Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (86)

Krvava bajka s Peščanika

E-četnici prizivaju streljačke vodove

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Dina Bova

Samo dan nakon što su e-novine objavile tekst “Vajni tumači srbijanske stvarnosti”, uvređena imperija presahlih peščanih mozgova oštro je uzvratila udarac. Kao kolateralna šteta moje drskosti da u pitanje dovedem neke do sada neupitne intelektualne veličine, sa lica interneta nestao je sajt Dvogled, mobingovani protivnici rekonstrukcije optužili su me da gajim emocije ljubavne prirode prema Aleksandru Vučiću, na fejsbuk stranici i među komentarima dela očigledno zalutalih posetilaca e-novina optužen sam da gradim kult ličnosti, da sam masovni član SNS (štagod to značilo), da osporavam pravo na drugačije mišljenje, da sam bacio fatvu na neistomišljenike... Ako izuzmem uznemirenost moje supruge Jovane koja je čvrsto rešila da se za moj glas na sledećim izborima bori kao direktan protivkandidat Aleksandru Vučiću, posebno me je fasciniralo otkriće Dejana Ilića koji je u svom poslednjem tekstu na Peščaniku ustvrdio da sam, ni manje ni više, nego uputio poziv na “eliminaciju raskrinkanih”

Pucajte, ja i dalje držim čas: Dejan Ilić, izdavač knjiga sa kojima ne zna šta će
Photo: Stock

U raspravi koju Dejan Ilić o pojmu kolektivne odgovornosti već mesecima unazad vodi sa Vladimirom Milutinovićem, dojučerašnjim urednikom blagopočivšeg Dvogleda (u raspravi u kojoj, uzgred, ni jedan ni drugi nisu uspeli da raščiste elementarnu razliku između pojmova odgovornosti i krivice kao samo jednog od nekoliko njenih vidova), Iliću je pošlo za rukom da u vanredno sročenom i, očigledno, na tekst naknadno nakalemljenom zaključku razotkrije moj, čak i meni do juče nepoznat, prikriveni radikalski um. U famoznom tekstu suptilnog naslova “Nametanje senzibiliteta, objavljenom na prijateljskom sajtu Peščanik, Ilić je doslovce napisao:

Mogu da razumem da je nekome dozlogrdio razgovor o svemu ovome, koji traje već par decenija. Nema razloga ni da se sporimo oko toga da li je „ipak došlo vreme da postojeće lažne intelektualne veličine napokon budu zamenjene novom generacijom onih sa istančanim senzibilitetom za vreme koje dolazi i koji su daleko više zainteresovani za budućnost srbijanskog društva“. Banalna je istina da je uvek pravi čas da se raskrinkaju lažne intelektualne veličine (pa se možemo zapitati šta se čekalo do sada).

I dodao: No, nije nezanimljivo ni zamisliti se nad spremnošću onih koji dolaze da na brzinu, bez dovoljno znanja i bez dobrih argumenata, vodeći se samo „istančanim senzibilitetom“, raskrinkaju „lažne intelektualne veličine“. Jer, ako je suditi prema retorici, tu nije reč tek o intelektualnom raskrinkavanju već i o želji da se „raskrinkani“ eliminišu. Lakoća s kojom se takve stvari izgovaraju podseća na lakoću s kojom su se ljudi koji su danas na vlasti – očito i oni u svoje vreme „sa istančanim senzibilitetom“ za istorijski trenutak – obračunavali sa svojim neistomišljenicima i uklanjali one koji im se iz „etničkih“ ili nekih drugih razloga (koji su uvek i ideološki) nisu dopadali.

Photo: Dina Bova

Jasnu i svakome razumljivu konstataciju o potrebi da se napokon dogodi smena generacija i da Srbija najzad pronađe svoju pravu intelektualnu elitu koja će biti dostojna svoga imena, Ilić je neverovatnom mentalnom egzibicijom pretočio u zaključak o očiglednom postojanju želje za eliminacijom nepodobnih. I mada moram da priznam kako sam do ovog trenutka živeo u zabludi da proces smene generacija predstavlja neku prirodnu, pa i društvenu zakonomernost i da kao takav ne podrazumeva eliminaciju onih koje je vreme pregazilo, već prosto njihovo penzionisanje, Ilićeva maliciozna interpretacija ukazala je na jedan sasvim drugi fenomen, metodološke prirode, koji se prečesto koristi u ovoj vrsti diskusija. U pokušaju da svoje shvatanje aktuelnih procesa naoruža odgovarajućom “argumentacijom” Ilić je upotrebio metod preterivanja do nivoa izmišljanja. Taj metod je, inače, već duže vreme postao osnovna karakteristika čitave jedne struje kritizerski nastrojenih mišljenja, koja su se u jednom trenutku nepovratno odvojila od realnosti i svoje bivstvovanje nastavila u svetu bajki. Kako je realnost sve više odudarala od, u davnoj prošlosti, njene zaleđene slike borba za pribavljanje bilo kakvih argumenta - metodološki je postajala sve beskrupuloznija.

