Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Predstavljen izveštaj FHP o suđenjima u 2011.

Usporavanje procesa za ratne zločine

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: BETA

Izveštaj FHP posebno naglašava lošu regionalnu saradnju, nepoštovanje međunarodnog krivičnog prava i presuda MKSJ-a, mali broj optuženih, bahatost branilaca optuženih, maltretiranje zaštićenih svedoka od Jedinice za zaštitu svedoka, sporost i pristrasnost sudova opšte nadležnosti, ažurnost i neprimerenost Apelacionog suda u Beogradu, te krivičnu zabranu kritikovanja suda

Debata povodom objavljivanja izveštaja Fonda za humanitarno pravo o suđenjima za ratne zločine u Srbiji tokom 2011. godine održana je u petak u beogradskom Medija centru, uz učešće predstavnika FHP, zastupnika žrtava kao i Bruna Vekarića, zamenika Tužioca za ratne zločine, Ivana Jovanovića, šefa Odseka za ratne zločine i pravnog savetnika OEBS-a, te Rodoljuba Šabića, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Predstavljajući izveštaj, predsednica Fonda Nataša Kandić je podsetila da pre 10 godina regionalna saradnja u oblasti suđenja za ratne zločine nije postojala, što ukazuje na značajan pomak - ali da ostaje problem u duplim procesima i nepriznavanju činjenica koje su utvrdili drugi sudovi u regionu,kao i izvan regiona. Ona je istakla i da je Tužilaštvo ranije mnogo više radilo, što je bilo vidljivo, dok su protekle godine samo preuzimani predmeti od Hrvatske. Takođe, neka suđenja pred opštim sudovima se odvijaju mimo javnosti. Kao ilustrativan primer, Nataša Kandić je izdvojila slučaj „Oto Palinkaš i drugi“ - suđenje pripadnicima jedinice čiji je komandant bio sadašnji načelnik generalštaba Ljubiša Diković. Ovaj proces je pred različitim sudovima trajao pune 22 godine (od 1999. do 2011.) da bi na kraju svi optuženi bili oslobođeni. Osnovni problem ovog procesa jeste u tome što su okrivljeni još 1999. godine priznali odgovornost za krivično delo pred vojnim sudom, te što je delo kvalifikovano kao ubistvo a ne kao ratni zločin nad civilima. Sud je zatim utvrdio i da su žrtve nepoznate, iako je Fond dostavio imena svih žrtava. Kandić je ukazala i na problematičnost Jedinice za zaštitu svedoka, u kojoj se nalaze bivši pripadnici nekih formacija za koje se osnovano sumnja ili su njeni članovi već osuđeni za počinjene zločine. Ona je podsetila da predstavnici Tužilaštava javno govore o optužnicama i procesima, dok pravilnici sudova brane kritičko mišljenje i javnu raspravu o zločinima. Predsednica Fonda je zaključila da nema razloga štititi privatnost optuženih budući da i Tribunal u Hagu sve javno objavljuje, dok domaći sudovi prete Fondu da ne iznosi podatke u javnost.

Advokat FHP i pravni zastupnik žrtava Nikola Čukanović iz izveštaja je po obimu i težini dela izdvojio slučaj „Zvornik 2“, u kom su osuđeni najviše rangirani nosioci vlasti u opštini Zvornik, a tokom kog je utvrđena umešanost drugih organa i vlasti Republike Srpske i Srbije. Sud je u ovom procesu utvrdio etničko čišćenje, ali su izrečene sankcije ipak bile neprimerene. Čukanović je naglasio da se u ovom slučaju radilo o o stotinama nezakonito zatvorenih civila, od kojih su neki kasnije pronađeni u masovnoj grobnici, a mnogi deportovani u logore. Po standardima međunarodnog prava to je bio zločin protiv čovečnosti, jedno od najtežih krivičnih dela.

Zamenik tužioca za ratne zločine zahvalio se na "konstruktivnoj kritici" i podsetio da je od 17 optuženih njih 15 osuđeno, što govori o kvalitetu sačinjenih optužnica. Bruno Vekarić je obećao i da će već sledeće godine biti vidljivo "drastično povećanje broja optuženih“. On je objasnio da jedan od spornih slučajeva, "slučaj Purda" nisu mogli staviti u fioku budući da je postojalo priznanje zločina. No, kasnije su utvrđene činjenice a je priznanje iznuđeno i Purda je pušten, rekao je Vekarić. On je takođe ukazao da iz Hrvatske stiže na stotine presuda protiv Srba sa suđenja u odsustvu. Ipak, bez obzira na to, rekao je Vekarić, regionalna saradnja poprima prilično ozbiljan oblik. On je istakao i da su to suđenja "velikih tenzija" i da su najčešći napadi na samo Tužilaštavo. Povodom navoda da je Tužilaštavo loše postupalo sa zaštićenim svedokom, Vekarić je ukazao da je svedok obećao da će sve reći, pa je izigrao Tužilaštavo. Konačno, i samo Tužilaštavo je u svom izveštaju kritikovalo neke presude, ali se situacija od 2010. popravila.

Komentarišući pitanje zaštite podataka sa suđenja, Rodoljub Šabić je rekao da sud ima pravo na zaštitu podataka o ličnosti, ali je problematizovao uklanjanje imena iz optužnica: "Pretpostavka nevinosti ne znači da ne smemo reći lopov ako vidimo nekog sa rukom u svom džepu, samo zato što ga sud još nije pravosnažno osudio", konstatovao je Šabić.

Presude u slučajevima suđenja za ratne zločine utemeljene su u međunarodnom pravu, ali postoji nekonzistentnost u tumačenju i pozivanju na međunarodno pravo, ocenio je Ivan Jovanović. Sve više se koristi praksa Međunarodnog suda, ali to se ne radi eksplicitno. Jovanović je naglasio i da je na Tužilaštavu da pokuša podići neku optužnicu zasnovanu na komandnoj odgovornosti. On je podsetio da se OEBS već oglašavao povodom postupanja prema zaštićenim svedocima. Takođe je podsetio da je u početku, 2004. godine, Jedinica za zaštitu svedoka uživala ugled i "služila na ponos Srbije". Ali nije sve ni do Jedinice već i do atmosfere u društvu, rekao je Jovanović i dodao da fama oko nekih slučajeva, poput "Dobrovoljačke“ nikako ne pomaže pravosuđu. Ocenjujujući regionalnu saradnju kao dobru, uprkos svemu, Jovanović je izrazio svoj optimizam u pogledu nastavka procesa utvrđivanja činjenica o ratnim zločinima. "Paralelne istrage same po sebi nisu problem, ukoliko ima saradnje", rekao je Jovanović i napomenuo da treba ići ka vrhu "piramide odgovornosti“. Procesuirati Srebrenicu jedan je od načina da se uspostavi regionalno poverenje i saradnja, kazao je on i dodao da je to ujedno i jedan od najbolje dokumentovanih zločina. Takođe, treba obaveštavati javnost i prenositi suđenja, kao što to Hag radi. Iako postoji teoretska mogućnost da se suđenje snima, ta praksa još nije zaživela. Ivan Jovanović je podsetio i da 80 odsto stanovnika ne zna ništa o domaćim suđenjima za ratne zločine.

Predstavljanju izveštaja Fonda za humanitarno pravo prisustvovalo je i nekoliko sudija koji su vodili procese pomenute u izveštaju. Sutkinja Apelacionog suda u Beogradu pohvalila je javne rasprave o suđenjima i naglasila da sud javnosti nikako ne može da utiče na nezavisnost suda. Uz napomenu da se naši sudovi još uvek profesionalno usavršavaju za ovu oblast, ona je podsetila da je, pored ublažavanja, Apelacioni sud donosio i odluke o pooštravanju kazni. Sutkinja Apelacionog suda je ukazala i da je pravilnik o anonimizaciji podataka promenjen, te da imena optuženih za ratne zločine više neće biti zaštićena.

Sa druge strane, ogorčen izveštajem Fonda povodom predmeta „Oto Palinkaš“, protestvovao je sudija iz Kraljeva, koji je zamerio autorima izveštaja što nisu napomenuli da je predmet presuđivan nekoliko puta, da je po njemu postupalo okružno Tužilaštavo u Kosovskoj Mitrovici, a da je presuđen samo nekoliko meseci nakon što je preuzet u Kraljevu. On je naglasio i da oslobađajuća presuda ne podrazumeva da zločina nije bilo niti da ga osumnjičeni nisu počinili - već samo da nema dovoljno dokaza, za šta sud ne može snositi odgovornost.

Tokom debate čuli su se i predlozi za osnivanje posebnih službi za pomoć preživelima i porodicama žrtava za koje, kao svedocima u procesima za ratne zločine, suđenja predstavljaju novu traumu. Takođe, svoje iskustvo prisutnima je preneo jedan od svedoka saradnika koji je ocenio da je žalosno što moramo da čekamo vreme da primenjujemo pravdu i zakon. On je rekao da tokom svog školovanja za policajaca nije mogao ni pomisliti da će videti i doživeti strahote nezamislive ljudskom umu, i dodao da je ćutanje nekih svedoka kao kad bi policajac na ulici okrenuo glavu od krivičnog dela. On je ukazao na neznanje i neinformisanost kao osnovne uzroke što značajan deo društva postupanja tokom ratova smatra herojstvom. Takođe, ukazao je da je zaštićenim svedocima ograničena sloboda kretanja, te predložio da Jedinica za zaštitu svedoka MUP-a pređe u nadležnost Tužilaštava ili suda.

Zgrada Specijalnog suda u Beogradu
Photo: EPA

 


REZIME IZVEŠTAJA FHP O SUĐENJIMA ZA RATNE ZLOČINE U SRBIJI TOKOM 2011.

Izveštaj Fonda za humanitarno pravo posebno naglašava lošu regionalnu saradnju sa Bosnom i Hrvatskom, nepoštovanje međunarodnog krivičnog prava i presuda MKSJ-a, mali broj optuženih, bahatost branilaca optuženih, maltretiranje zaštićenih svedoka od Jedinice za zaštitu svedoka, sporost i pristrasnost sudova opšte nadležnosti, ažurnost i neprimerenost Apelacionog suda u Beogradu, te krivičnu zabranu kritikovanja suda.


Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije je 2011. godine podiglo optužnice protiv samo devet lica, zbog ratnih zločina protiv civilnog stanovništva. S druge strane, ono pokušava da predstavi da je podiglo optužnice protiv 55 lica, jer tu ubraja i aktiviranje optužnice Vojnog tužilaštva bivše JNA protiv 44 državljanina Hrvatske (Šeksa i dr.). Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u 2011. godini vođeno je 13 postupaka. Od toga su u šest predmeta donete presude kojima je 17 optuženih osuđeno i dvoje oslobođeno krivične odgovornosti, a preostalih sedam postupaka su još u toku. Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda u Beogradu, 2011. godine je donelo 11 odluka po žalbama izjavljenim na presude Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, kojima je pravnosnažno osudilo 12 optuženih, a za 15 optuženih ukinulo prvostepene presude i predmete vratilo na ponovno suđenje. Pored toga, pred sudovima opšte nadležnosti vođena su tri postupka za ratne zločine.

 

Fond za humanitarno pravo (FHP), 2011. godine je zastupao oštećene u četiri predmeta pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu - Ćuška, Skočić, Zvornik III/IV i Lovas, dok su posmatrači Fonda pratili glavne pretrese u ostalim postupcima.

 

Loša regionalna saradnja

 

U 2011. godini pravosudni organi Srbije i Hrvatske nastavili su da razmenjuju dokaze i sudske predmete u pogoršanim uslovima, uzrokovanim hapšenjem hrvatskog državljanina Tihomira Purde u BiH po poternici Republike Srbije, odbijanjem srbijanskog Tužilaštva da hrvatskom pravosuđu ustupi optužnicu i dokaze protiv hrvatskog državljanina Veljka Marića, aktiviranjem optužnice Vojnog tužilaštva bivše JNA protiv 44 državljanina Hrvatske, kao i donošenjem Zakona o ništetnosti određenih pravnih akata pravosudnih tijela bivše JNA, SFRJ i Republike Srbije, koji je usvojio hrvatski Sabor 21.11.2011. godine.

 

Između Srbije i Bosne i Hercegovine nije došlo do dogovora o ukidanju paralelnih istraga i razmene dokaza. Republika Srbija je nastavila da zahteva izručenja optuženih za zločine u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, bez obzira na pravni poraz koji je pretrpela pred britanskim sudom za ekstradiciju, povodom zahteva za izručenje državljanina BiH, Ejupa Ganića. U slučaju poternice za generalom Armije BiH, Jovanom Divjakom, austrijski sud je odbio zahtev Republike Srbije za ekstradiciju, sa obrazloženjem da se „ne bi moglo očekivati pošteno suđenje u Beogradu”.

 

Srbijansko Tužilaštvo je u 2011. godini nastavilo da pokreće postupke protiv stranih državljana sa čvrstim stavom da je nadležno da zastupa srpske žrtve na celoj teritoriji nekadašnje SFRJ.

 

U slučaju hrvatskog branitelja Tihomira Purde, srbijansko Tužilaštvo je pokazalo da prema nasleđenoj dokumentaciji i ratnim predmetima bivše JNA nema profesionalnu distancu. Zahtevalo je izručenje hrvatskog državljanina od pravosudnih organa BiH na osnovu optužnice bivše JNA, koja se zasniva na iznuđenoj izjavi Tihomira Purde datoj tokom zatočeništva u Srbiji. Tužilaštvo je podiglo optužnicu protiv hrvatskog državljanina Veljka Marića iako je Ministarstvo pravosuđa Republike Hrvatske zahtevalo ustupanje predmeta u skladu sa sporazumom o saradnji u oblasti ratnih zločina, zaključenim 2006. godine. U novembru 2011. godine, Tužilaštvo je Ministarstvu pravosuđa Republike Hrvatske prosledilo optužnicu Vojnog tužilaštva bivše JNA protiv 44 državljanina Hrvatske za ratne zločine u Vukovaru 1991. godine. Iako je donošenje Zakona o ništetnosti, koji je doneo hrvatski Sabor, pre svega protiv interesa građana Hrvatske, treba imati u vidu da je srpsko Tužilaštvo snažno podstaklo donošenje tog zakona koji je zapretio da poništi sve dobre rezultate nadležnih tužilaštava Hrvatske i Srbije, u razmeni dokaza i ustupanju predmeta ratnih zločina.

 

Osim toga, BiH i Srbija još uvek nisu potpisali Protokol o saradnji u progonu počinilaca ratnih zločina, kojim se između ostalog sprečavanje vođenje paralelnih istraga. Medžida Kreso, predsednica Suda BiH, smatra da taj “protokol ne bi donio ništa novo u odnosu na trajni problem koji imamo sa srbijanskim tužilaštvom, a to je bezuslovno ustupanje svih istraga protiv naših državljana za djela ratnog zločina počinjenog na teritoriji BiH ”.

 

Mali broj optuženih, bez novih istraga

 

Tužilaštvo je tokom 2011. godine optužilo svega devet lica. Od toga, samo se optužnica protiv tri lica u predmetu Bijeljina može smatrati novim postupkom, a optužnice protiv ostalih šest lica su proizašle iz dva predmeta (Skočić i Ćuška) za koje su se glavni pretresi već vodili pred većem Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Međutim, ni predmet Bijeljina nije rezultat samostalnog rada Tužilaštva. Naime, BiH (RS) je ovaj predmet ustupila Srbiji na osnovu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.

 

Od 20 postupaka vođenih tokom 2011. godine u Beogradu, sedam predmeta je Tužilaštvu Republike Srbije ustupilo Državno odvjetništvo Republike Hrvatske (Stara Gradiška, Vukovar, Lički Osik, Tenja, Medak, Banski Kovačevac i Beli Manastir), a dva predmeta (Bijeljina i Prijedor) je ustupila bosanskohercegovačka pokrajina Republika Srpska.

 

Iako srbijansko Tužilaštvo tvdi da je u 2011. godini podnelo zahteve za sprovođenje istrage protiv 27 lica, Fond za humanitarno pravo podseća da postoje javni podaci o samo jednom zahtevu, protiv dva lica, zbog ratnih zločina protiv civila i ratnih zarobljenika u Tenji, u Hrvatskoj, 1991. godine. Ovo je jedini zahtev za sprovođenje istrage posle kojeg je, do trenutka pisanja izveštaja, Tužilaštvo podiglo i optužnicu. Međutim, ni ovaj predmet nije rezultat samostalnog rada srbijanskog tužilaštva već mu ga je ustupilo hrvatsko odvjetništvo.

 

Predmeti Bijeljina i Tenja su svakako primeri dobre saradnje pravosudnih organa Srbije sa Hrvatskom i BiH, ali oni pokazuju da se srbijansko Tužilaštvo u velikoj meri oslanja na ustupljene predmete, pre svega od Hrvatske, i da nema rezultata pretkrivičnog postupka.

 

Iako Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije ima pun pristup Bazi podataka MKSJ, što omogućuje efikasnije procesuiranje ratnih zločina, ono ni u 2011. godini nije pokrenulo nijedan postupak protiv srednje ili visoko rangiranih pripadnika srpskih oružanih snaga.

 

Sporost i pristrasnost sudova opšte nadležnosti

 

U postupcima pred sudovima opšte nadležnosti (slučajevi Orahovac, Emini, Kušnin, Oto Palinkaš i dr.) uočavaju se ozbiljni nedostaci od momenta njihovog otpočinjanja, tokom njihovog trajanja, pa sve do samog presuđenja. Odlika ovih postupaka je neprihvatljiva sporost u radu sudova, odnosno činjenica da se ovi postupci vode duže od 10 godina, čemu svakako doprinosi pasivnost nadležnih tužilaštva. Može se primetiti i blagonaklonost suda prema okrivljenima, i često previše široko tumačenje prava odbrane. Prva stvar koja skreće pažnju je pravna kvalifikacija radnji okrivljenih u predmetu Emini, imajući u vidu vreme, mesto i kontekst u kojem je izvršeno ubistvo, koje je okrivljenima stavljeno na teret. U predmetu Kušnin se jedan od pisanih dokaza izvedenih na glavnom pretresu vodi kao „nestao“; a neprimereni istupi branilaca prolaze nekažnjeno. U predmetu Orahovac glavni pretres je odložen na neodređeno vreme. Pravnosnažna odluka Apelacionog suda u Nišu u predmetu Emini kojom su okrivljeni oslobođeni optužbe ostavlja utisak nedovoljnog angažovanja suda da na nepristrasan način ceni izvedene dokaze i utvrdi činjenično stanje, kao i postupajućeg tužilaštva da dokaže navode optužbe.

 

Slučaj Oto Palinkaš i dr. je svakako među najupečatljivijim primerima nepodobnosti pravosudnih organa opšte nadležnosti da procesuiraju ratne zločine i etnički motivisana krivična dela. Slučaj ukazuje na nedovoljnu obučenost, a delom i pristrasnost nosilaca pravosudnih funkcija i tužilaštava da na adekvatan i zakonom predviđen način pristupe rešavanju ovako teških krivičnih dela.

 

Pre svega, organi nadležni za formulisanje pravnog okvira trebaju imati u vidu da se propusti i nezakonita postupanja ponavljaju u skoro svakom suđenju za ratne zločine i etnički motivisana krivična dela pred sudovima opšte nadležnosti. Da bi se izbeglo nezakonito postupanje tih sudova, prioritetno je pokrenuti postupak izmene i usklađivanja postojećih zakonskih rešenja, a tekuće predmete preneti odeljenjima za ratne zločine u Beogradu.

 

Ažurnost i neprimerenost Apelacionog suda u Beogradu

 

Apelacioni sud je doneo 11 odluka po žalbama izjavljenim na presude sudskih veća Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, što se može okarakterisati ažurnim postupanjem.

 

Kao i u 2010. godini, ostaje zamerka Apelacionom sudu zbog prakse potvrđivanja niskih zatvorskih kazni koje je izreklo Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Primer loše prakse svakako predstavlja visina kazni zatvora izrečenih Miloradu Laziću (3 godine), Nikoli Konjeviću (3 godine) i Mirku Maruniću (2 godine) u predmetu Medak. Ostaje sasvim nejasno koji su razlozi naveli sud da u ovom slučaju utvrdi postojanje osobito olakšavajućih okolnosti, kao i da li je uopšte primereno u ovakvim predmetima izricati kazne ispod zakonskog minimuma.

 

Najnegativniji primer je predmet Zvornik II, u kojem je Branko Popović osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, a Branko Grujić na kaznu zatvora u trajanju od 6 godina. Imajući u vidu da su njih dvojica, kao nosioci civilne i vojne vlasti u Zvorniku, po prirodi svojih funkcija najodgovorniji, da su bili aktivni učesnici u realizaciji ili čak organizatori plana o progonu muslimanskog stanovništva, da je ovo samo jedan od 5 postupaka zbog ratnih zločina na području opštine Zvornik, a da su ostali zločini posledica okolnosti stvorenih delovanjem osuđenih Popovića i Grujića – visina izrečenih kazni je krajnje neprimerena. O ulozi osuđenih najbolje govori svedok Milorad Davidović, komandant nekadašnje brigade Saveznog SUP-a, objašnjavajući da je politika Srpske demokratske stranke, čiji je predsednik u opštini Zvornik bio Branko Grujić, bila da se Muslimani „organizovano, planski i sistematski isele sa prostora Republike Srpske“, kao i da je „alfa i omega“ svih zbivanja u Zvorniku bio Branko Popović, tadašnji komandant opštinske Teritorijalne odbrane.

 

Bahatost branilaca okrivljenih

 

Iako se sud trudi da omogući punu zaštitu prava okrivljenih u skladu sa međunarodnim standardima, branioci to najčešće zloupotrebljavaju raznim opstrukcijama, odugovlačenjem i, pre svega, pokušajem prevođenja krivičnog u politički postupak. Takođe, pojedini branioci koriste ova suđenja za iznošenje svojih „patriotskih“ stavova. Malo je branilaca koji poznaju i koriste praksu MKSJ u odbrani svojih klijenata.

 

Maltretiranje zaštićenih svedoka

 

Podsećamo da su dvojica policajaca, ranije zaštićeni svedoci u predmetu 37. Odred PJP, javno svedočili FHP-u, u medijima i na regionalnoj konferenciji o suđenjima za ratne zločine, održanoj u Beogradu 16.09.2011. godine, da ih je Tužilaštvo odvraćalo od svedočenja protiv okrivljenih pripadnika 37. Odreda PJP, a pripadnici Jedinice za zaštitu svedoka im pretili da će loše proći ako nastave da otkrivaju imena pripadnika policije koji su činili ratne zločine na Kosovu. Prvom zaštićenom svedoku ukinut je status zaštićenog svedoka 29.10.2009. godine bez ikakvog obrazloženja, kada su pripadnici JZS došli u njegov stan i naredili mu da se spakuje jer ga vraćaju kući, a drugi je 4.07.2011. godine napustio program zaštite jer nije mogao da izdrži psihičko maltretiranje od strane Tužilaštva i Jedinice za zaštitu svedoka. 

 

Tužilaštvo pokušava da diskredituje obojicu svedoka navodeći da su oni ucenjivali tužioca da ih zaposli u Tužilaštvu ili MUP-u, i da „lansiraju laže optužbe“, odnosno ne žele da svedoče. Podsećamo da je Pretresno veće Haškog tribunala svedočenje drugog svedoka ocenilo veoma pouzdanim, i da on tvrdi da ga je tužilac Stanković odvraćao da svedoči.

 

Dramatičan položaj svedoka-insajdera pokazuje se u suđenju za zločin u selu Ćuška. Tokom davanja iskaza, na glavnom pretresu 25.01.2012. godine, zaštićeni svedok Zoran Rašković, bivši pripadnik 177. Vojno-teritorijalnog odreda VJ zatražio je zaštitu od sudskog veća, istakavši da nema kome drugom da se obrati, da se oseća nesigurnim, da ga vređaju i prete mu čak i policajci koji su zaduženi za njegovu bezbednost, da su članovi njegove porodice izloženi pritiscima i maltretiranju od policije, te da od Tužilaštvo nije dobio nikakvu pomoć osim verbalne podrške. Tražio je da mu se kaže ako društvo nije spremno da čuje svedočenje poput njegovog, jer ne želi da „završi bez glave“ kao neki zaštićeni svedoci.

 

Specijalni izvestilac Saveta Evrope za zaštitu svedoka Jean-Charles Gardetto ocenio je da zaštitu svedoka u Srbiji treba poboljšati. Preporučio je prelazak Jedinice za zaštitu svedoka (JZS) u nadležnost Ministarstva pravde; bolju zaštitu identiteta zaštićenih svedoka, i stvaranje političke klime u kojoj će svedoci-insajderi biti ohrabreni da svedoče.

 

Ograničavanje kritičke reči

 

Postojeće srbijansko zakonodavstvo ozbiljno ograničava kritičko mišljenje o procesuiranju ratnih zločina. Krivični zakonik propisuje zatvorsku (6 meseci) i novčanu kaznu za svakoga „ko za vreme trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravnosnažne sudske odluke, u nameri da povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja.” Zakon o parničnom postupku ograničava pristup pravdi pojedincima, organizacijama, nezavisnim telima i medijima, i preti kritici visokim novčanim naknadama.

 

Novi Zakonik o krivičnom postupku uspostavlja advokatski monopol u zastupanju žrtava i ukida njihovo pravo da izaberu zastupnika koji nije advokat. Time je ekspertima iz oblasti ljudskih prava onemogućeno da zastupaju žrtve ratnih zločina, osim ako nisu advokati.

 

Otpor primeni međunarodnog krivičnog prava

 

U praksi domaćih sudova upadljiv je otpor prema široj primeni međunarodnog krivičnog prava i većem oslanjanju na praksu MKSJ. Kako su po Ustavu Republike Srbije pravila međunarodnog običajnog prava sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka, ne postoje legalne prepreke za njihovu primenu.

star
Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak