Graja potištenih glasića

Večiti izborni slogan: Budite ovce za svoje novce!

Fotomontaža: Oibibio

Ovi iz nedeljnika Vreme su iz nekog mutnog razloga umislili da su poslednji bastion odbrane izbornog procesa, Teofil Pančić predsednik Republičke izborne komisije, Dragoljub Žarković politički komesar partije, a onaj ko bi da poništi glasački listić, pripadnik reakcije iz redova subverzivne i dakako nepoštene inteligencije

Pogled na Indignadose: Pančić Teofil, razočaran u ljude

Photo: Stock

Kada je, komentarišući izdajničku ideju Vesne Rakić-Vodinelić o aktivnom učešću na parlamentarnim izborima poništavanjem glasačkog listića, predsednik Tadić očinski upozorio: “beli glasovi vode novom ogorčenju, a od ogorčenja niko nije video hleba na svom stolu”, niko nije mogao ni pomisliti da će se, iako o svom jadu zabavljen, nedeljnik Vreme goloruk suprotstaviti pošasti onih koji su rešili da više ne budu budale, te svojim glasom ne doprinose iluziji da ovde stanuje demokratija.

“Politički legitimitet je ozbiljna stvar. Način da se on uskrati bilo kojoj političkoj stranci, dakle, jeste izaći na izbore i precrtati glasački listić ili napisati bilo koju poruku koja taj listić čini nevažećim”, izjavila je profesorka Vodinelić, pokušavajući da u članku Prazan glas za ispraznu politiku objasni, polako i biranim rečima, prednosti i mane takvog političkog čina. Uzalud je, bar kada je u pitanju Pančić Teofil, profesorka arčila tastaturu pišući o razlici između apstinencije i poništenog listića, negaciji reprezentativne demokratije, osećaju neligitimnosti datog političkog poretka, vladavini političkih stranaka (partokratija) umesto vladavine građana (demokratija) i odustajanju od ideje socijalne države. Nije pomoglo ni jednostavno pitanje da li treba “lečiti” razočarane građane ili jalove političare. Ništa nije pomoglo da se objasni jedan, u suštini, kulinarski recept, da se od govana pita ne pravi.

Alav kakav je, Pančić Teofil, stručnjak za Kič spiritizam i falš metafiziku koji je viđen za istoimeno ministarstvo u okviru nove Vlade, evropske, ali stvarno! nije se dosetio nijednog argumenta do da Vesnu Rakić-Vodinelić palanački prisno identifikuje kao “sestru slatku”, a grupu njenih istomišljenika neutvrđenog broja kao “indignadose” i “protestante” koje osmatra isključivo iz morbidne radoznalosti, dok ovi izvoljevaju i pekmezasto se prave da nemaju za koga da glasaju. Šteta sajber prostora i onih par hiljada tiskanih primeraka, što Pančić nije, umesto nezgrapne duhovitosti obložene tlapnjom, jednostavno priopćio kome će se on, od mnogobrojnih bogougodnih, preokretljivom carstvu privoleti? Još kada su u Hrvatskoj i Sloveniji pobedili Zorani, Pančiću se učinilo da i srpska žaba može podići nogu na potkivanje, te je uskliknuo s radošću: “Oni Hrvati i Slovenci su toliko zaostali u razvoju da se na izborima (na čemu?!) i dalje koriste stereotipnim i prevaziđenim tehnikama zaokruživanja pojedinih kandidatskih lista, umesto da lepo nacrtaju Hogara, Cipiripija ili TV Radojicu i time hrabro, revolucionarno i nepotkupljivo Izraze Svoj Protest. Protiv već nečega. Bilo čega. Daj šta daš. Protiv sistema, protiv elita, protiv kosmosa, protiv sira i vojne muzike... Međutim, ovi jok, nego na glasanje, pa biraj, pa izaberi, i eto ti đavola. Pravo da vam kažem, podozrevam da tim Hrvatima i Slovencima nedostaje ova naša progresivna inteligencija da im lepo objasni neke stvari, pa su onda, tako neprosvećeni, propustili fenomenalnu priliku da pucaju sebi u nogu...”

Ućutkan: Ljuba Živkov, nedorastao reprezentativnoj demokratiji

Photo: Stock

To da je Indignados i Protestant ni po muke, ali kada mu je kolega predočio da je klasno nesvesniji od Hrvata i Slovenaca, za Ljubomira Živkova bio je okidač za drugarsko Otvoreno pismo Teofilu: “Zar opet da udari Srbin na Srbina, pomislio sam pročitavši Teofilov serijal o razmaženim, u kič ogrezlim malodušnicima koji bi nevažećim listićima da naprave magareće uši vladajućoj klasi. Zar danas kad se na lažnoj granici lažne države pojavljuju albanski carinici, čudovišta sa stravičnim mrtvozorničkim pečatom, da overe svoju pobedu i naš gubitak neprebolni, ja da se kačim sa dragim kolegom samo zato što je u dva ili više navrata rezilio moje istomišljenike?! Ali šta ako među ukorenima ima nekog ko je potpao pod moj uticaj? Ne bih da prtim kroz svoju preopširnu zaostavštinu, ali nisam li ja još pre deset godina pisao kako bi bilo krasno kad se na referendumu ili izborima ne bi pojavio niko osim partijskih rukovodstava? E, pa ako si se u jednom trenu zanosio da postaneš takoreći rodonačelnik svenarodnog bojkota, da budeš otac skandala koji će pokazati koliko se društvo razbolelo, zašto sad prituljeno ćutiš dok tvoj kolega objašnjava kako se imamo držati načela "ponuđen ko počašćen" i kako izvan toga građanstvo može samo da glavinja od jedne tlapnje do druge? Štrajk, bojkot, pokušaj da se kaže kako ne možemo i dalje ovako – sve su to gluposti nezahvalnika nedostojnih parlamentarne demokratije i kapitalizma! Dobro, dobro, de, kud to vodi, šta bi se time dobilo?! Dobila bi se spoznaja, ili bi makar ono što većina ljudi oseća dobilo zvaničnu i spektakularnu formu: u Srbiji postoji tiranija naizgled demokratski izabranih deputata i stanovništvu je muka što mora opet ponoviti proceduru koja njega samog vodi u propast: dva ili tri miliona nevažećih listića bili znak da nešto gadno ne štima... Ne možemo naprosto reći: paraziti su rođeni, moramo ih ljuljati!”

Avaj, pokazalo se već u narednom broju Vremena, kada je imperija “nekih dobrih ljudi iz investicionog fonda”, nakon internih konsultacija uzvratila tupim udarcem. Gorljivi reprezentativci predstavničke demokratije, vatreni borci slobodnog političkog izražavanja, međutim, nisu imali razumevanja za različito mišljenje unutar sopstvenog radnog kolektiva i partijskog aktiva. Epilog je nedvosmisleno jasan iz poslednjeg uvodnika Ljubomira Živkova: “Da ne sekiram bližnje i da ne pišem o stvarima kojima nisam dorastao, nego da se držim ja fino onoga za šta sam merodavan i lično zainteresovan, a?”, a još više iz intervjua sa Srbijankom Turajlić, u komesarskoj izvedbi službenika Kostić Slobodana koji nije imao milosti prema još jednoj zagovornici poništavanja izbornog listića koju je demokratski izrešetao unakrsnim pitanjima:

Nacrtajte Teofila

Uvažavajući pluralizam mišljenja i izborne ambicije Pančić Teofila, vrlo konstruktivan predlog ponudila je Biljana Srbljanović.
“Ako se Teofil Pančić kandiduje za bilo koju funkciju, ja glasam za njega. A ukoliko se Teofil ipak ne kandiduje, da na listiću, umesto da, kako on kaže, crtamo Hogara ili Drekavca, nacrtamo njega. Možda je ideja o 'belom glasu' pogrešna, ali nervoza njenih protivnika govori da možda i nije”, tvitnula je dramska spisateljica.Mislite da će na narednim izborima pobediti nevažeći listići? I baš će prazni listići uozbiljiti političku scenu? To je jedino rešenje? Za vas su odgovor, a za funkcionere Demokratske stranke jedna od najmorbidnijih ideja koje su čuli? Pa hoće li se promeniti praznim listićima koji nemaju uticaj na ishod glasanja? Pa kako će se onda menjati stvari? Možda vam i zato kažu da je to gubitnička pozicija? I precrtaćete glasački listić bez obzira na stranke koje se nalaze na njima? Zar to nije širenje defetizma? Nekima zvuči infantilno? Pa, što se ne organizujete u partiju koja će biti po meri onih koji nemaju za koga da glasaju? Verovatno vam zato prebacuju da je to neka vrsta voajerizma, gde se samo sedi, posmatra i zaključuje da ništa nema smisla? Ali je očigledno da ideja o belim listićima strahovito iritira ljude, i to ne samo one koji će se prepoznati u liku manjeg zla? Pa, šta je cilj? Možda zato što ste anarhista, komunista ili ekstravagantna pojava, jer se takvima pripisuje ideja o praznim glasovima?

Posle svega, nema drugog zaključka nego da je akcija “Poništi glasački listić” dotakla najtananije vladajuće nerve i njihove medijske filijale. U strahu od gubitka koalicionog kolača, usplahirilo se i kosato i bradato i repato. Pomisao na visoku izlaznost i podizanje praga cenzusa koji bi raščistio političku scenu, uznemirila je mnoge parazite i one parazitizmu sklone. Na potlačenim građanima je da visokim procentom poništenih listića iskažu meru poslednje opomene i tu se postavlja pitanje koliki bi procenat bio politički relevantan? Ne znam. Znam samo da je nas 99%, pa neka oni računaju.