Tako se moglo dogoditi da je toj, jasno prepoznatljivoj, struji mišljenja jedino prihvatljiv postao crno-beli interpretativni okvir za tumačenje društvenih pojava i procesa. U tako skrojenom diskursu sagovornici isključivo mogu biti deo jedne od dve ponuđene krajnosti – ili ste nečiji nepomirljivi protivnik ili ste njegov obožavalac. Za različite nijanse sive ili, za peščani habitat posebno užasavajući, spektar duginih boja tu ne može biti mesta. To što je simplifikovana i redukovana fikcija miljama daleko od šarolike realnosti, ljude sklone svetu fikcija definitivno previše ne zanima. Oni, naprosto, diskusiju i ne shvataju kao proces traganja za istinom, u kome treba da se iskristališu logički najkonzistentniji i kvalitativno dominantni argumenti, već isključivo kao borbu za nametanje sopstvene interpretacije sveta. U toj borbi sva sredstva su dozvoljena uključujući i preterivanja do nivoa izmišljanja i brutalnih laži, koje se kasnije olako koriste kao argumenti. Čitav taj postupak se sprovodi sa jednim jedinim ciljem da se sagovornik diskvalifikuje, pošto u njegovom odsustvu ionako oskudni argumenti više nisu ni potrebni.

E-fatva leti k meni: Matićev target, mr Ilić Dejan
Photo: Stock

Otuda posebno čudi što se upravo pripadnici te struje mišljenja, nepopravljivo sklone totalitarnom modelu razmišljanja u zadatim krajnostima, ovih dana na sav glas žale kako im se osporavanjem njihovih neargumentovanih i realnosti nesaobraznih stavova, zapravo osporava pravo na mišljenje. Bez nekog pravog razloga, uznemireni nadrealni interpretatori političkih procesa nesvesno previđaju da to što svako od njih ima mišljenje, kao uostalom i neke druge prepoznatljive karakteristike, ne znači da to mišljenje treba da iznosi u javni prostor pre nego što ga pristojno zaodene adekvatnim argumentima. Razgolićavanje intelektualnog nudizma ne predstavlja nikakvu fatvu, niti poziv na likvidacije ili ukidanje prava na mišljenje, već je bitan deo preko potrebnog procesa preispitivanja i propitivanja u javnoj sferi, što je ukrajnjoj liniji jedan od osnovnih postulata pluralizma.

Umesto da svoje slike sveta provere adekvatnim testovima logičke konzistentnosti, kritizerski nastrojeni interpretatori su se radije odali stvaranju sveta fikcija nasuprot svetu realnosti. U pokušaju da tu stvarnost nekako na silu sabiju u uske okvire sveta sopstvenih bajki, svakojaka argumentacija je dobrodošla. Otuda i ne čudi da su e-novine preko noći postale bastion četništva, da se jednostavna kritika jalovog i besmislenog mentalnog terora, kome smo svakodnevno izloženi od raznoraznih ovisnika o dnevnim dozama pesimizma, kvalifikuje kao poziv na likvidacije i jasan znak da se Srbija vraća u devedesete godine ili čak u balkansku verziju Nemačke iz 1933. godine. Još ako se nadrealni svet fikcija začini krvavom bajkom, to onda postaje idealna scenografija za intelektualno orgijanje onih koji u realnosti nisu u stanju da pronađu ni izvor niti ishodište svojih promišljanja. U sudaru sveta života i sveta fikcija najogavnijim izmišljotinama totalitarni umovi pokušavaju da dokažu nedokazivo – da u životu jedino postoji izbor tipa sve ili ništa, da ludilo može da nadvlada zdrav razum, da je pesimizam po prirodi stvari nadređen optimizmu, da je paranoja poželjnije odbrambeno sredstvo od razumnog opreza, da je na Titaniku najveći problem to što su kapetanu mokre pantalone.

Na kraju, postavlja se pitanje da li komunikacija između tih različitih i međusobno nedodirljivih dimenzija uopšte ima bilo kakvog smisla? Meni se čini da itekako ima. Ona je jedinstvena prilika da u međusobnom sudaru argumenata sveta života i argumenata sveta fikcija ovi prvi dokažu svoju superiornost i apsolutnu dominaciju. Ugođaj koji kao nagrada iz toga uvek proističe, rečima se ne da opisati!

star
Oceni
3.42
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak