Srbija Vesti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Potvrđeno u presudi Apelacionog suda

Optužnica protiv Subotića bila montirana

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Kraj osmogodišnje pravosudne farse: Stanko Subotić, žrtva kriminalne zavere
Kraj osmogodišnje pravosudne farse: Stanko Subotić, žrtva kriminalne zavere
Photo: Patrice Moullet

U obrazloženju oslobađajuće presude Stanku Subotiću, drugostepeno veće Apelacionog suda u Beogradu u potpunosti je potvrdilo navode odbrane da je optužnica u ovom slučaju bila nepotkrepljena bilo kakvim dokazima i kao takva proizvod paušalnih konstrukcija tužioca Saše Ivanića. U izreci svoje presude Apelacioni sud je bio daleko oštriji u odbacivanju tužiočevih navoda nego što je to bio slučaj sa odlukom prvostepenog veća Specijalnog suda u Beogradu, pa je tako naglašeno da je tužilac, kao ključne dokaze u ovom postupku ponudio neoverene fotokopije čija se autentičnost i pouzdanost nisu mogle proveriti zbog čega ih Zakon o krivičnom postupku ne priznaje kao dokazno sredstvo. Sud je tužiocu osporio i pravo na ponovno iznošenje onih optužbi koje su već jednom bile odbačene u prvoj prvostepenoj presudi Specijalnog suda iz 2011. godine, na koju se Ivanić žalio samo u onom delu u kojem su tada bili oslobođeni Milovan Popivoda i Ivana Krčmaričić čime je prećutno prihvatio činjenično stanje koje je sud tada utvrdio i tako indirektno, kao ispravnu priznao odluku suda da Subotić nije organizovao kriminalnu grupu

U obrazloženju konačne presude u slučaju Subotić, drugostepeno veće Apelacionog suda u Beogradu ne samo da je potvrdilo da je optužnica protiv Subotića bila montirana, paušalna i nepotkrepljena bilo kakvim dokazima, već je ukazalo i na izuzetnu nestručnost pa i na procesno-pravne zloupotrebe zamenika tužioca za organizovani kriminal Saše Ivanića. Veće kojim je predsedavao sudija Zoran Savić, a koje su još činili sudije Mirjana Popović, Duško Milenković, Jasmina Vasović i Dragoljub Đorđević, donelo je odluku o odbacivanju optužbi protiv Subotića da je počino krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica.

Konačnom i pravosnažnom odlukom Apelacionog suda, prvostepena presuda Specijalnog suda je u prvom delu preinačena i to tako što je odbijena optužba protiv Subotića za dela iz 1995. godine, dok je u drugom delu, za dela iz 1996. godine, kao neosnovana odbijena žalba tužioca, odnosno potvrđena je prvostepena oslobađajuća presuda Specijalnog suda.

Uvek na prvoj liniji: Stanko Subotić i Marko Matić u zgradi Apelacionog suda, arhivska fotografija
Photo: TANJUG

U obrazloženju se navodi da je protiv prvostepene presude blagovremeno bila podneta žalba tužioca za organizovani kriminal i to zbog "bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja" sa predlogom tužioca Ivanića da Apelacioni sud održi pretres i prvostepenu presudu preinači tako što će optužene oglasiti krivim za dela koja im se u optužnici stavljaju na teret.

Nakon sednice od 23. januara 2015, veće Apelacionog suda je odlučilo da po žalbi tužioca održi pretres i donese konačnu presudu u ovom krivičnom postupku. Taj pretres je održan 22. i 23. oktobra 2015, nakon čega je veće donelo svoju konačnu odluku.

U daljem obrazloženju odluke, Apelaciono veće je podsetilo da je tužilac u svojoj izmenjenoj optužnici Stanku Subotiću stavljalo na teret da je u saizvršilaštvu "počinio krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica" i to najpre za dela koja su u pet navrata bila izvršena u toku 1995. godine. Prvostepenom odlukom suda taj deo optužbi je odbijen zato štio je u trenutku pokretanja istrage 2006. godine za ta dela već bila nastupila relativna zastarelost.

 

Sud nije dozvolio tužiočeve manipulacije: Saša Ivanić, kreator montirane optužnice
Photo: MUP

Sud je tom prilikom zauzeo stav da zastarelost krivičnog gonjenja kod produženog krivičnog dela počinje da teče zasebno za svaku radnju koja ulazi u sastav produženog krivičnog dela, što je bio i stav zauzet na posebnoj sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog Kasacionog suda od 15. aprila 2014. godine. Odredbama Krivičnog zakona propisano je da relativna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa 10 godina od trentuka izvršenja krivičnog dela za koje je zaprećena kazna od preko pet godina zatvora.

Istovremeno, Krivični zakonik predviđa da apsolutna krivična zastarelost nastupa kada protekne dvostruko vreme koje se traži za nastupanje relativne zastarelosti. Rokom za relativno zastarevanje predviđeno je vreme tokom kojeg se može pokrenuti krivični postupak za neko izvršeno krivično delo, dok je rokom apsolutne zastarelosti obuhvaćen period u kome se može doneti konačna presuda. Istekom tih rokova nestaje i mogućnost pokretanja istrage, odnosno daljeg procesuiranja krivičnog dela (ukoliko je nastupila apsolutna zastarelost).

Imajući u vidu da je tužilac Stanku Subotiću na teret stavljao krivično delo za koje je zaprećena kazna od 2-10 godina zatvora, veće je utvrdilo da je u, međuvremenu, zaključno sa 30. septembrom 2015, nastupila apsolutna zastarelost za dela za koja se u optužnici tvrdi da su izvršena u 1995. godini.

Razmatrajući dalje radnje koje su okrivljenima stavljane na delo u optužnici, a koje se odnose na 1996. godinu, Apelacioni sud je ustanovio da tokom postupka nije dokazano da su okrivljeni, u vreme i na način kako je to opisano u optužnici, izvršili delo koje im je tužilac Ivanić stavljao na teret.

Pažljivom analizom dokaza sud je došao do zaključka da je tužilac jedino uspeo da dokaže da su navedenih datuma, preko granice prešli kamioni tačno određenih registarskih oznaka, koji su prevozili cigarete. Do tih podataka sud je došao pregledom evidencije dobijene od carina Republike Makedonije (za granični prelaz Preševo) i Mađarske (za prelaz Kelebija). Međutim, dok postoje jasni dokazi da su ti kamioni izašli iz Makedonije, odnosno Mađarske, sud nije mogao da utvrdi da su oni zaista i ušli na teritoriju SRJ. Pored nepostojanja evidencije i pisanih dokaza koji bi to potvrdili, sud je ukazao da ni iz iskaza brojnih saslušanih svedoka ne može da se utvrdi da su ti kamioni ušli na teritoriju SRJ, zbog čega su tvrdnje tužioca ostale potpuno nepotkrepljene bilo kakvim dokazima.

Politički nalogodavci lažnih optužbi: Boris Tadić i Miodrag Miki Rakić
Photo: kurir-info.rs

Sud je ukazao da se na osnovu uopštenih izjava pojedinih svedoka da je u to vreme bilo nelegalnog ulaska cigareta u zemlju, ne mogu paušalno izvesti zaključci da su tačno navedeni kontigenti ušli na teritoriju SRJ, a još manje se mogu dovesti u vezu sa okrivljenima.

Sud je posebno ukazao da, iako je u nekim slučajevima bilo utvrđeno da su pojedini kontigenti ulazili u zemlju, kao i da su oni bili namenjeni firmi "Success", tokom suđenja nije utvrđeno ni kome je ta firma pripadala, ni ko je poslovao preko nje, posebno s obzirom na potvrdu registracionog suda da je ono zvanično bilo nepostojeće.

Sud je ukazao i na slučaj devet kamiona koji su preko graničnog prelaza Preševo prešli 16. avgusta 1996. godine, a koji su prevozili cigarete za firmu "Success". Iako je nesporno utvrđeno da ti kamioni jesu ušli na teritoriju SRJ, sud je istakao da dalje logiciranje tužioca, kojim je okrivljene pokušao da dovede u vezu sa spornim kamionima i firmom "Success", nije moglo da se prihvati i to utoliko pre što je tužilac svoje zaključke izveo i pokušao da dokaže pomoću fotokopija što je za sud bilo apsolutno neprihvatljivo.

Pravda je slepa, a nepravda namerna i proračunata: Miljko Radisavljević, u službi kriminalnih ciljeva
Photo: TANJUG

"Tužilac za organizovani kriminal je svoje tvrdnje potkrepio fotokopijama privrednog društva 'Makedonija tabak' u kojima je bilo naznačeno da je kupac predmetnih cigareta bila firma 'Mia' Ub, zajedno sa fotokopijama ispratnica privrednog društva 'Makedonija tabak' na kojima je bilo naznačeno da su predmetne cigarete upućeno firmi 'Success'. Takođe, tužilac je logiciranjem i ukrštanjem kopija (koje imaju dokaznu snagu) i fotokopija (bez dokazne snage) izvodi zaključak da, ako je na fotokopiji fakture 'Makedonija tabak' kao kupac cigareta označeno preduzeće 'Mia' iz Uba, a u fotokopiji ispratnice privredno društvo 'Success', koje je bilo naznačeno i na jedinstvenim carinskim ispravama (JCI) makedonske i jugoslovenske carine, i kao kontakt osoba ispred tog preduzeća označen Nikola sa brojem telefona 061/434-689 (implicirajući da se u konkretnom slučaju radi o Nikoli Miloševiću sestriću Stanka Subotića koji je radio i za njegovo preduzeće 'Mia') da je u tom slučaju prvookrivljeni Stanko Subotić bio lice pod čijom je kontrolom radilo privredno društvo 'Success' iz Novog Sada”, stoji u presudi Apelacionog suda i dodaje:

"Ovakav stav tužioca nije održiv imajući u vidu da jedina isprava koja se u ovom postupku može koristiti jeste kopija JCI Makedonije na kojoj je označeno privredno društvo 'Success' i kao kontakt osoba ispred tog preduzeća označen gospodin Nikola sa brojem 061/434-689, iz koje bi svi ostali zaključci koje je tužilac izveo, ukoliko bi i sud učinio isto, bili direktno u suprotnosti sa načelom krivičnog postupka predviđenim odredbom člana 5 Zakona o krivičnom postupku (ZKP). Tu se po nalaženju ovog suda radi samo o slobodnoj interpretaciji tužioca, koja je nepotkrepljena valjanim dokazima."

Apelacioni sud je podsetio da je i odlukom iz 2013. godine, kojom je poništena prva prvostepena presuda u ovom krivičnom predmetu, već bilo ukazano da se ona ne može zasnivati na dokazima i dokumentaciji koja je u fotokopiji, a koja od strane suda nije molga biti pribavljena u svom izvornom obliku. Sud je ukazao da se njena verodostojnost ne može utvrditi, a posebno ne u pogledu njene sadržine. Tada je posebno predočeno da se presuda ne može zasnivati na fotokopijama, posebno ne na onima koje nisu čak ni overene. S obzirom da se u ovom slučaju radilo isključivo o neoverenim fotokopijama čiju verodostojnost nije bilo moguće utvrditi Apelacioni sud je doneo odluku da se na takvim "dokazima" ne može zasnivati presuda.

Bez tužbe protiv države Srbije: Stanko Subotić, milostiv prema zemlji svog porekla
Photo: TANJUG

Daljim uvidom u spise predmeta, veće je ukazalo na delove prve presude donete u ovom krivičnom predmetu (koju je 28. oktobra 2011. godine donelo sudsko veće na čelu sa Milenom Rašić) u kojoj su bili odbačeni navodi da je u pitanju kriminalna grupa koju je, prema navodima optužnice, bio organzovao Stanko Subotić sa ciljem da na teritoriji Srbije i SRJ nelegalno uvozi i prodaje cigarete bez plaćanja carinskih i ostalih dažbina državi i na taj način sebi i svojim saizvršiocima pribavi nelegalnu imovinsku korist. Tom presudom, takođe su bili odbačeni navodi tužioca Ivanića da je Stanko Subotić organizovao iznošenje dela dobiti i efektivnog stranog novca van teritorije tadašnje SRJ. Tom presudom su bili odbačeni i navodi da su optuženi Milan Ranković i Nikola Milošević organizovali i obavljali distribuciju nelegalno skladištenih cigareta iz magacina u Futogu i Rumenci, te da su primenom nasilja sprečili radnike finansijske policije u vršenju njihovih dužnosti.

Istom odlukom bili su odbačeni i navodi da je Ranković, po Subotićevom nalogu, učestvovao u oružanoj pratnji šlepera koji su prevozili cigarete. Iste optužbe odbačene su i u odnosu na optužene Luku Ranđelovića i Luku Nenadića. U odnosu na optuženu Ivanu Olujić sud je tada dobacio optužbe da je, po dogovoru sa Nikolom Miloševićem, pronašla magacinski prostor u okolini Novog Sada za smeštaj cigareta firme "Mia" iz Uba, kao i da je obavljala kontrolu angažovanih radnika u magacinu u Rumenci. Za Miroslava Pešića bile su odbačene optužbe da je postupao po nalogu Subotića kao i da je postupao u ime nepostojećeg preduzeća "Success".

Iz izreke te presude (kojom su inače optuženi bili osuđeni) bio je izostavljen i deo radnji koje su bile izvršene tokom 1996. godine. Tom presudom bile su odbačene i optužbe na račun Ivane Krčmaričić i Milovana Popivode što je tužioca Ivanića nagnalo da 29. februara 2012. godine Apelacionom sudu uloži žalbu i to "zbog bitne povrede krivičnog postupka, pogrešno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog odluke o krivičnim sankcijama". Žalbu su tada uložili i branioci okrivljenih. Odlukom Apelacionog suda po tim žalbama, od 8. februara 2013, prvostepena presuda je bila ukinuta, a predmet vraćen Specijalnom sudu na ponovno odlučivanje.

Apelacioni sud je, međutim, ukazao da je u obrazloženju žalbe, tužilac tada precizirao na koje se tačno delove prvostepene presude iz 2011. godine žalio. Iz tih navoda jasno je bilo da je Ivanić uložio žalbu na oslobađajući deo presude koji se odnosio na Ivanu Krčmaričić i Milovana Popivodu, a zatim i na odluku o izostavljanju dela radnji iz 1996. godine, dok je tom prilikom izostala žalba na odluku suda o izostavljanju svih drugih pomenutih delova. Čak je, u odgovoru na žalbe branilaca okrivljenih, tužilac naveo da je sud u svemu ostalom, u delu u kojem su okrivljeni oglašeni krivim, potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje. Tom pisanom izjavom Ivanić je zapravo priznao da je sud pravilno utvrdio da u pitanju nije bila organizovana kriminalna grupa, da optuženi nisu po nalogu Subotića pružali oružanu pratnju šleperima, da nisu ometali finansisjku policiju u vršenju dužnosti, da Subotić nije nelegalno iznosio novac iz zemlje, da Ivana Olujić nije pronalazila magacinski prostor za firmu "Mia" iz Uba, a Miroslav Pešić radio po nalogu Subotića i nastupao u ime firme "Success".

Strpljenjem do istine: Subotić, u hodniku Specijalnog suda, arhivska fotografija
Photo: Tanjug/Srđan Ilić

Veće Apelacionog suda je ukazalo i na to da je, uprkos i nasuprot pisanoj izjavi da je u presudi iz 2011. godine sud precizno i tačno utvrdio istinu, tužilac Ivanić preciziranom optužnicom iz 2013. godine optuženima ponovo stavio na teret ono što je već jednom bilo odbačeno presudom iz 2011, a na šta se tužilac tada uopšte nije žalio!

Polazeći od pravnog instituta zabrane preinačenja presude na štetu okrivljenog (reformatio in peus), Apelacioni sud je ukazao da se pravni lek izjavljenog u korist okrivljenog ne može okrenuti protiv njega. To u suštini znači da se u odlučivanju po pravnom leku podnetom u korist okrivljenog ne može doneti stroža presuda u odnosu na onu protiv koje je uložene žalba. Sud je ukazao i na to da se dejstvo ovog instituta odnosi i na utvrđeno činjenično stanje u napadnutoj presudi.

Odgovarajući na pitanje da li se ovaj institut odnosi i na žalbu koju je protiv prve prvostepene presude izjavio i tužilac, Apelacioni sud je ukazao da se dejstvo instituta reformatio in peius nužno nameće i u ovom slučaju, pošto bi u suprotnom bilo dovoljno da tužilac uloži žalbu i pobija presudu iz formalnih osnova pa da isključi primenu ove zabrane što svakako ne bi bilo u skladu sa razlozima uvođenja ovog instituta. Zbog toga je sud ukazao da je odluka Apelacionog suda iz 2013. godine, kojom je slučaj vraćen na ponovno odlučivanje, nametnula ograničenja u pogledu utvrđivanja činjeničnog stanja koje nije moglo da ide dalje od onoga što je već bilo utvrđeno prvom prvostepenom presudom. Dakle, donja granica promene krivičnopravnog položaja okrivljenih bila je pobijana presuda, odnosno da sud nije mogao da utvrđuje nove činjenične okolnosti!

S obzirom da je tužilac u preciziranoj optužnici, nakon ukidanja prve prvostepene presude, u nju ponovo umetnuo dela koja su jednom već bila odbačena, a na šta nije uložio žalbu, Apelacioni sud je ukazao da tužilac u ovom slučaju to nije mogao da uradi. Ovo se posebno odnosi na pokušaj tužioca da u optužnicu ponovo umetne optužbe za postojanje organizovane kriminalne grupe koja, u vreme njenog navodnog postojanja, uopšte nije ni bila predviđena Krivičnim zakonodavstvom.

Kako je Apelacioni sud u Beogradu utvrdio da na osnovu svih dokaza izvedenih tokom postupka nije dokazano da su okrivljeni izvršili krivična dela koja im se optužnicom tužioca Ivanića stavljaju na teret, sud je doneo presudu kojom se te optužbe u celosti odbacuju.

 

Pravni i moralni pobednik: Stanko Subotić, prijatelj e-novina
Photo: Obzor

Sud je našao da su navodi tužioca da je Stanko Subotić organizovao kriminalnu grupu i sa direktorom carine Mihaljom Kertesom pravio dogovore o ilegalnom ulasku cigareta u SRJ, u potpunosti ostali bez opipljivih konkretnih dokaza. Kada se ove činjenice dovedu u kontekst nepostojanja bilo kakvih dokaza, pa čak ni indicija da je Stanko Subotić držao pod kontrolom fiktivno preduzeće "Success", a s obzirom da se i sam dobavljač "Makedonija tabak" u svojoj dokumentaciji izjašnjavao da jeste poslovalo sa pomenutim preduzećem, kao i da je ono bilo pod kontrolom vojnobezbednosnih službi SRJ, sud je jedino mogao da konstatuje da ne postoji ni jedan jedini dokaz o Subotićevoj krivici vezano za poslovanje firme "Success".

Sud je istovremeno mogao da konstatuje i činjenicu da ni protiv ostalih okrivljenih u postupku tužilac nije pribavio odgovarajuće dokaze s tim što je posebne reči kritike sudsko veće uputilo na račun tužioca u pogledu formulacije krivičnih dela ostalih optuženih ukazujući da čak i da je bilo počinjeno krivično delo nelegalnog ulaska cigareta u SRJ nije jasno na koji su način ostali optuženi učestvovali u njemu pošto se njima stavljaju na teret uglavnom radnje nastale nakon ulaska cigareta na teritoriju SRJ.

Sledeći uobičajenu sudsku praksu i odredbe ZKP, sudsko veće je odlučilo da svi troškovi sudskog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

*Kompletnu presudu Apelacionog suda u Beogradu možete pročitati ovde.


star
Oceni
4.19
Ostali članci iz rubrike Vesti
Tagovi