Da li je Davinić nevin zbog Topčidera

Državni zločin, država zataškava: Uviđaj na Topčideru 2004.

Photo: Stock

Nema dokaza da je Prvoslav Davinić kao ministar vojni učinio nešto protivzakonito, a za slučaj Topčider nije optužen, sudi se samo nepoznatim osobama. Jer, poznate, očigledno, nisu krive, recimo za to što nije uzeta parafinska rukavica od više osoba u topčiderskoj kasarni, za uništavanje dokaza na licu mesta, prekopavanje mesta zločina, uništavanja DNK tragova na puškama ubijenih. Nema dokaza ni za radnu hipotezu da Davinić svoju de jure nevinost dobija od srbijanskog pravosuđa kao naknadu za topčidersku asanaciju. Sačekajmo i ishod afere satelit, presudu čiji sadržaj Davinić već zna. Zlonamerno? Od početka

Ovde je reč o dubokoj umešanosti svih državnih struktura, personalno, ogromne većine aktivnih političara na vrhu, u planiranje, logistiku, propagandu i sve ostale aspekte vođenja osvajačkog rata bez pravila, a potom legalizacije plena i glorifikaciju zločinaca koji su se zauvek infiltrirali u sve bezbednosne i finansijske institucije, pretvarjući svoj krvavi učinak u nepoderive deonice koje garantuju bogatstvo i nedodirljivost

Bez obzira na to ko će i na koji način upotrebljavati pismo potpisano sa “bivše obezbeđenje haških optuženika”, upućeno porodicama vojnika Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, ubijenih 5. oktobra 2004, u kojem se surova likvidacija ovih vojnika Vojske Srbije vezuje za skrivanje Ratka Mladića, njegova lakmus - vrednost već sada je izvesna – neko je, iz sebi znanih razloga, podsetio na preduge, fingirane, nepotpune, neprofesionalne, zbunjujuće istrage, sliku raspada pravosudnog sistema angažovanog na prikrivanju ratnih zločina i mirnodopskog kontinuiteta sa njima. Sadržina ovog sastava na nekim je mestima teško razumljiva, neko ko ima plemenite namere, a za takvog se izdaje autor, mogao je da se potrudi oko logike iskaza, na stranu gramatika, i oko materijalne istine. Mogao je, pre svega, da jednostavnije kaže šta je video i čuo lično, a šta su mu prepričavali drugi, ili je ćitao, pa misli da je tačno. Sve to ukoliko nije reč o najobičnijoj podmetačini koju javnosti upućuju vrhovni jataci Ratka Mladića, Boris Tadić i njegovo instrumentalizovano pravosuđe, ne bi li skrenuli pažnju sa sebe.

Tek, pismo neće postati sudski dokaz protiv ubica, a njegov autor, gotovo je izvesno, neće govoriti pred srbijanskim pravosuđem koje ovaj slučaj rasteže osam godina. Integralnu verziju pisma objavile su jedino e – novine, dva dnevnika prenela su tek advokatska prepričavanja, a ostali su ga horski prećutali. U toj činjenici (ignorisanju), ne u selekciji po ozbiljnosti, valja videti zainteresovanost države, u kojim god to pojavnim oblicima bila, da se ne uznemiravaju domaća i inostrana javnost u uvek nezgodnim momentima, pogotovu kada se činilo da skrivači skrivača postižu željeni cilj.

Ministrova nevinost

Autor pisma nudi, između ostalog, zaključak da je višegodišnje skrivanje najtraženijeg haškog optuženika Ratka Mladića koštalo, uz izmišljene desetine miliona evra, po proceni obračunske službe iz prethodnog mandata, i četiri života vojnika. Poslednja zvanična informacija, s kraja prošle godine, je da će Više tužilaštvo u Beogradu ispitati da li su pojedinci iz vojnog pravosuđa namerno pravili opstrukcij u istrage, što je odmah nakon zločina viđeno po hinjenoj, namerno trapavoj, odglumljeno neukoj istrazi. U toku je pretkrivični postupak protiv nepoznatih lica zbog ubistva Jakovljevića i Milovanovića, nakon dobijenih rezultata ukupno četiri veštačenja. Istražni sudija Vuk Tufegdžić sada je obaveštajni „spavač“ u advokaturi.

U pismu autor tvrdi isto što se može videti u brojnim novinskim napisima, da je Ratko Mladić boravio u vojnim objektima i mnogo posle 2002. i što, zapravo, vodi do zločinačke kohabitacije Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, taze predsednika države. Naravno, i do glavnog izvođača radova na terenu, u Topčideru Prvoslava Davinića, ministra vojnog. Njemu autor, između ostalog, pripisuje zaštitu komandanta Gardijske brigade Radomira Ćosiča, dobrovoljno penzionisanog neposredno posle ubistva, te njegovog (Ćosićevog) sina Nenada, kriminalca, civila na službi u Vojsci, više puta osuđivanog. Nije objašnjeno, uz još mnogo krucijalnih stvari, tokom dosadašnje istrage zašto je Ćosić mlađi kritičnog dana bio u kasarni, iako nije bio u smeni. Objavljivane su sumnje u to da je kasarna bila baza za njegovu nelegalnu trgovinu i da to ima veze sa zločinom. Valjda se u nastavku istrage i Ćosići vode kao NN lica.

Odgovor legitimno izabranih državnih predstavnika je da u prikrivanju zločina odustajanja i drugačijeg pristupa nema i ne sme ga biti, budući da i naznake istine mogu da otvore ormane pune leševa iz kojih se godinama širi nesnosni smrad

Nije, međutim, potrebno nikakvo pismo, pogotovu ne onakvo, da se prisetimo kako je Davinić, kao po Vukčevićevom scenariju, odveo novinare u podzemno sklonište „Karaš“ i, smejući se k'o lud na brašno, konstatovao da Ratka Mladića nema u ovom vojnom objektu. Sve je bilo cakum – pakum, nigde opušaka, daleko bilo praznih konzervi, štrikanih čarapa, automata i bajoneta. Bio je samouveren Prvoslav Davinić, pripadnik asanacionog bratstva, kada je pokazivao novinarima koliko, zapravo, Mladića nema, iz sekunda u sekund naručenih TV priloga Mladić koji nije bio tu i dalje je nestajao. Samouveren, dakle, baš kao kad je čekao sve dosadašnje oslobađajuće presude, za ima l' mene tute nabavku opreme od preduzeća „Mile Dragić“, u dva navrata za dodelu vojnih stanova telohraniteljima iz “Kobri”, te jednom oficiru. Prvostepenom presudom oslobođen je optužbi za poklanjanje Crnoj Gori jednog vojnog broda. „Ostala je još samo afera "Satelit" i ubeđen sam da će ona imati isti ishod “, kazao je početkom jula Davinić.

U to treba verovati. Nema dokaza da je Prvoslav Davinić kao ministar vojni učinio nešto protivzakonito, a za slučaj Topčider nije optužen, sudi se samo nepoznatim osobama. Jer, poznate, očigledno, nisu krive, recimo za to što nije uzeta parafinska rukavica od više osoba u topčiderskoj kasarni, za uništavanje dokaza na licu mesta, prekopavanje mesta zločina, uništavanje DNK tragova na puškama ubijenih.

Nema, dakle, dokaza ni za radnu hipotezu da Davinić svoju de jure nevinost dobija od srbijanskog pravosuđa kao naknadu za topčidersku asanaciju. Sačekajmo i ishod afere satelit, presudu čiji sadržaj Davinić već zna. Zlonamerno? Od početka.

U pismu autor podseća na slučajeve koji nisu imali prostor u medijima kao topčiderski; tvrdi i da je vojnik Dragan Kostić ubijen u kasarni “Jablanica” u Leskovcu 27. avgusta 2004, ali bez detalja. To tvrdi i porodica ubijenog koja takođe traži pravdu. Stradanje vojnika Bojana Miljkovića koji je, prema zvaničnoj verziji izvršio samoubistvo bacivši se pod voz kod železničke stanice Topčider 1. aprila 2001, zapravo je bilo ubistvo. Autor tvrdi da je Miljkovića ubilo obezbeđenje Slobodana Miloševića tokom Miloševićevog hapšenja u vili „Mir“ i ostavilo na pruzi. Svedok mašinovođa izjavio je da je voz naleteo na nepomično telo.

Ministar bez odgovornosti: Prvoslav Davinić

Photo: Dragan Kujundžić

Opet Vukčević

Medijima je, nakon objavljivanja informacije da anonimno pismo postoji i da se zbog navoda u njemu traži proširenje istrage, ponuđena topla reč uvek valjanog, sagovornika, asanaciona državna presuda koju je izgovorio tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević i po kojoj “saznanja Tužilaštva o ubistvu Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića ne vode u tom pravcu” (iz pisma, prim. aut.). U toj izjavi sporna je jedino sintagma “saznanja Tužilaštva”, budući da je reč o ključnom segmentu instrumentalizovanog pravosuđa, od kojeg se ne očekuju nikakva “saznanja”, nego tumačenje, razvijanje i realizacija doktrine prikrivanja zločina i zločinaca, kao logičnog nastavka srbijanske aneksione, hegemonističke ideje novih teritorija, humanog preseljenja i masovnih ubistava. Pljački, silovanja, sakaćenja, paljenja, progona.

Dosadašnji odgovor legitimno izabranih državnih predstavnika je da u tom poslu odustajanja i drugačijeg pristupa nema i ne sme ga biti, budući da i naznake istine mogu da otvore ormane pune leševa iz kojih se godinama širi nesnosni smrad, ali vodeći političari smatraju da je reč o preterivanju i, navodno, nisu ni sigurni u njegovo poreklo; istrage su u toku, svedoci i počinioci pod zemljom, ili u vlasti.

Srbija je godinama u problemu koji generiše sve ostale, poput organizovanog kriminala, korupcije, nasilja u političkom i svakodnevnom životu; njegovo rešavanje nije tek pitanje promene gazde nad nelegalnim poslovima, to bi bilo lako i gotovo bezbolno, novi bi optužili stare. Ovde je reč o dubokoj umešanosti svih državnih struktura, personalno, ogromne većine aktivnih političara na vrhu, u planiranje, logistiku, propagandu i sve ostale aspekte vođenja osvajačkog rata bez pravila, a potom legalizacije plena i glorifikaciju zločinaca koji su se zauvek infiltrirali u sve bezbednosne i finansijske institucije, pretvarjući svoj krvavi učinak u nepoderive deonice koje garantuju bogatstvo i nedodirljivost.

Carstvo zlikovaca

Usledilo je proširenje kruga zaverenika - učesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, ratnohuškačkom opozicijom koja je imala svoje strategije i svoje mape, neznatno različite, ali srodne metode. Utoliko svesni da se za državu i naciju nije moglo drugačije prihvataju se ozbiljnog posla, pravosudno – medijskog izvrtanja istine o osvajačkom pohodu, čuvanja integriteta zlikovaca među saučesnicima, stvaranja i negovanja njihovog kulta. Mirnodopske asanacije koja ima za cilj da domaću i inostranu javnost ubedi u to da nisu činjeni državni zločini, te da država nema šta da skriva.

Laž su smestili u institucije, dokumente, medije, udžbenike, bahato, svemoćno, opasno, spremni da za njeno očuvanje bez dileme ubiju. I više nema vlasti i opozicije, ko optuži vlast, ali i opoziciju koja je bila vlast, za skrivanje tragova o ratnim zločinima države u bilo kom periodu, neprijatelj je vlasti i opozicije jednako. Naravno, Države koju će sa istim žarom braniti pljačkaši i demokrate, uterivači dugova i socijalisti, narko dileri i radikali, svi uvereni da upravo oni personifikuju tu ugroženu damu sa štajge. I svi u pravu.

I posle zločina u Topčideru ostalo je pitanje direktno povezano sa njim: da li građani žele istinu o učešću svoje države u ratu, o zlu koje su finansirali, ako ne i podržavali. Ili papreno skupo, dugotrajno, zataškavanje istine koje se, sa neizvesnim ishodom i brojem žrtava, plaća životima, izolacijom i sveopštim nenadoknadivim zaostajanjem.Vlast ogrezla u mirnodopski nastavak ratnog kriminala ima pokriće u izbornim rezultatima koji ukazuju na to da stanovništvo nije baš preterano nezadovoljno. Građani, verovatno, jesu, civilni sektor ima utehu da se ne predaje bez borbe. Vojnici su mrtvi, niz sigurno nije okončan.

Malo teorije za kraj, ako je Republika Srpska genocidna tvorevina – kakva je Srbija.