Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (16)

Crkva ne priznaje ekonomsku krizu

Duhovna nadgradnja i ugradnja

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Radna akcija: Mi gradimo hram, a prota kuću sa bazenom
Radna akcija: Mi gradimo hram, a prota kuću sa bazenom
Photo: Milica Jovanović

Kakva je organska veza popovskih dubokih džepova i bogomolja u koje je, navodno, spiskano na stotine miliona evra i žutice osnovaca, osim istog mesta rođenja - Srbije, i kako je napravljeno nešto od mermera i granita, a Tadić, Đilas i ostali se nisu ugradili

Srbija se nalazi usred snažnog investicionog ciklusa, u toku je izgradnja više od stotinu koridora, prečica za destinaciju carsko nebesko, u izvedbi Srpske pravoslavne crkve i njenih neimara, neke su crkve, a o njima je reč, tek započete i temelji poškropljeni svetom vodicom, a neke su u trajnom statusu koji donosi najviše državnog i privatnog novca - pred završetkom. Evo, sakupljamo za ikonostats, ikonopisca, mozaik i pokretni alat, kandila i uniforme, epitrahilje i slično. Sudeći po broju izgrađenih i započetih pravoslavnih bogomolja (a ne zaboravimo i popravljene i dozidane, doslikane), živimo u državi koja ima gotovo neograničeni budžet za duhovnu nadgradnju, nadziđivanje i ugradnju, a verujući narod pun je razumevanja za mantijaše koji na terenu snimaju stanje i opipavaju puls parohijana, te registruju da tek sad nedostaju objekti za pružanje verskih usluga, budući da se, prema rezultatima popisa, i u prekrasnim zabitima, a nekmoli u opštinskim centrima, očekuje istinski bejbi bum. Eto, samo u Beogradu koji ima više od 50 crkava nedostaje, po proceni crkvenog vrha koju prenose Večernje novosti, dvadesetak crkava, ne bi li vernici zadovoljili svoje potrebe, bez suvišnog pešačenja ili korišćenja gradskog prevoza, iako bi to, možda, bilo na polzu svevišnjeg.

Zadovoljiti potrebe

Manjak se posebno primećuje u kriznim situacijama kakva je ova danas na Kosovu, kada je stado ophrvano nedoumicama i izloženo medijskom teroru lažnih proroka, što na svetoj srpskoj zemlji ostaviše pored barikada braću samo sa snajperima i tankim dnevnicama kao naknadom za gutanje biber spreja. Da i ne govorimo o opasnosti od ostalih satanista i homoseksualaca. U tako turbulentnim vremenima uistinu je neophodno bar za trenutak osetiti toplinu hrama i nežnost ruke božje kojom on nežno miluje mlade naraštaje preko izaslanika svojih, bilo nešto o tome po novinama i u sudnicama, ušli smo u kintu i dosta.

Photo: theclutchers.files.wordpress.com

Više od 500 pravoslavnih bogomolja sagrađeno je poslednjih decenija, tvrdi pomenuti dnevnik, i procenjuje da je reč o milijardama evra korisno upotrebljenih, investiciji za budućnost, poput izdatka za tiket na kladionici; princip je isti, uvek neko dobije, zasad vlasnici kladionica, u ovom slučaju popovi različitih činova, a kad se ispostavi da onog stvarno ima - svi ćemo da budemo dobitnici. „Poslednje decenije“ ulaganja moglo bi da znači otkako je ateista Slobodan Milošević naložio nastavak izgradnje vračarske nakaze, a milijarde evra, pak, nije realna brojka, iako Novosti kažu da je to „jasno“. Mada, kad uzmemo u obzir mračnu činjenicu da je vračarska nakaza progutala priznatih 50 miliona dolara proknjiženih državnih para, a krenula je sa predračunom na 12, možda i jeste jasno. Ponajviše kada se uzme u obzir da je beogradska majčica (budžet) ulagala i u crkve i manastire u regionu.

Gde god nađeš zgodno mesto

Na Kosovu je obnovljeno dvadesetak bogomolja popaljenih 2004, a sagrađeno je, valjda nakon sagledavanja naraslih potreba i stanja u pregovorima sa Prištinom i EU, još desetak. Investicioni ciklus je uglavnom ravnomeran, u Beogradu se šuška o izgradnji nove zgrade Patrijaršije, što je, nekako, logično nekon Patrijaršijskog doma za tajanstvene namene, poput promocija zlikovačkih tiskovina i slične opskurnosti, na Vračaru. U Nišu sagrađena velika, kažu „katedralna“ crkva cara Konstantina i carice Jelene, plus pet skromnijih, a snimljene su narasle potrebe za još desetak. Potrebe rastu i u Bačkoj gde se gradi svih jedanaest, pored 103 postojeće; u Bačkoj eparhiji za poslednjih 20 godina izgrađena su 22 crkve. U Šumadiji, šta god to značilo, sagrađeno 60, a Novosti tvrde da „talas crkvenog neimarstva, pokrenut devedesetih godina, ne prestaje do danas“, radi se na 21 bogomolji. U Kruševačkoj eparhiji gradi se desetak, a Eparhija mileševska doživela je, pod vladikom Filaretom, saznajemo, „vaskrs neimarskog duha“, jedan manastir i 30 crkava.

Što majstori po danu sagrade, Mladićev duh po noći obara: Ukleto Lazarevo
Photo: Stock

Banat je najzanimljiviji, ali jedan objekat tragično kasni - nije na vreme završena crkva u istorijskom Lazarevu, usporilo nešto od maja ove godine, priča se da je neko prokleo parohijane i priložnike, neće ni ekser u fosnu, radnici svako malo padaju sa skele, zbog izdaje heroja, niko neće da radi ni za kakvu dnevnicu, priča se (izm. aut, izmišljotina autora, naravno, al' dobro zvuči, onako narodski, deseterački, verodostojno, je l'?). I istočnoj Srbiji, takođe, rastu potrebe, uprkos opštoj bežaniji stanovništva, nema veze u proseku se broj verujućih povećava, ostaju samo oni koji veruju u njegovu pomoć. U Zaječaru se grade monumentalni hram Vaznesenja gospodnjeg i neke crkvice, a Pahomije milošću božjom i pravosudnim malović-homenovskim zahvatima slobodni čovek, brine da sebi obezbedi mesta za upražnjavanje edukacije pastve, obnovio 80 bogomolja, a izgradio pet novih.

Objekti za svetlu popovsku budućnost

Nema kraja nabrajanju koje budi nadu u novi život, makar on bio i zagrobni. I razvoj Srbije, nadgrobni.

Uporedo s ovim zadivljujućim podacima o angažovanju građevinske operative i soboslikara, novim radnim mestima sa tamjan-gasovima, imamo slične pokazatelje koji potvrđuju da Srbija samo naizgled ima i preča posla od pobrojanih investicija, iako se popovi zasigurno ne bi s tim složili. Izbor je širok, a ovde će biti reči samo o mokrim čvorovima u srbijanskim školama, budući da o njima puno zna Dragan Đilas, prvi šef prve, istorijske, Narodne kancelarije predsednika Srbije. Videćemo zašto baš on.

Da nazdravimo za obnovu i izgradnju pravoslavlja: Dragan Đilas sa mučenicom
Photo: Stock

Priča je unekoliko aktuelizovana, jer ozbiljna akcija, toalet i zdrava tekuća voda u svaku školu, koju je još 2007. započela Kancelarija nije okončana, o čemu svedoče slučajevi žutice, poslednji sa četrnaestoro obolele dece u okolini Prokuplja. Na početku akcije 55 odsto osnovnih škola u Srbiji koju je pohađalo oko 22 hiljade učenika nije imalo toalete, baš kao ni Srednja ekonomska škola u Kučevu koju je pohađalo 300 učenika.
Još nešto što nije zanemarljivo, prema podacima Kancelarije, svaka četvrta škola u Srbiji starija je od 60 godina, a prosečna starost opreme je 42 godine; četvrtina škola nema grejanje, a samo trećina ima biblioteku. Podaci su se sigurno izmenili, pa je prosek drugačiji, budući da su mnoga isturena odeljenja zatvorena. Sve ovo ne da se proveriti na telefone Narodne kancelarije iz pomalo prozaičnog razloga koji u ova teška predizborna vremena možda i ne treba pominjati (niko se ne javlja).

Konačno, zašto baš škole u kontekstu izgradnje crkava, isposnica, kapela i drugih srodnih građevina zgodnih za obratiti se svevišnjem i sebi pre svega. Stoga, recimo, što je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, jedan od onih koji su se nekako setili čučavaca i nesigurnih bunara po selima, poklonio 30 miliona dinara Srpskoj pravoslavnoj crkvi, preciznije, njenom musavom ispošćenom crnom vrhu, za teranje kera i unutarcrkvenu deobu pod božjim nadzorom, što ima i oficijelni eufemizam, „završetak izgradnje, sanaciju i rekonstrukciju više pravoslavnih crkava i manastira". Mantijaši će, kao da potroše pare „na obnovu manastira Županjevac, završetak izgradnje parohijskog doma pri Hramu Svetog velikomučenika Georgija u Čibutkovici, za freskopisanje unutrašnjosti Hrama srpskog pravoslavnog ženskog manastira Vavedenje u Beogradu“. Čak i da hoće, kakve to veze ima sa žuticom i mozgom, kakve sa elementarnom ljudskošću, sa modernom srpskom državom u koju se kunu svi pa i velikodušni donator tuđih, naših para Dragan Đilas. Možda, doduše, one zaboravljene prosvetitelje o kojima se pre pola veka učilo u novim novcatim skamijama ne treba uzmati za ozbiljno. Dositej jeste govorio „Škole, braćo moja, a ne zvona i praporci!“, te „Zidajte škole, deca vas mole“, ali tu nema ničeg o bakteriološki ispravnoj tekućoj vodi i toaletima.

Đilas, Tadić i protoneimar Svetislav

Među mučnim specifikacijama o trošenju para građana Srbije, budžetskom bogaćenju izbornih lista, jedna je, pak, vest vezana za izgradnju crkve donela malo svežine: izvesni Svetislav Mančić, vlasnik firme Mančić granit iz Niša napravio je montažnu crkvu površine 13 kvadrata, visoku 4,5 metara i tešku oko pet tona. Ova portabl bogomolja za nepun sat se skida sa kamiona i montira tamo gde je potrebna; kompletno je opremljena, ima zvonik, ikone, mozaik, u njoj pop može da se razmahne kandilom, a čuće ga svi kad drži jutarnju ili kakvu god banku, opelo, daleko bilo, ili kad venčava (nije gradacija). Konstrukcija je čelična, obložena granitom, prirodim cepanim kamenom, a pod je od mermera, ovi sa Vračara bi garant to gradili šest-sedam godina i maznuli koji milion dolara. Svetislav je skroman, ne otkriva svoj tajming i budžet.

Ovde je ohrabrujuće odsustvo pravoslavnog i ostalog licemerja, čovek hteo da napravi crkvu i ostvario svoju želju, sam uradio statiku, inženjeri nisu hteli da mu pomognu, a on se zainatio i uradio, iako ima samo osam razreda škole. Mislio, kaže, sve vreme izgradnje na braću Srbe na Kosovu, ljudsko pravo, ali tu nije kraj priče. Uprkos Svetislavljevim čistim namerama, javile su se još čistije, mogućnost da se nešto zaradi. Obratili mu se vlasnici restorana koji organizuju svedbena veselja, spremni da upotpune svoju ponudu, all inclusive, takorekuć, pop uračunat, i njima dobro, ne moraju da se lomataju po promajastim barakama, može jedan pop i da se primi za stalno, a još dvojica kao paušalci, za slučajeve u kojima neko ima više para. Čist račun, nema onog popovskog „Kol'ko je bog dao“, nego pevaj i činodejstvuj, zna se ko'ko košta, tu crkva, tu kafana, srećno veselje.

Hitno proverite ko je taj Svetislav Mančić: Neugrađeni Tadić, besan
Photo: EPA/Koča Sulejmanović

Pitaju za ovu crkvu i bolnice i starački domovi, logično je da sa njima Svetislav podeli ovaj božji dar u koji je toliko uložio, mada bi, u izvesnom smislu, time postao nelojalna konkurencija, ušao bi u delokrug rada onih kojima je to osnovno zanimanje i izvor prihoda. Velikih, to može da bude jako opasno, tu vladaju drugi motivi i drugačiji mozgovi.

Jest da po takvim ustanovama nema ni montažne bogomolje, ima neka improvizacija, prepravljeni špajz, al' je para najslađa, tu neoboriva istina da bog sve vidi ima najveću upotrebnu vrednost. Valjda zato, ne piše to nigde i nije Mančić takav da iznosi sumnje prema izaslanicima božjim, crkva njegova još nema blagoslov Eparhije niške; slobodna je procena da bi protoneimar Svetislav to trebalo da plaća mesečno, ili nedeljno, a može i posle svake svadbe. Ako neće, rizikuje da raščine sve koji rade s njim, pa posle neka peva sam i neka prodaje neosveštane sveće, imamo mi i inspekciju. A možemo i da ga anatemišemo, ne obavezuju nas nikakvi sudovi časti. Pa neka mu dolazi onaj Atanasije da peva.

Zašto je sve ovo osveženje? Ljudi, napravljeno je nešto od mermera i granita, a Tadić, Đilas i ostali se nisu ugradili, bar dosad, uživajmo na kratko!

I sa srećom protoneimaru, makar je na barikade vozio.

star
Oceni
4.77
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi