Cena državnih zločina i terora

Photo: EPA/Janek Skarzynski

Pravično bi bilo da se prilikom pripreme svake projekcije budžeta govori o, ekonomisti tako kažu, razdelu koji bi bio označen kao kontinuitet sa državom koja je počinilac ratnih zločina i u kojoj su ubijani politički protivnici

Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković podneo je pre nekoliko meseci tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Srbije kojom traži odštetu od 600.000 evra zbog atentata koji su na njega 15. juna 2000. u Budvi izvšili pripadnici Resora državne bezbednosti Srbije. U izjavi koju donosi „Press“ od četvrtka Drašković kaže da je Vrhovni sud za ubistvo Ivana Stambolića i atentat u Budvi presudio da je reč o državnom teroru, te da je to osnova za njegovu tužbu. „U presudi se kaže da je za ubistvo Ivana Stambolića i atentat u Budvi odgovorna jedinica DB 'crvene beretke' koju je organizovao šef DB Radomir Marković, a po naređenju predsednika države Slobodana Miloševića“, podseća predsednik SPO.

Država je, kaže Drašković, organizovala nekoliko pokušaja atentata na njega; izvesno je, međutim, jedino da je povređen u aktima državnog terora u Budvi i na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. u kojem su ubijeni brat njegove žene Danice Drašković Veselin Bošković i funkcioneri SPO Zvonko Osmajlić, Dragan Vušurović i Vušur Rakočević. Vrhovni sud Srbije potvrdio je decembra prošle godine drugostepenu presudu kojom su za taj zločin Radomir Marković, Milorad Ulemek, Nenad Ilić i Branko Berček osuđeni na po 40 godina zatvora.

„Ovde je država bila Al Kaida! Da, tačno je da sam tražio odštetu od 600.000 evra. I šta hoćete od mene, da se pravdam!?“, reagovao je Drašković na pitanja o visini nadoknade koju traži i motivaciji za to.

Ovo, naravno, nije kraj priče o legitimnom i, malo je reći, skromnom zahtevu Vuka Draškovića kome je, voljom države, glava bila u torbi: oglasili su se i licemeri od kojih su neki bili u vlasti, ili u mišjim rupama kada je Slobodan Milošević dao legitimitet teroru i promovisao ga u poželjni način vođenja politike. Tako će ministar u Vladi Srbije u vreme oba atentata na Draškovića Aleksandar Vučić, potpredsednik Srpske narodne stranke, bestidno zaplakati za novcem iz državne kase: „Malo im je što su opljačkali državu, nego još i tuže i hoće iz budžeta poslednju paru da uzmu, a narod nema hleba da jede. Nemam više reči“, kazao je on.

Potpredsednica stožera svih državnih zločina Socijalističke partije Srbije Slavica Đukić-Dejanović, predsednica Skupštine, rekla je „da pitanje postupka lidera SPO koji kao učesnik u vlasti tuži državu i traži odštetu, 'pre treba da bude usmereno na ličnost, nego na moral Vuka Draškovića“.

„ Ne postoji razlog zbog kojeg bih ja tužila svoju državu Srbiju. To je jedini moj komentar“, rekla je potpredsednica SPS.

Ona, dakle, sudi o moralu čoveka koji je sticajem okolnosti preživeo atentate i koješta drugo što je kreirala i realizovala njena partija i kaže da ne bi tužila „svoju državu Srbiju“. Srbija je bila i Draškovićeva kada je pokušavala da ga ubije, ali, eto, nije uspela.

Ključno je, međutim, u ovoj priči to što se realzatori propasti ove države pozivaju na „decu koja ni za šta nisu kriva“ i ta manifestacija opasne hipokrizije, besmislena zamena teza, ista je u ovim napadima na Vuka Draškovića kao i u svakom pominjanju ratnih zločina koji su finansirani iz državnog budžeta. Normalno je, poželjno, ali i u skladu sa zakonima i presudama, da se posledice zločina koje je počinila država iz njenog proračuna i plate. Bitange različitih provenijencija, uglavnom samozvani branioci nacionalnih interesa o trošku njegove svetosti novcu građana, navodno brinu o budućnosti koja će, nažalost, biti zamračena eventualnom presudom u korist predsednika SPO. I tu će on, kao, da otme od usta penzionera, nezaposlenih, profesora i lekara, osoba sa invaliditetom, gradskog prevoza, vatrogasaca, novinara... Što ga, eto, diskvalifikuje za bavljenje politikom. A bavio se tim zanatom i kada su se na Studentskom trgu (sedište SPS-a) dogovarali kako da ga ubiju. Iskoristiće taj ibarsko - budvanski komplot svaku rupu u budžetu da je pripiše svojoj žrtvi, ali njemu neće biti prvi put da ga napadaju. Ostaje uteha da će ovoga puta biti verbalno.

Ovaj slučaj postavlja, pre svega, pitanje pravde. Pravično bi bilo da se prilikom pripreme svake projekcije budžeta govori o, ekonomisti tako kažu, razdelu koji bi bio označen kao kontinuitet sa državom koja je počinilac ratnih zločina i u kojoj su ubijani politički protivnici. Predugo? Možda, ali neka se to formuliše na Odboru za finansije Skupštine Srbije. Pravde nema, vlast će, ova današnja, a verovatno i one koje nas očekuju, u svakom ovakvom slučaju pokušati da beskrajnim postupcima pred bestidnim sudovima sačuva svoj novac, a žrtve, kao i dosad, izloži podsmehu i diskvalifikaciji.

Zbog realizacije državnog posla, ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića njegovoj je porodici isplaćeno 250 000 evra; porodica novinara Slavka Ćuruvije, ubijenog državnim mecima, nije tražila odštetu, kao ni porodice žrtava zločina sa Ibarske magistrale. Nisu je još tražile ni porodice ubijenih Hrvata, Bošnjaka i kosovskih Albanaca ubijenih u ratnim dejstvima Srbije, a zbog ratnih zločina već su osuđeni državni službenici.

Vlast u Srbiji ne bi trebalo da se previše uzda u reformisano pravosuđe, treba da strahuje od Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu do kojeg se dođe pre ili kasnije i tad strada državna kasa. Kad već nema suočenja s prošlošću, edukacije, priznanja, izvinjenja, potrebna je računica, a svejedno je u kojem će „razdelu“ biti planirani troškovi za obeštećenje žrtava.

Za sledeći budžet planirajte Vuka i jagnjiće, a i mi ćemo.