Država u kandžama tajnih službi

Bivša Državna bezbednost Slobodana Miloševića, a današnja BIA stekla je reputaciju pravog kadrovskog rasadnika kada su u pitanju najvažnije funkcije u državi. „Bivši“ udbaši tako postaju ambasadori, specijalni savetnici, šefovi kabineta, ugledni privrednici, ali i osobe zadužene za nadzor glavnih sistema korupcije koji su premrežili srpsko društvo. Najnovije u nizu čudnih imenovanja ljudi mračne prošlosti i tajne biografije jeste nedavni predlog Vlade da na čelo Komisije za zaštitu ponuđača dođe Borislav Galić desna ruka Gorana Petrovića u postoktobarskoj Državnoj bezbednosti Srbije čije su strukture imale zapaženu ulogu u ubistvu premijera Zorana Đinđića, a što nikada do kraja nije istraženo

Sumnje koje odavno postoje kod bolje upućenih poznavalaca društvenih prilika u Srbiji, da bivše vodeće strukture srpskih tajnih službi vode glavnu reč u javnom životu zemlje, dobile su prethodnih dana nove potkrepljujuće dokaze. Vlada Srbije predložila je Skupštini Borislava Galića, bivšeg šefa kabineta načelnika Državne bezbednosti, za predsednika Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ono što je javnosti poznato iz biografije Galića jeste to da je on bio šef kabineta bivšeg načelnika DB-a Gorana Petrovića i da je na sadašnju funkciju došao iz JKP "Gradska čistoća", sa mesta samostalnog pravnog referenta u sektoru pravnih, kadrovskih i opštih poslova. Time je javnosti predočen samo još jedan u nizu dokaza da su čudne kadrovske kombinatorike zvanično postale specifično obeležje Srbije pod režimom Borisa Tadića.

Prema novom Zakonu o javnim nabavkama, mandat predsednika republičke Komisije za zaštitu prava, koga bira Skupština, traje pet godina. Jedan od uslova izbora je i da predsednik ima najmanje tri godine radnog iskustva u javnim nabavkama. Da li je Galić to iskustvo stekao u javnim nabavkama srpske tajne službe ili u Čistoći, u predlogu za novo imenovanje nije obrazloženo. No, Vlada je svojim predlogom potvrdila da smatra da je bivši bezbednjak dostojan rukovodećeg mesta institucije koja se bavi kontrolom javnih nabavki. Komisija bi prema deklarisanom konceptu borbe protiv korupcije trebalo da ima izuzetnu važnost, jer je godišnja vrednost svih nabavki države oko četiri milijardi evra, a prema procenama stručnjaka kroz koruptivne kanale odlije se i do 800 miliona evra godišnje.

Sam Galić je u izjavi za beogradski Blic rekao da je osim šefa kabineta načelnika DB, obavljao i dužnost šefa Katedre na Institutu bezbednosti za pravno-bezbednosne nauke 2002. „Nakon toga sam obavljao poslove javnog tužioca, pomoćnika generalnog direktora Gradske čistoće, gde sam bio i predsednik Komisije za male nabavke, bio sam direktor u preduzeću Minel, pomoćnik direktora Geneks apartmana“, naveo je Galić svoju perfektno skrojenu biografiju.

Koliko se režim ozbiljno upustio u borbu protiv korupcije svedoči i činjenica da se sa predlogom imenovanja predsednika i članova Komisije kasnilo više od šest meseci. Vlada je po postojećem zakonu morala do jula prošle godine da predloži Skupštini Srbije članove Komisije. Ona to nije učinila, već je prvo imenovala predsednika Komisije i dva nova člana, te taj sastav Komisije sa polugodišnjim zakašnjenjem, poslednje nedelje februara, predložila Parlamentu. Predložena Komisija u tom sastavu radi u okviru Uprave za javne nabavke od septembra 2009. Ako ga Skupština izabere, Galić će biti jedan od petoro ljudi koji će kroz Komisiju donositi drugostepene odluke, a po žalbama ponuđača na neregularnost u tenderima. Opravdanje za toliko kašnjenje u sprovođenju tog sistemskog zakona bilo je da je Parlament morao da se bavi drugim prioritetima, iako čelnici režima ne propuštaju priliku da naglase da je borba protiv korupcije najvažniji od svih prioriteta njihovog delovanja.

Zanimljivo je da narodni poslanici u izjavama za beogradske medije nisu znali da kažu ko je čovek koga bi trebalo da izglasaju za predsednika Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Vlada je sam predlog za izbor predsednika Komisije Skupštini uputila po hitnom postupku.

Ni bivša v.d. direktora Gradske čistoće Zorica Petronijević nije mogla u izjavi za Blic da se seti na kom mestu je Galić bio zaposlen u tom preduzeću. Petronijevićeva se jedino seća da nije bio zamenik direktora, iako je u to vreme prema podacima iz biografije bio njen pomoćnik za pravna pitanja. Kada je na čelo ovog preduzeća došao Aleksandar Stamenković, Galić je navodno postavljen na funkciju samostalnog referenta u sektoru pravnih, kadrovskih i opštih poslova.

Na sporni predlog za sada je reagovao jedino Srpski pokret obnove koji je zatražio od Vlade Srbije da preispita predloženo sporno kadrovsko rešenje za šefa Komisije. Ova partija je najavila da će protiv Galića podneti krivičnu prijavu zbog, kako je navedeno, falsifikovanja i nabavke lažnih pasoša Nenadu Iliću i Nenadu Bujoševiću, osuđenima za ubistvo četvorice članova te stranke na Ibarskoj magistrali, što se Petrovićevom pomoćniku pripisuje da je uradio tokom istrage o tom zločinu. Sam Galić je negirao optužbe Draškovićeve stranke, navodeći da je lična dokumenta izdao resor javne bezbednosti za potrebe zaštite članova porodice okrivljenih u tom postupku.

Bez obzira na stvarne Galićeve kvalifikacije i radno iskustvo po odlasku iz Državne bezbednosti, sama činjenica da ljudi iz struktura tajnih službi iz vremena Slobodana Miloševića olako dolaze na veoma važne državne funkcije, stvara osnovanu sumnju da Srbijom i dalje vladaju centri moći iz sive zone političkog spektra. Postojanje neobičnih polupismenih tajkuna koji su na scenu isplivali devedesetih, a svoje bogatstvo legalizovali kroz privatizacije u postpetooktobarskoj Srbiji i konstantni pregalački doprinos državnih institucija uvećanju njihovog bogatstva, ukazuju da aktuelne vlasti ne samo da se ne bore iskreno protiv korupcije, već se savršeno svojim kombinacijama uklapaju u sistem podele plena koji donosi ta najrazvijenija „privredna grana“ u Srbiji.