Kako se kalio Dačić

Tadićeva osveta biračima: Ivica Dačić, ključni postizborni faktor

Photo: Stock

Izbornim porazom i povređenom sujetom zaslepljeni lider Demokratske stranke uspeo je za svega nešto više od mesec dana da trećeplasiranu partiju sledbenika Slobodana Miloševića uzdigne do ranga ključnog političkog faktora od koga zavisi budućnost Srbije. Svesno ili ne, Tadić je svojim hazarderskim potezima građane Srbije učinio taocima šizofrene politike i nezajažljive želje za vlašću Ivice Dačića i članova njegove populističke koalicije

Nakon što proklamovani postizborni savez DS i koalicije okupljene oko SPS nije rezultirao Tadićevom pobedom na predsedničkim izborima, srpska politička scena je ušla u spiralu gotovo neobjašnjivih događaja koji su rezultirali opštom konfuzijom koja ovih dana vlada unutar srbijanskog političkog teatra. Iako se u početku činilo da je formiranje nove vlade postalo stvar čiste formalnosti, izborni poraz, a potom i čitav niz pogrešnih poteza lidera DS učinio je očekivani ishod potpuno neizvesnim. Ćutanje i misterija koja prati pregovore dojučerašnjih strateških partnera oko formiranja nove skupštinske većine neodoljivo podseća na pregovore iz 2008. godine kada su uskovitlani politički procesi koji su se događali daleko od očiju javnosti, na pozornicu izveli do tada nezamislivu koaliciju Tadićevih demokrata i Dačićevih socijalista. Danas, kada je situacija po DS potpuno obrnuta od one iz 2008. godine, sve je više signala koji ukazuju na to da je trećeplasirani Dačić, koristeći veštački forsirane antagonizme dve vodeće stranke, svakim danom sve bliži ostvarenju svog osnovnog cilja - da se u svim mogućim kombinacijama formiranja buduće vlade etablira kao ključni faktor od koga će sve zavisiti.

Photomontage: Azazel

Pored relativno dobrog ostvarenog izbornog rezultata, vetar u leđa nezajažljivim Dačićevim apetitima udahnuo je lično Boris Tadić nizom nepromišljenih poteza i pristajanjem na ponižavajuće ucene koje su mu upućene iz tabora njegovih dojučerašnjih koalicionih partnera. DS je, bez sumnje, sa svojim dulićima, đelićima, trivankama, đilasima, petrovićima i ostalim personalnim paradigmama korupcije i promocije ličnih interesa kao jedine ideologije, itekako zaslužila poniženja koja joj je priredio politički vampir iz devedesetih kojeg je, zarad vlasti, Tadić oživeo čuvenom Deklaracijom o pomirenju i dva bola. Međutim, ono što bi moralo sve da nas zabrine jeste činjenica su u aktuelnom spletu političkih igara građani Srbije postali taoci nesposobnosti vrha DS da sagleda širu perspektivu.

Ključni momenat za nastanak postojeće postizborne agonije bilo je javno Tadićevo odbacivanje bilo kakave mogućnosti sastavljanja takozvane velike koalicije, odnosno jedine moguće opcije koja bi isključila učeće Dačićevih socijalista u sastavljanju buduće vlade. Tog trenutka, bio toga svestan ili ne, Tadić je promovisao Dačića u najvažnijeg političkog igrača, uvećavajući njegov ucenjivački potencijal do neslućenih razmera. Tim strateški katastrofalnim potezom Tadić je svojoj političkoj opciji značajno suzio manevarski prostor u pogledu izbora koalicionih partnera, dok je istovremeno antikriznu politiku buduće vlade učinio direktno zavisnom od volje partija koje godinama unazad svoj populizam zasnivaju na ekspanzivnoj fiskalnoj politici koja bi Srbiju sasvim izvesno gurnula u potpuni ekonomski haos. Paradoksalno je to što u trenutku kada su dve najveće stranke, pod uticajem alarmantnog izveštaja Fiskalnog saveta, saglasne sa merama štednje koje će biti glavni zadatak buduće vlade, one partnera za njeno formiranje moraju tražiti u koaliciji koja zastupa dijametralno suprotne pozicije.

Neodgovornost ili diletantizam: Boris Tadić, enigma za naivne pristalice manjeg zla

Photo: Stock

Ma koliko opravdanih argumenata postojalo protiv sastavljanja velike koalicije i ma koliko ona bila protivna interesima dve najveće stranke, u postojećoj situaciji ona se ipak čini najmanjim zlom kada je sudbina društva u pitanju. Iako, s obzirom na manje od 50 odsto glasova koje su dve stranke dobile, ta koalicija se i ne bi baš mogla nazvati velikom, podela odgovornosti dve ključne stranke u rešavanju velikih problema sa kojima će se Srbija u narednom periodu suočiti daleko je povoljnija opcija od prepuštanja vodeće pozicije trećeplasiranoj grupi partija koja je, u podjednakoj meri pre i posle izbora, pokazala vrhunsku neodgovornost podređujući sudbinu čitavog društva sopstvenom populizmu. Pored podele odgovornosti između ključnih političkih aktera i saglasnosti o neophodnosti sprovođenja drastičnih mera štednje u narednom periodu, usled brojnih personalnih animoziteta velika koalicija bi onemogućila da na čelne pozicije u vladi budu postavljeni najsporniji funkcioneri iz oba tabora, što bi verovatno doprinelo i ubrzanju procesa unutrašnjeg proičišćavanja obe stranke.

Koja je razlika između 2008. i 2012. godine: Teofil, u postizbornom tihovanju

Photo: Stock

Nakon što je sebi vezao omču oko vrata i stavio je u ruke Ivice Dačića, Tadić bi napokon morao da prelomi i javnosti saopšti za koju se opciju njegova dezorijentisana partija napokon odlučila. Izbor je sada sveden na dve opcije - ili će DS napokon napraviti skupštinsku većinu ili će otići u opoziciju sa otvorenom mogućnošću ponavljanja izbora ukoliko se za istu opciju, usled neprihvatljivih ucena socijalista, odluči i SNS. Primer Grčke slikovito pokazuje da vremena za kalkulacije jednostavno više nema. Bio on toga svestan ili ne, najveća odgovornost u ovom trenutku leži u rukama Borisa Tadića. Ukoliko on namerno ne želi da formira vladu čije će nepopularne odluke neminovno pasti na leđa njene stožerne stranke, onda je krajnje neodgovorno to što taj posao ne prepusti svojim političkim rivalima. Ukoliko je pak nesvesno, nizom nespretnih poteza dospeo u ralje Dačićevih ucena, Tadić je onda pokazao vrhunski diletantizam koji ga u potpunosti diskvalifikuje kao osobu pogodnu za vođenje buduće vlade, koju nije u stanju ni da sastavi.

U oba slučaja, bilo svesnoj neodgovornosti ili nesvesnom diletantizmu, Tadić je postao antipod svega onoga za šta se javno zalagao u svojoj izbornoj kampanji, što je samo još jedan u nizu dokaza koji govore u prilog odluke srbijanskih glasača da ga pošalju na smetlište istorije. Njegovo postizborno ponašanje istovremeno stavlja sramni žig pored imena svih onih koji su, intelektualno zatočeni u teoriji manjeg zla, iz petnih žila agitovali za Tadićev ponovni izbor, predstavljajući svoje opredeljenje kao izraz racionalnog i odgovornog promišljanja za koje se ispostavilo da je bilo potpuno promašeno.