Ucene, pretnje, falsifikati

Tokom procesa zbog krijumčarenja cigareta koji je započeo još 2007, završnu reč imao je Dejan Milenović, jedan od optuženih. Ono što je tom prilikom izrekao, otkrivajući mehanizam srpskog pravosuđa, govori o novoj verziji Kafkinog „Procesa“, o ucenama i pretnjama, sprezi advokata i tužioca, o fabrikovanim dokazima i opsesiji pravosuđa da se po svaku cenu obračuna sa Stankom Subotićem...

VEST IZ 2007: U okviru akcije „Mreža“, sredinom jula 2007. srpska policija uhapsila je šest osoba optuženih za krijumčarenje cigareta. Kako je tada izjavljivao specijalni tužilac Slobodan Radovanović,  policija je utvrdila da je vođa ove grupe bio Siniša Stojičić, brat policijskog generala Radovana Stojičića Badže koji je likvidiran 1997. godine u beogradskoj piceriji "Mama mia". Pored Stojičića su uhapšeni i bivši policijski general Stojan Mišić, nekadašnji pomoćnik Vlajka Stojiljkovića, ministra policije, zatim nekadašnji načelnici policije u Nišu i Zaječaru Radisav Gvozdenović i Nenad Živadinović, kao i Petar Milenković, savetnik Mihalja Kertesa, i Dejan Milenović, privatnik iz Sokobanje. MUP Srbije je tada saopštio da su hapšenja usledila posle dugogodišnje detaljne policijske istrage, tokom koje su „prikupljeni materijalni dokazi u vezi sa postojanjem nelegalnog prometa cigareta u periodu od 1996. do 1998. godine“. Policija je još ranije imala saznanja da je ovu grupu formirao Radovan Stojičić Badža, i da se time bavio sve dok nije likvidiran u centru Beograda. Njegov brat Siniša Stojičić preuzeo je vođstvo nad ovom grupom posle likvidacije svog brata i time se bavio do 1998. Godine – pisali su tada srbijanski mediji.  

Po tadašnjoj izjavi Radovanovića, Siniša Stojičić je, početkom 1997. godine, koristeći dokumentaciju preduzeća "Deks", vlasništvo Dejana Milenovića iz Sokobanje, za cigarete kupljene u inostranstvu, organizovao ulazak u Srbiju preko graničnog prelaza Vrška Čuka. Cigarete koje su lažno deklarisane kao druga roba, skladištene su u magacinu njegovog preduzeća "R-5" u mestu Brzi Brod kod Niša. Odatle su cigarete distribuirane mreži uličnih preprodavaca. Policija navodi da je Stojičić tako ostvario imovinsku korist u visini izbegnutih carinskih dažbina, akciza i poreza. MUP nije precizirao koliko iznosi ta korist.

VEST IZ 2012: Četrnaestog juna ove godine, u Specijalnom sudu, u predmetu Stojičić – završnu reč imao je jedan od optuženih Dejan Milenović. Evo šta je to tom prilikom rekao, a što svedoči o tome kako funkcioniše reformisano pravosuđe Snežane Malović.

ZAVRŠNA REČ DEJANA MILENOVIĆA

Poštovani predsedniče veća, poštovano sudsko veće, uvaženi tuzioče i uvaženi branioci, ja u svemu prihvatam završnu reč mog branioca advokata Mirjane Mitić. Smatram i znam da nisam kriv za izvršenje krivičnog dela za koja me tužilac tereti. Nikada se nisam bavio švercom cigareta niti švercom bilo koje druge robe, nikada nisam bio, niti sam sada član neke organizovane kriminalne grupe.

Uloga koja mi je bila namenjena u ovom procesu saopštena mi je još  u predkrivičnom postupku, tačnije 28. oktobra 2006. godine u Zaječaru od strane dva inspektora Ubopoka, Pušić Bogdana i Ljubičić Zorana, kada sam pozvan da u svojstvu građana dam svoj iskaz na okolnosti šverca cigareta tokom 90-ih godina.

Tom prilikom pomenuti inspektori ponudili su mi dve mogućnosti: da optužim Sinišu Stojičića, Mihalja Kertesa i Stanka Subotića, po njihovim instrukcijama za šverc cigareta i da budem svedok u predmetu, ili kako su mi rekli da i mene stave u isti koš sa njima, mada po njihovom misljenju ja ne pripadam tu!

Sama činjenica da gospodina Kertesa i gospodina Subotića nisam poznavao, niti sam ih ikada u životu sreo, ovim inspektorima nije predstavljala problem. O samim radnjama za koje sam kasnije optužen, u toku tog predhodnog postupka, bilo je malo reči. Veći deo saslušanja odnosio se na činjenicu da nekoga treba lažno da optužim. Naravno, ja na to nisam pristao i zato je 16.07.2007. godine usledilo hapšenje gde sam doveden u neki SUP ovde u Beogradu, gde su me ponovo sačekala ova dva pomenuta inspektora sa novim predlozima i zahtevima. Govorili su mi da nije kasno da se spasim i da protiv mene ne bude pokrenut postupak, samo treba da se dogovorim sa tuziocem, a oni će mi to omogućiti.

A omogućiće mi tako što će mi tužioca, kako se inspektor Pušić izrazio, dovesti na noge. I pored mog odgovora da za tim nema potrebe, on je izašao i posle par minuta gospodin Saša Ivanić, za koga sam posle shvatio da je tužilac, ušao je u kancelariju. Inspektor koji je sedeo sa mnom rekao mi je: „Ovo ti je tužilac, dogovori se sa njim“, na šta sam ja odgovorio da sa njim nemam šta da razgovaram, niti da se dogovaram. Gospodin Ivanić se okrenuo i izašao.

Nakon toga se ponovo vratio inspektor Bogdan Pušić i obratio mi se rečima kako više ne može da mi pomogne, da sam prokockao šansu, ali daće mi par drugarskih saveta pošto sam ja ,,dobar dečko’’, a on i dalje misli da ja ne pripadam tu zašta me optužuju. Moram da kažem da mi ni tada, a ni sada njegove reči nisu jasne.

Saveti su se sastojali u tome da mi je govorio da gledam svoj interes bez obzira na sve, da nikako ne menjam advokata koga sam dobio po službenoj dužnosti, jer će ta žena da zastupa isključivo moj interes. Tada mi je rekao da ima proverena saznanja da Stojčić i njegovi branioci spremaju priču da ceo slučaj svale na mene i da on ima moralnu i profesionalnu  obavezu da me zaštiti.

Nakon toga su doveli advokaticu Gordanu Babić, za koju su mi rekli da će biti moj branilac po službenoj dužnosti, nakon čega je ona nastavila dalji pritisak na mene  da nekog lažno optužim. Prvu netačnu infomaciju, koja je napravila zbrku u mojoj glavi oko toga gde su sporni kamioni po optužnici završili, dobio sam od nje. Zbog protoka vremena ja se tog momenta ne sećam gde je toaletna hartija dobila krajnju destinaciju. Zato ponavljam i sada da se radilo o toaletnoj hartiji i u svim svojim izjavama počev od pretkrivičnog postupka do glavog pretresa ja govorim o toaletnoj hartiji. Nećete naći ni jednu rečenicu gde spominjem cigarete.

Vrlo brzo mi postaje jasno da moj tadašnji branilac po službenoj dužnosti radi za interes policije i tužilaštva. Jasno mi stavlja do znanja da iz pritvora mogu da izađem odmah, samo treba da kažem da se Stojičić i Subotić poznaju dobro, da su poslovno sarađivali, da ona zna da će se nama i Subotiću suditi zajedno. Valjda je tužilaštvu samo falila ta sitnica. Videći posle par meseci da od toga nema ništa, ona povlači jedan potez od kojeg sam doziveo veći šok, nego kada sam uhapšen.

Prilikom jedne posete moje porodice meni, saznajem da ona (Gordana Babić) sa njima obavlja razgovor u njenom stanu, tačnije taj razgovor obavlja sa mojom suprugom i mojim ocem gde njima objašnjava da sam ja tvrdoglav i da sa mnom ne može da sarađuje, a pošto očigledno ne želim da idem kući iz pritvora, ona je spremna da moje sedenje u pritvoru naplati od Stanka Subotića i Siniše Stojičića, preko njihovih advokata sa nekih pola miliona eura, samo da ja pristanem.

Tu u stanu je bio prisutan i moj brat, koji je sedeo u drugoj prostoriji ali je razgovor čuo. Kada mi je porodica to saopštila prilikom sledeće posete, rekao sam im da hitno pozajme novac i da mi angažuju drugog branioca, što su oni i uradili.

Sva ta dešavanja nisu mogla da prodju bez posledica po moje zdravstveno stanje. U peridu od hapšenja do danas, ja sam preživeo dva infarkta, a 2009. rađen mi je jedan hiruški zahvat na srcu i pod stalnom sam terapijom.

Način na koji su primorani neki svedoci ovde da lažno svedoče meni je poznat. Mislim na Micić Aleksandra, Ranković Vladimira i Plavšić Slađana. Sama činjenica da su oni direktni izvršioci nepostojećeg krivičnog dela, a pod pritiskom Pušić Bogdana i Ljubičić Zorana, očigledno su bili spremni da optuže i samog Svetog Petra, ako treba, samo da bi izbegli nepostojeću krivičnu odgovornosti. Potvrdu toga dao mi je i sam Ranković.

Po završetku njegovog svedočenja, prišao mi je ovde, na stepenicama u zgradi, zagrlio me i rekao mi „izvini, zbog tebe noćima ne spavam, ali oni su mene uhapsili i da te nisam prepoznao ne bi me pustili, bio bih optužen sa vama“. To su verovatno zabeležile i kamere, a videli su neki optuženi kao i neki branioci pošto su me posle pitali sta hoće ovaj. Pre toga, ja Rankovića u životu nisam video, niti sa njim razgovarao.

Datum kada sam išao na granični prelaz, možda se mogao utvrditi da je pribavljen dnevnik događaja od pogranične policije sa Vrške Čuke. Dugo vremena sam pokušavao da nađem neki dokaz koji se ne nalazi u spisima predmeta u mojoj dokumentaciji, da dodatno dokazujem sadržaj robe koji sam uvezao 06. 02. i 14.02.97. godine, ali nisam mogao da nađem. Sve što je potrebno da se ta činjenica dokaže nalazi se u spisima predmeta.

Ako bi sada tužilac rekao da se ja ne zovem Milenović Dejan i to neko posvedoči, ja bih svoj identitet dokazao ličnom kartom, a svedoci bi snosili posledice svedočenja. Lična karta privatnog preduzeća Deks se nalazi u spisima predmeta. Tu se sve vidi. Sa kojom robom sam trgovao, sa kim sam trgovao, načini plaćanja i sve drugo. Ja se neću baviti nelogičnostima i protivrečnostima iz optužnice. To je uradio moj branilac, a i ostali branioci će to svakako bolje uraditi od mene.

Međutim, tužilac koristi uporno dve činjenice iz moje izjave iz policije, da sam ja vozio Stojičićev automobil i da mi je nekad nešto otkucano kod njega u firmi. Gospodo sudije, ja sam Stojičićev automobil vozio i pre nekoliko dana, a vozio sam ga i jutros od Sokobanje do Beograda, pre nekih mesec dana kod njega sam u firmi kopirao neku dokumentaciju pošto nemam kopir aparat. Ako su te dve činjenice dovoljne za podizanje neke nove optužnice ja ih javno iznosim, a tužilac uz ostalu konstrukciju neka podiže novu optužnicu.

U završnoj reči, tužilaštvo iznosi paušalne tvrdnje, tako što sudu predlaže da mi se kao otežavajuća okolnost uzme to što je u to vreme moja firma poslovala dobro. Ne znam na osnovu čega to zaključuje, pošto ovde nije izveden kao dokaz niti zavšni račun moje firme, niti bilans stanja ili bilans uspeha moje firme za tu godinu. To su merodavni dokumenti za takvu tvrdnju. Nadam se da je tužilaštvu poznato da obim posla nije bitan za ostvarivanje dobiti.

Zatim, traži od suda da mi oduzme nelegalno stečenu imovinu. Predlažem tužilaštvu da do sledećeg pretresa meni i mojoj porodici ispita imovinu. Ako nađe bilo šta nelegalno stečeno potpisaću ovde javno pred sudom i svim braniocima i optuženima da prihvatam bilo koju kaznu koju mi bude tužilac odredio. Vreme za ispitivanje do sledećeg pretresa mislim da nije malo, s obzirom na ovlašćenja kojima tužilastvo raspolaže, a ujedno bi i ispunio tužilaštvu želju koju ima od početka ovog pretresa da se nagodi samnom.

Gospodo sudije, ono što nemam niko ne može da mi nađe, a ono što nisam uradio niko ne može ni da dokaže.

Kvalifikaciju dela, koje mi tužilaštvo stavlja na teret, zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi, takođe ne razumem. To što ja ne razumem nije ništa čudno. Ali me čudi činjenica da i Evropski parlament ne razume to krivično delo. Samo od Nove godine do danas, ta evropska institucija od naše države u tri navrata zvanično traži ukidanje krivičnog dela iz čl. 359 Zloupotreba sluzbenog položaja, te momentalnu obustavu svih započetih postupaka po tom krivičnom delu. Razlog za ukidanje je da njegovo primenjivanje podriva poverenje u vladavinu zakona u Srbiji. Izvor ove infomacije su razni mediji u Srbiji.

I na kraju gospodo sudije, ja pravno neću ocenjivati ovu optužnicu pošto pravo ne poznajem. Međutim, gledano sa logičke strane, a u onoj meri u kojoj meni intelektualne sposobnosti dozvoljavaju, ova optužnica je uspela da dokaže samo naša imena i prezimena.

S obzirom na način na koji su vodili predkrivični postupak, po mom mišljenju i to je veliki uspeh.

Hvala Vam na strpljenju.