Ovde će bude grčki scenario, slušaj me

Ko deli Vojsku * Briga me za Beograd – će nas tražite kad vam dođu Šiptari dovde * Ja krvavio gaće – vi igrali po mostovima * Možda će Tadić, Šutanovac što nije služio vojsku da čeka Novu godinu ovde, možda će i Cvetković, al' će čekamo i mi * Možda smo se i zajebali * Spavali smo sa Žandarmerijom u istom rovu

Piše: Bojan Tončić

Bio je to jedan od onih dana blokade Beograda kada je teško ili gotovo nemoguće stići iz tačke A u tačku B, kada se na ulicama smrzavaju studenti, đaci, milicajci, radnici i poštena inteligencija, slučajni prolaznici, patriote i domicilne ništarije, poštenjačine i kriminalci; Treća je armija mobilisana u pokaznoj vežbi blokada, a Beograđani i putnici namernici iskazali su maštovitost u kreiranju psovki kojima ovde nije mesto. Blokadom Ulice Nemanjine u sredu, u koju se, procena je organizatora, slilo svih dve i po hiljade korisnika državnih maskirnih uniformi, Beograd je osakaćen: „Zagušenje je na autoputu, ne može da se uđe u grad, a ni da se izađe”, kaže reporteru e-novina ljubazni policajac na uglu Resavske i Kralja Milana. Pomenuo je još neke čepove, ali se nije čulo od zaglušujuće buke sirena. Uzgred, i do pomenutog toponima se sporo stizalo i peške, jer je sve bilo zakrčeno.

Jezikom fakata: malobrojna grupa građana koja je povadila memljive maskirne uniforme traži da joj se za učešće u ratu isplati – ne samo učesnicima nego i saborcima – veliki novac, po 200 hiljada dinara. Sve to državu treba da košta oko milijardu evra, obznanio je najstariji balkanski dnevnik. I ovde će druga strana, ničim izazvana, dobiti prostor. Velimir Milošević iz Kruševca, jedan od vođa protesta, kaže da je delegacija grupe građana kojima neki mediji tepaju „veterani” razgovarala sa predsednicom Skupštine Srbije Slavicom Đukić-Dejanović.

„Rekli smo joj da mož' da pomogne, ali smo tražili hitan prijem kod gospodina premijera Cvetkovića. Očekujemo prijem i rekli smo da nećemo da idemo odavde dokle problem ne rešimo. Svesni smo da danas ne možemo da završimo pos'o, ali barem neka donesu neku uredbu i neka kažu – tol'ko!”

Premijer je, ranije, rekao da „problem potraživanja ratnih veterana Treće armije preti da se pretvori u ozbiljan udar na budžet Srbije”. U šta niko normalan ne bi sumnjao.

Zahtevi su, kaže Milošević dok razgovaramo opkoljeni grupom koja emituje izlive nezadovoljstva, isti, glavno je da se rezervistima Treće armije iz 22 grada isplate ratne dnevnice kao i njihovim saborcima iz Topličkog okruga. On podseća da je posle štrajka rezervista glađu ispred Vlade Srbije, u razgovoru sa potpredsednikom vlade Ivicom Dačićem dogovoreno da se zahtevi realizuju za šest nedelja.

„Nema više priče, prošlo je 11 nedelja, ili ćemo da izađemo s papirom odavde, ili se ne mrdamo!”, kategoričan je naš sagovornik, koga bučno podržavaju saborci.

Niz Nemanjinu nekoliko stotina ljudi, sa namernim prolaznicima, čuje se poneka pištaljka, a jedini transparent je na dnu ulice „Kraljevo: Ko deli vojsku”.

Objašnjenje ima Velja: „To su političke priče, ekipa koja je radila sad (protest, prim red), rezervisti koji su bili dole i tukli se (protest u Topličkom okrugu) nisu naši i mi se ograđujemo od takve priče. Ne želimo da se bijemo protiv naše braće iz Žandarmerije, jer smo zajedno ležali u istim rovovima. Kako, brate, ja da budem sa njima na situaciji u protestu, daj da uzmemo i mi pare kol'ko su dali njima, pa će posle da vidimo kol'ko nam duguje država. Oni iz Topličkog okruga su dobili pare i sad pričaju priču, još neke pare, da bi nama rekli ovi u pregovorima 'Evo, vidite da traže i oni!'. Al' to više ne pije vodu”, objašnjava naš sagovornik.

On odgovara i na konstataciju da je grad blokiran i da to mnogim ljudima stvara poteškoće.
„Štrajkovali smo glađu, znamo mi da nas Beograđani ne vole, jer ako ovi nama daju pare – njima ostaje manje”.

Bio je to uvod u širu diskusiju, Žika u maskirnoj uniformi je vox populi: „Ne vole nas Beograđani koji se nisu ni odazvali na mobilizaciju. Oni su igrali po mostovi dok sam ja krvavio gaće!”
U diskusiji učestvuje i reporter e-novina.
– Ne vidi se baš da si nešto krvav, koliko si metaka ispalio?
– To je moja stvar.
– Čekaj, brate, mi smo svi išli, a odavde niko (mlađi rezervista).
– Pa što ste išli, da niste, pao bi skot za dva dana.
– Al' dođe milicija.
– U pravu si, brate, možda smo se i zajebali.
– Ljudi, biće hladno, gde ćete da spavate, nije vam ovo jul kad ste bili u parku?
– Ću spavam tamo (pokazuje na uništenu zgradu Generalštaba), kad sam mog'o na Merdare i na Košare, ću mogu i tuj!
– Ako mogu ovde Novu godinu da dočekaju i Tadić i Cvetković i onaj što nije ni služio vojsku – ću čekam i ja (Joca, bradati, maskirani). Rasturiše vojsku, prvi Tadić, pa ovaj nesposobni.
– Baš me briga za Vojsku.
– Će te bude briga kad vam dođu ovde Šiptari. Tad će vikate „pomagaj!”. A ja ti kažem, Šiptari će dođu i do Beograd.
– Ti, bre ne vidiš (jedan od najstarijih učesnika protesta) da se sve ovde sprema k'o za Grčku. Ovde će bude grčki scenario, slušaj me!

Možda i bude.

Ostaće pitanje zašto država ne bi obeštetila dezertere, ljude koji nisu hteli da učestvuju u ubijanju, pljački silovanju, progonu. Ako Srbija baštini spaljenu zemlju iza sebe, zašto ne bi i klice normalnosti koje su opstale uprkos svemu.

Samo, naši bi zahtevi bili mnogo snažniji udar na budžet. I treba da budu.