Dulić legalizuje tranzicionu pljačku

Razmena maherskih iskustava; Oliver Dulić i Mlađan Dinkić

Photo: BETA

Najava izmena Zakona o planiranju i izgradnji koje je iniciralo Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, a koje su pravdane potrebom donošenja novih pravila za legalizaciju bespravnih objekata, bila je samo maska za pokušaj Olivera Dulića da, daleko od očiju javnosti, u zakon ubaci izmene u segmentu koji reguliše konverziju prava korišćenja građevinskog zemljišta u svojinu uz simboličnu nadoknadu

Prema informacijama koje je objavio list Danas „javna“ rasprava o tim izmenama već je završena, a mišljenje o predlogu dostavilo je oko 50 državnih institucija i nadležnih ministarstava. S obzirom da je čitav posao rađen u strogoj tajnosti, konačna verzija teksta je poznata samo malom broju ljudi, a indikativno je i to što je čak Agencija za borbu protiv korupcije, koja je ukazala na visoki koruptivni potencijal nekih rešenja, o tekstu zakona mogla da zaključuje samo na osnovu oskudne veb prezentacije dela koji se odnosi na legalizaciju.

Prema rečima Mileta Antića, koordinatora Mreže za restituciju, čitav posao radi se zbog tajkuna koji su u privatizaciji kupovali preduzeća zbog zemljišta, računajući da će umesto proizvodnje mnogo više profitirati u poslu sa nekretninama. Njima je novi zakon ponudio da ukoliko menjaju namenu zemljišta, konverziju u vlasništvo mogu da steknu uz nadoknadu, ali je izgleda predviđena cena bila previsoka za najuticajnije biznismene.

„Na području Beograda, do 27. decembra stiglo je 815 zahteva za konverziju uz naknadu, ali bi trebalo imati u vidu da je samo Luka Beograd podnela 30, dok su i razna druga preduzeća zatražila vlasništvo nad zemljištem na kome se nalaze čitavi stambeni kvartovi. Pri tom, prema sadašnjoj regulativi, i stanari imaju pravo da bez naknade dobiju vlasništvo nad parcelama gde im se nalazi stambeni objekat, pa je to dodatno uvećalo konfuziju. Najveći problem je izgleda cena, pa su do sada urađena svega četiri rešenja kojim se odobrava konverzija, a od toga su tri pravosnažna, što ne znači da je i promena sprovedena u Katastru i plaćena“, rekao je Antić za Danas. On je upozorio da će tim zakonom, a posebno izmenama koje će dodatno sniziti cenu konverzije za firme, tajkunima praktično biti poklonjeno zemljište, dok će desetine hiljada stanara ostati bez prava da raspolažu svojim parcelama.

I saradnik Ekonomskog instituta i arhitekta Mahmud Bušatlija smatra da je legalizacija samo paravan, a posebno opasnim smatra nagoveštaje da će i konverzija, za koju je bila predviđena nadoknada, izmenama Zakona postati gotovo besplatna.

On tvrdi da je zakon koji je pretendovao da reguliše pet oblasti, uneo samo pometnju, da ga nikakve izmene i dopune ne mogu popraviti i da bi daleko više koristi bilo kada bi bio suspendovan, jer bi bar investicioni ciklus u zemlji, sada ozbiljno ukočen, oživeo. Bušatlija navodi primer Beograda, gde je u poslednjih godinu i po dana izdato svega nekoliko građevinskih dozvola, a kada bi bio vraćen stari zakon, mnogi od zahteva koji su predati po novoj proceduri već bi uveliko ispunili uslove potrebne za dobijanje papira.

„Kada je reč o izgradnji i proceduri za dobijanje dozvola, sadašnji zakon ne poznaje dve vrste investitora, od kojih onima sa pretežno državnim sredstvima treba omogućiti da lako dođu do lokacije. S druge strane, privatnom investitoru koji svojim novcem odgovara za svrsishodnost investicije, trebalo bi omogućiti da brzo dobije sve papire, ali ga „sačekati“ na upotrebnoj dozvoli, gde se proverava celokupna procedura“, ističe Bušatlija. On je upozorio da izmene u delu koji se odnosi na legalizaciju neće biti sprovodive, a simptomatično je i to što su urađene na štetu inače tankih lokalnih budžeta, kojima se stvara obaveza da proceduru završe, ali i da je sami kreditiraju.

Komplikovana procedura za dobijanje građevinskih dozvola zaustavila je čak i državne investicije, a lider URS Mlađan Dinkić nedavno je izjavio da je Zakon tako napisan, da bi postupak dobijanja papira za projekte iz NIP-a, trajao najmanje četiri godine.

„Jedan problem je to što će fond za restituciju, koji je trebalo da se formira od te nadoknade, biti prazan. Mnogo je veća šteta to što će ljudi koji su kupili firme i ugasili proizvodnju računajući na dobit od zemljišta, doći do tog resursa za male pare, a potom uslovljavati dalji razvoj zemlje jer će od njih zavisiti dalje investicije“, zaključio je Bušatlija.