Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (9)

Čiji je poraz zabrana Parade?

Država i njeni huligani

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: EPA/Koča Sulejmanović

Nije Parada ponosa nikakav lakmus na kojem se ispisuje slabost države Srbije. Ova nam zabrana, kao i sve ranije, kristalno jasno pokazuje idilični suživot u kojem funkcionišu sistem i njegova deca u kukuljicama što odrastaju uz besede Rista Radovića, Miroslava Gavrilovića i sličnih duhovnih pastira. Skrivajući se iza nasilnika, državni vrh kroz usta raznih obradovića, vacića i firera zapravo govori ono što javno prećutkuje: da je jedini vid uređenja koji mu je po volji totalitarizam putinovskog tipa

Photo: EPA/Koča Sulejmanović

"Poraz države", "Država ustuknula pred huliganima", "Država pokazala nesposobnost", neki su od komentara, mahom među LGBT aktivistima i braniocima ljudskih prava, nakon što je u sredu premijer Srbije Ivica Dačić ozvaničio ono što je poslednjih desetak dana visilo u vazduhu: Parada ponosa je zabranjena "jer može doći do ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, javnog morala ili bezbednosti ljudi i imovine". Javio se i prvi potpredsednik Vlade, Aleksandar Vučić, koji je ovakav rasplet obrazložio rečenicom da "država brine o svojim građanima".

"Država brine o bezbednosti svih svojih građana. Država brine o imovini svojih građana. Država će to uvek da čini", rekao je Vučić.

Ometači javnog saobraćaja i ugrožavači bezbednosti ljudi te njihove pokretne & nepokretne imovine - u javnosti poznati kao ekstremni desničari, klerofašisti ili jednostavno "naša deca" - okupili su se pod barjake pokreta "Dveri", "Naši", "Obraz" i iza šalova raznih huligansko-razbojničkih grupa koje su najavile izlazak na ulice 6. oktobra, kada je trebalo da se održi Prajd. Po kratkom policijskom postupku , nakon "bezbednosnih provera", Dačić je, kao i prethodne godine, zabranio sve skupove i tako obezbedio nesmetanu prohodnost gradskog saobraćaja i sačuvao imovinu od uništenja sličnog onom iz 2010. godine kada je prvi i jedini put Povorka ponosa prošetala Beogradom.

"Zabrana Parade ponosa nije poraz već pobeda za Srbiju", saopštio je premijer, kao odgovor na prve reakcije dela javnosti koja je negodovala zbog zabrane šetnje. Ivica Dačić pogodio je u centar. Njegov je potez doista kao suza čista pobeda države i njenog najodanijeg saveznika: desničarsko-huliganske klike.

Sinergija državnog aparata i raznih ekstremnih grupa zabeležila je uspeh još 2009. godine, kada je najavljena prva LGBT šetnja, osam godina nakon što su huligani u centru Beograda presreli i brutalno pretukli gejeve i lezbejke koji su naivno pomislili da je Peti oktobar osim u državničkim foteljama doneo promene i u glavama stanovnika Srbije. Uz stihijsku kampanju mržnje u režiji "obrazovaca", "našista" i navijača, i Porodičnu šetnju "dverjana", tačka na pomisao o održavanju Prajda stavljena je brutalnim ubistvom Brisa Tatona. Nesrećni mladić poslužio je kao primer onoga što se može dogoditi ako grupa od nekoliko stotina ljudi prošeta gradom.

Photo: EPA/Koča Sulejmanović

Šetnja je, ipak, organizovana naredne godine, ali uz brojne međunarodne pritiske i divljanje sociopata Beogradom. Bilans: devastirani centar grada, molotovljev koktel u sedištu Demokratske stranke, ratno stanje u "krugu dvojke", preko stotinu povređenih, uglavnom policajaca, i materijalna šteta u visini od blizu milion evra.

"Želite li da se ponovi situacija iz 2010?", pitanje je koje su postavili kako Ivica Dačić, tako i DS gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, braneći zabranu svih skupova u oktobru 2011. godine. Savet za nacionalnu bezbednost, kojim je tada stolovao ondašnji predsednik Boris Tadić, usvojio je zaključke bezbednosnih službi koje su doznale da su se "ekstremisti spremali da prave velike nerede u više delova Beograda kako bi razvukli snage MUP-a, da pale sedišta stranaka vladajuće koalicije, sedišta stranih firmi, a takođe su informacije pokazale da su nameravali da ulaze u javne garaže i pale gume na automobilima".

Nije Parada ponosa, to jest njeno neodržavanje, nikakav lakmus na kojem se ispisuje slabost države Srbije. Ova nam zabrana, kao i sve ranije, kristalno jasno pokazuje idilični suživot u kojem funkcionišu sistem i njegova deca pod kukuljicama što odrastaju uz besede Rista Radovića, Miroslava Gavrilovića i sličnih duhovnih pastira. Skrivajući se iza nasilnika, državni vrh (sadašnji, kao i prethodni) kroz usta raznih obradovića, vacića i firera zapravo govori ono što javno prećutkuje: da je jedini vid uređenja koji mu je po volji totalitarizam putinovskog tipa.

Huliganska pretnja, sa nekoliko konkretnih primera nasilja, pokazala se odličnim paravanom iza koga se kriju jednako proevropske demokrate i proevropski naprednjaci. Uz izuzetak bivšeg ministra za ljudska prava Svetozara Čiplića, koji se pojavio na Prajdu 2010. i brzinom svetlosti pobegao u nepoznatom pravcu i pre završetka šetenje, nijedan visoki srbijanski državnik od 2009. do danas nije stao na čelo povorke koja treba da ukaže na očajan položaj seksualne manjine u Srbiji. Ni Tadić, kao ni njegov napredni naslednik Tomislav Nikolić nisu uspeli, odnosno želeli, da iskorače dalje od floskula koje u želucu slobodomislećeg građanina izazivaju ništa drugo do nagon za povraćanjem po srpskoj zastavi.

Uoči šestog oktobra, dok su u javnosti huligani po oprobanom receptu u medijski etar bacali pretnje, Demokratska stranka, kao najveća opoziciona partija, revnosno nas je obaveštavala o hajci koju režim vrši protiv njenih članova, ni u polurečenici ne pominjući zaštitu članova društva koji su sistematski, svakodnevno, izloženi progonu. Na zvaničnom sajtu predsednika Nikolića saznali smo, pak, da "Srbija nije nastala juče i neće nestati sutra" (kontemplativni produkt predsednikovih moždanih vijuga), no od Parade ponosa ni pomena. Ponadao se, valjda, prvi čovek Srbije koja-neće-nestati-sutra da je u pamćenju građana isparilo njegovo predizborno obećanje da će, ako zatreba, prošetati sa "prajdovcima" i "prajdovkama". Nikolić je, kao uostalom i njegov prethodnik, Prajd iskoristio samo kao idealnu priliku da si deklarativno prišije etiketu zaštitnika ljudskih prava. Deklarativno jer su, avaj!, horde raspomamnjenih patriota spremne da ugroze funkcionisanje javnog saobraćaja i atakuju na bezbednost imovine. Savršeni zločin pokvarenog sistema.

Šta je na koncu odgovor na pitanje ko je poražen zabranom Parade? Sloboda govora i mišljenja? Ljudska prava građanki i građana? Kosmopolitski duh Beograda? Sve navedeno odavno je upokojeno u Srbiji. U ovoj igri nema gubitnika. U ovoj igri postoji samo jedan pobednik. Državno-dverjanski.

star
Oceni
4.54
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi