Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Moj Drugi svetski rat i mir

Kako smo učili od Prve proleterske

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.fpi.rs

Napad na Zvornik i zauzimanje grada bilo je svojevrsno remek-delo partizanske vojne "doktrine". Za nas Vojvođane, čija su sva mitraljeska i bacačka odeljenja u njoj učestvovala - to je bio prizor modernog, efikasnog, smišljeno povezanog dejstva uvežbanog ljudstva i raspoloživog oružja. Svojevrsni partizanski "blickrig”

PRIREDBA

"Prva proleterska" nalazi se (leto 1943. godine) na prilazima Zvorniku, kojeg će te noći napasti. Jedan vojvođanski bataljon obezbeđuje cestu iz pravca Tuzle, dok se "proleteri" odmore i pripreme za noćni napad.

Proletere smo sreli već nekoliko nedelja pre toga u zajedničkim borbama za Srebrenicu i Vlasenicu. Bili su radikalno proređeni posle teških borbi, posle tek završene Pete ofanzive, ali izvrsno uvežbani, disciplinovani i maksimalno naoružani. Ne verujem da je ikad do tada igde postojala takva organizovana partizanska vojska (ni kod nas, ni bilo gde). Ali glavna njihova prednost bila je moderan, efikasan, maštovit način ratovanja. Možda naši vojvođanski borci nisu, pojedinačno uzevši, bili mnogo manje hrabri - imali su već dosta ratnog iskustva - ali je Prvu proletersku odlikovalo takvo ratno majstorstvo koje je preraslo u neku vrstu kolektivne ratničke uigranosti štabova i boraca. Komande su se više podrazumevale nego glasno izricale. Sve što može da učini oružje - nije morao borac. Svaki se cilj merio veličinom žrtava koje treba podneti, što je pre svega bila zasluga legendarnog proleterskog komandanta Koče Popovića.

Nismo bili ljubomorni što su bili bolji od nas. Ponosni smo bili što pripadamo istoj vojsci! Nisu nas "podučavali", ali su nam stvarno tada bili učitelji.

Dakle, tog dana popodne, pojavila se pred položajima Vojvođanskog bataljona, sa kojim sam se tada, kao član Štaba brigade, nalazio na zadatku, grupa tenkova iz pravca Tuzle, lako je prešla tek prokopani i minirani put, koji smo smatrali neprolaznim, i uputila se prema našem položaju, na kosi gde smo se rasporedili po rovovima, koje je okupatorska odbrana Zvornika iskopala, pre nego što su ih Proleteri odatle oterali.

Izdržali smo sve dok tenkovi nisu "opkoračili" rovove i počeli, u stvari, da gaze iznad nas. Protivtenkovske bombe doduše nismo imali, ali nismo imali ni dovoljno iskustva u neposrednoj borbi protiv njih. "Povukli" smo se (blago rečeno) prema Proleterima, dok su tenkovi zastali na zauzetoj uzvišici čekajući da pristigne pešadija.

U jednoj šumovitoj udolini, nekoliko stotina metara dalje prema Zvorniku, oveća skupina boraca Prve proleterske zaneseno je pratila predstavu Pozorišta narodnog oslobođenja (sećam se živo improvizovane pozornice i aplauza koji je često propraćao predstavu).

Borci Prve proleterske između Foče i Goražda
Izvor: wikimedia.org

Potražio sam komandanta i ubrzo se našao pred Kočom Popovićem koji se, za divno čudo, čak i setio da me je već video 1941. godine u Srbiji, kada sam pratio našeg komandira da uspostavimo vezu sa Po-savskim odredom kojim je Koča komandovao.

Primio je, bez mnogo uzbuđenja, obaveštenje da smo se povukli pred tenkovima i pozvao jednog komandanta bataljona da mu izloži situaciju. Čim je komandant bataljona čuo i razumeo o čemu se radi, naredio je da se sa priredbe povuče njegova prva četa. (Samo jedna četa, pitao sam se iznenađeno?) Brzo prikupljena, četa je krenula tamo odakle se povukao čitav naš, doduše već desetkovan, bataljon! Izrazio sam nevericu da će takvo pojačanje biti dovoljno, a dobio još neverovatniji odgovor: "A, ne idemo mi kao vaše pojačanje; mi ćemo preuzeti položaj! Zvaćemo vas ako zatreba... samo vi prikupite svoje borce i ostanite na priredbi".

Hitro i vešto kolona proletera u hodu se raspoređivala, borci su već pripremali velike protivtenkovske bombe i slagali ih u torbice, a jedan, valjda najmlađi među njima, rekao je, misleći da ne čujemo, "B'em ti ove Vojvođane, zbog njih nas sada dižu sa priredbe, kad je najlepše!".

Nije mi baš bilo do priredbe. Desetak minuta kasnije čula se žestoka paljba i više uzastopnih eksplozija tenkovskih topova i protivtenkovskih bombi. Tenkovi su se povukli, a proleterska pešadija nije ni žurila da zauzme položaj kada su ga tenkovi napustili. Jedan je goreo!

"Pustite Vojvođane da se odmore i dajte im nešto da pojedu", naredio je Koča Popović.


MAJSTORSTVO

Napad na Zvornik i zauzimanje grada bilo je svojevrsno remek-delo partizanske vojne "doktrine". Za nas Vojvođane, čija su sva mitraljeska i bacačka odeljenja u njoj učestvovala - to je bio prizor modernog, efikasnog, smišljeno povezanog dejstva uvežbanog ljudstva i raspoloživog oružja. Svojevrsni partizanski "blickrig”. Zvornik se proteže uskim pojasom ispod brda, duž same leve obale reke Drine. Grad se branio sa dominantnih kosa u zaleđu grada, dobro utvrđenim i međusobno povezanim rovovima i bunkerima. Za branioce grada - napad je bio skoro podjednako moguć iz svakog pravca (sem, razume se, sa reke), pa su zato i planinski visovi zvorničke zaleđine bili skoro svi podjednako branjeni.

Prva vojvođanska udarna brigada
Izvor: wikimedia.org

Za "proleterski" napad odabran je jedan vrlo uski, teže pristupačan pojas, gde nas je zbog toga i neprijatelj manje očekivao, i na taj pojas su skoncentrisana sva raspoloživa oružja. Naša paljba na drugim sektorima, u momentu napada, bila je namenjena samo skrivanju glavnog pravca proboja i vezivanju zatečenog rasporeda snaga njihove odbrane. U sledećoj je fazi, na tom odabranom pravcu, počela paklena paljba iz svih naših oružja - pa kad je ona završila svoj zadatak, počela je paljba više desetina mitraljeza, pod čijom su se zaštitom proleterski "bombaši" uspinjali poslednjih dvadesetak metara. Na određeni znak, svi mitraljezi, topovi i bacači odjedanput su prestali da dejstvuju (da ne ugroze svoje bombaše), a proleteri su hitro, ručnim bombama i mašinkama zasuli neprijateljska utvrđenja u širini od samo nekoliko desetina metara, levo i desno od tog uskog pojasa.

Pred takvom se vatrom beži i na istočnom frontu a kamoli u Zvorniku. Kroz brešu probijenu na taj način, sjurila se dole u grad skoro cela Prva proleterska brigada - ne obazirući se na to što je čitav ostali lanac odbrane ostao skoro netaknut. Kraće vreme iza toga, paklena paljba naših automatičara prenela se u sam centar grada, gde su se nalazile preostale, malobrojne, poplašene i dezorganizovane rezervne jedinice, komore, skladišta... ali i štabovi Nemaca i ustaša, koji su bezglavo bežali prema mostu na Drini.

Do svanuća grad je bio oslobođen. Mrtvih je, dabome, bilo na sve strane. Neuporedivo manji broj naših!

Dan-dva kasnije, kada je veliki deo ratnog materijala već bio iznet, kombinovane neprijateljske snage, uz pomoć avijacije i tenkova, ponovo su zauzele Zvornik, koji smo organizovano i skoro bez gubitaka, napustili.

Prilikom povlačenja poginuo je od slučajnog metka, na uzvišici izvan Zvornika, Filip Kljajić "Fića", voljeni komesar Prve proleterske, koga sam nekoliko dana ranije, prvi i poslednji put, video na pomenutoj priredbi Pozorišta narodnog oslobođenja.

Photo: www.vreme.com

*
Kad je tih dana radio Nova Jugoslavija saopštio da je zauzet Zvornik i obavestio slušaoce da je pobijeno i zarobljeno na stotine neprijateljskih vojnika, a da je sa partizanske strane poginulo dvadesetak boraca - i najdobronamerniji slušalac je morao misliti da je u pitanju propagandno preterivanje, ako ne u broju neprijateljskih žrtava, onda sigurno u umanjivanju naših. Bila je to, međutim, cela istina!

*
Sedamdesetih godina, jedan posleratni partizanski general, a tadašnji bataljonski rukovodilac u vojvođanskim jedinicama (inače lično vrlo hrabar borac) "evocirao" je na televiziji prvi susret Vojvođana i Proletera 1943. godine, smelo ističući ocenu da su "u to vreme vojvođanske jedinice već dostigle borbenu sposobnost i umešnost proleterskih". Verovatno je dosta toga i zaboravio - ali se očigledno prisetio i da je, ratni komandant Prve proleterske, Koča Popović, posle podnete ostavke 1972. godine, u znak solidarnosti sa Nikezićevim liberalima, bio već javno (pogotovu interno) kvalifikovan kao "prenaduvana komandantska veličina".

*Iz knjige Mirka Tepavca “Moj Drugi svetski rat i mir”, prenosimo sa prijateljskog sajta Znaci

star
Oceni
4.80
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak