Zašto?

Zar je baš tebi zapalo da držiš metar?

Jesi li ti onaj koji treba da bude mera stvari?

Najveće nije najveće,

Veće je od nekih stvari, ali je manje od drugih

… manje je od drugih.

Na mapi Rusija ima mnogo teritorija

I treba li komadati Brazil zato što je tako velik?

Prsti na ruci nisu svi jednaki

Ni zulufi nisu ošišani ravno niti isti

Levo nije jednako s desnim

Ani desno s levim

Oba imaju tendenciju za dominacijom

Ili da se upotpune.Usociologiji se zloupotrebljava funkcionalizam

Zarad društvene harmonije.

Marksizam zagovara nepomirljivost klasa

Najveće je najmanje

Ako nije veće od najmanjeg

Srce nije veće od mozga

Oba nam komanduju svojom zavišću

I srce nije veće od stomaka

Jer nas on održava u životu.

Nauka nije veća od religije

Koja nam obećava rođenje posle smrti

Radio nije veći od televizije

Zato što TVu sebi sadrži radio.

Tvoja ljubav prema majci nije veća

Od one kojom ja volim svoju mati

Usna koja prva zagrize veća je

Od iznenadnog životinjskog ugriza.

Eto, dok sam mirno sedela

Postalo je veće!

Ali se opet smanjilo

Kad je palo na kolena pred onim drugim

Veličine se mogu porediti

Kako bi inače postojalo veliko i malo

Veće je veličanstvenije

Ako je manje ali ima kvalitete

Kao...

Veće od ovoga

Je ono.

Veće je ono što poznajemo

Ili i ne poznajemo. Akada spoznamo ono drugo

Ono postaje kao ovo što znamo

Manje od onog drugog

…Od onog drugog.

Veće je veće

Ako ga ne zameni ono drugo

…Ono drugo.

 

*Pesme su preuzete iz knjige “Iz Prištine, s ljubavlju” koja je objavljena u ediciji “TonB” izdavačke kuće Algoritam media, kao deo projekta Kulturno propagandnog kompleta Beton (Beograd) i Qendra Multimedia (Priština)

star
Oceni
3.61
Ostali članci iz rubrike Vesti
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak