Sablasna perspektiva kosovske Srbije

Ono što je do pre samo mesec dana najširoj javnosti predstavljano kao nepovratno trasirani put Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, danas se čini kao slepa ulica. Formalni napredak ostvaren dobronamernim gestom Holandije koja je odobrila primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma pokazao se nedovoljnim kada su suštinske slabosti Srbije u pitanju. Danas, pod pritiskom posledica jedne duboko pogrešne spoljne politike koja je tokom čitave prethodne godine kamuflirana idiličnom slikom navodnih paralelnih uspeha na svim frontovima u međunarodnoj areni, Srbija se suočava za pomračenim horizontima kada je njena evropska budućnost u pitanju

Poneseni ničim zasluženom odlukom Holandije da deblokira primenu Prelaznog sporazuma i činjenicom da je Srbija poput Salvadora, Hondurasa ili Gvatemale stavljena na belu šengensku listu, zvaničnici srbijanskog režima prosto su se utrkivali u licitiranju datumima kada će Srbija postati članica EU. Na tom fonu ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić na sav glas se razmetao navodno velikim uspesima na planu paralelnog ostvarivanja tri spoljnopolitička prioriteta. Na talasu suludog optimizma, predsednik Boris Tadić predao je u Briselu čak i kandidaturu za članstvo Srbije u EU, uprkos dobronamernim sugestijama da za takav potez još uvek nije došlo pravo vreme. Od tako skrojene evropske bajke kojoj je srbijanska javnost u svom neznanju i naivnosti gotovo jednodušno aplaudirala došli smo do tačke kada su evopske perspektive Srbije doživele potpuni zaokret i krenule nizbrdo.

Upadljivo pogoršanje našeg spoljnopolitičkog položaja postalo je očigledno početkom februara kada je nakon rasprave pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, Beograd dobio poruke zemalja Kontakt grupe bez Rusije, u kojima su te države nagovestile da je vreme tolerancije za srpsko negiranje stvarnosti prošlo te da se očekuje faktička normalizacija odnosa sa svim susedima uključujući i onu teritoriju koju Srbija ne priznaje kao susednu državu - Kosovo. U prvi mah Beograd je na novonastalu situaciju reagovao prostim ignorisanjem činjenice da je dosadašnja politika doživela potpuni fijasko. Ignorisanje izjava evropskih ambasadora u Beogradu i poruka malog broja nezavisnih analitičara, postalo je neodrživo nakon nedavne neprijatne misije šefa francuske diplomatije Bernara Kušnera u srpskoj prestonici tokom koje je svojim domaćinima otvoreno izneo ponudu članica Unije koje su priznale nezavisnost Kosova.

Suština najnovije političke ponude svodi se na to da Srbija pronađe odgovarajuće modalitete za normalizaciju odnosa sa zvaničnom Prištinom, dok se, u duhu specifičnih interesa Srbije, za uzvrat od Beograda ne bi tražilo formalno priznanje nezavisnosti Kosova kao uslov za prijem u članstvo EU. Ovu više nego fer ponudu Vuk Jeremić je odmah preformulisao u ultimatum na koji je odgovorio u duhu tradicija Miloševićeve politike, koja je po pravilu žrtvovala budućnost zemlje zarad istrajavanja na sopstvenim opredeljenjima potpuno nesaglasnim sa etikom 21. veka. Jeremić je u Budimpešti izgovorio javno ono što u prisustvu Bernara Kušnera nije smeo da kaže, a to je da se Srbija između Kosova i EU neće opredeliti za Uniju. Tragično odsustvo senzibiliteta srbijanskog šefa diplomatije za delikatne diplomatske aranžmane kojima se Srbiji pruža mogućnost časnog izlaza iz strateškog ćorsokaka u kome se zahvaljujući njemu i našla, rezultiralo je preuranjenim istrčavanjem i odašiljanjem zaista uznemiravajućih poruka koje nikoga, kome je do budućnosti građana Srbije stalo, ne bi smele da ostave ravnodušnim.

Najnovija francuska inicijativa i reakcije zvaničnog Beograda neodoljivo podsećaju na nešto što smo već videli uoči početka oružanih sukoba na Kosovu. Krajem 1997. godine, tadašnji ministri spoljnih poslova Francuske i Nemačke, Iber Vedrin i Klaus Kinkel pokrenuli su inicijativu tražeći od Slobodana Miloševića da Kosovo dobije specijalni status u okviru Srbije. Tadašnji nakaradni srpski režim na tu inicijativu je reagovao njenim momentalnim odbacivanjem, tvrdeći da se radi o unutrašnjem pitanju Srbije. To navodno unutrašnje pitanje je ubrzo nakon toga postalo svetski problem broj jedan, a danas bi vlasti u Beogradu takvu ponudu dočekale kao ostvarenje svojih najskrivenijih snova. Stvarnost je, nažalost, daleko od tih snova, a lekciju koju je tada trebalo da zapamtimo za sva vremena, izgleda da ćemo u praksi učiti iznova.

Današnja ponuda ključnih članica EU koje su priznale nezavisnost Kosova najviše je što Srbija može da dobije u sagledivoj budućnosti. Mekši pristup članica Unije u pogledu formalnog odnosa Beograda prema Prištini dugoročno će biti održiv jedino suštinskom kooperativnošću srpskih vlasti i početkom tehničkog dijaloga sa institucijama u Prištini oko rešavanja nagomilanih zajedničkih problema koji muče stanovnike dve države. Srbija bi jedino tako mogla da izbegne eksplicitan zahtev za izjašnjavanje u dilemi Kosovo ili EU, što bi bilo tragično po njene nacionalne interese i budući razvoj. Otuda zabrinjava netaktično zaletanje, izazovima nedoraslog Vuka Jeremića koji se u ime građana Srbije opredeljuje za ono što Beograd nikada ne može da dobije, žrtvujući ono što bi uz mnogo napora i dobre volje sa svih strana obezbedilo Srbiji stabilan budući razvoj. Odbacivanje evropske perspektive bilo bi tragično po Srbiju i značilo bi definitivno dugoročno zaostajanje za državama u okruženju. Takav izbor Beogradu ne bi vratio Kosovo, a konačan ishod bi bio to da Srbija ostane i bez Kosova i bez Unije.

Da li aktuelni srpski režim ima pravo na takav izbor gotovo da i nije upitno, s obzirom da je koalicija koja je dobila izbore na platformi evropske budućnosti zemlje nosila jasan naziv Za evropsku Srbiju. Politika koju je sada najavio Jeremić, a Vlada svojim ćutanjem očigledno podržala, predstavlja na izborima poraženu platformu čiji tadašnji nosioci u liku DSS i SRS sada nepodeljeno aplaudiraju najnovijem zaokretu koji je načinio šef diplomatije. Ni najvećem delu srbijanske javnosti neće služiti na čast to što je tokom čitave prošle godine jednodušno veličala pogrešno koncipiranu spoljnu politiku, što je dostiglo kulminaciju nakon podnošenja kandidature u Briselu, kada su svi uglas konstatovali da je priča oko evropskih integracija postala samo pitanje vremena.

Nesposobnost najvećeg broja prostodušnih ljudi da sagledaju dalekosežne posledice pogrešne politike bila je pogodno tle za laži koje im je vladajuća sekta uporno plasirala kako bi ojačala svoje pozicije. Obrisi tih, ranije nevidljivih, dugoročnih posledica postajali su sve jasniji kako im se srpski državni brod približavao. Ono što se možda i može oprostiti javnosti koja i nije dužna da poznaje sve finese složene diplomatske igre, neoprostivo je ljudima koji su na sebe preuzeli odgovornost da upravljaju našim javnim poslovima. Njihovo neznanje i nedoraslost situaciji neće biti nikakvo opravdanje za posledice koje će svojim činjenjem ili nečinjenjem proizvesti. To pitanje će se kad tad naći na dnevnom redu i to bi čelnici srpskog režima svakako trebalo da imaju na umu kada budu donosili odluku u sudbonosnom trenutku izbora između nove i stare politike, a posledice i rezultati njihovih današnjih izbora glasno će im suditi u danima koji dolaze.