Srbiji je potreban nadzor

Ilustrativna činjenica da, povodom statusa Kosova, gledište Beograda deli samo satelitski režim Milorada Dodika, dok su se svi ostali regionalni akteri našli na suprotnoj strani, najbolji je dokaz da je ključ za prevazilaženje postojećih smetnji u komunikaciji sa susedima upravo u srpskoj prestonici. Vlasti u Srbiji odbijanjem da se prilagode novoj realnosti na Balkanu, zapale su u opasan autodestruktivni oblik negiranja stvarnosti, čime su uspele da stvore poduži spisak problema u odnosima sa susedima koje će zemlje regiona sve teže moći same da rešavaju u svojim bilateralnim kontaktima

Otuda se neumitno bliži trenutak kada će bleda i jalova politika Brisela prema nerealnim zahtevima zvaničnog Beograda morati da se transformiše u odlučan i nedvosmislen stav koji će jasno povući crvene linije koje će Srbija morati da poštuje. Bolan, ali jedini zaključak koji je moguće izvući iz dosadašnje prakse u odnosima među državama ovog dela sveta, ukazuje da je pogubno svako prepuštanje regionalne stabilnosti volji lokalnih aktera bez kakvog-takvog nadzora međunarodne zajednice. Danas je postalo jasno da je metod pasivnog posmatranja i dobronamernih sugestija koji je do sada koristio Brisel iscrpeo svoje mogućnosti u trasiranju daljeg puta regiona ka Uniji.

Formalni napredak koji su evropski zvaničnici držali simbolički bitnim kao podsticaj državama regiona za preduzimanje stvarnih reformi pokazao se kao odličan marketinški trik kojim su se vladajuće garniture dodatno učvršćivale u svojim lagodnim pozicijama vlasti, dok su suštinski pomaci u potpunosti izostali na onim ključnim poljima koja su definisana kao cilj preduzetih reformi. Danas, kada je konsenzus napokon uspostavljen u pogledu neophodnosti približavanja EU, od drugorazrednog značaja postaju rokovi u kojima bi taj cilj mogao biti dostignut u odnosu na značaj koji ima kvalitet reformi i izgradnje sposobnosti država kandidata da se suoče ne samo sa privilegijama koje članstvo u klubu evropskih država donosi, već i sa ozbiljnim obavezama koje iz toga proizilaze.

Vreme koje je bilo ostavljeno zvaničnom Beogradu da svoju politiku prilagodi realnosti u skladu sa nacionalnim interesima Srbije, gotovo da je u potpunosti iscurelo, a mi se danas nalazimo na istim onim pozicijama na kojima smo bili u trenucima kada nam je Boris Tadić nošen valom pobede na izborima obećavao brzo priključenje evropskoj kompoziciji. Čak ni briselski novogodišnji darovi u vidu vizne liberalizacije i aktiviranja Prelaznog sporazuma nisu promenili činjenicu da srpski režim ne radi ni približno onoliko koliko bi bilo dovoljno kako bi se proces društvene tranzicije obavio na jedan optimalan i racionalan način.

Dodvoravanjem domaćim nacionalistima stvara se sigurna zaleđina za sve propuste vladajuće klike koja je očigledno ogrezla u korupciji i organizovanom kriminalu. Sve češće smo svedoci svakog prezira vredne prakse da se kleptokratska politika režima zamagljuje navodnim angažovanjem na očuvanju teritorijalnog integriteta tamo gde ga nema, na navodnoj zaštiti istorijskog blaga i kulturnog nasleđa na Kosovu. Nedavno izvikano srce Srbije postalo je dežurno opravdanje za svaku bezočnu prevaru i zloupotrebu u kojoj je vladajuća klika do sada bila uhvaćena na delu.

Kada ponestane političke municije u kosovskom boju, beogradskom režimu dobro dođe podgrevanje starih žarišta. Tako je u izgradnji najboljih mogućih odnosa sa Hrvatskom kao najpogodnije sredstvo upotrebljena tužba za genocid koja je potkrepljena stradanjem nedužnih ljudi u Jasenovcu tokom Drugog svetskog rata. Srbija je tome dodala i optužbu za genocid koji je navodno počinjen 1995. godine tokom operacije Oluja. Kvalifikacijom događaja tokom Oluje kao genocida, Srbija je dala pravni argument Kosovu ili Albaniji da u ime kosovskih Albanaca tuže Srbiju za genocid zbog proterivanja osamsto hiljada Albanaca tokom NATO intervencije. Srbija je time direktno priznala da se proterivanje hrvatskog življa sa teritorija koju su kontrolisale srpske snage 1991. godine, takođe bio genocid. Beogradski zvaničnici su time nedvosmisleno priznali da je Republika Srpska genocidna tvorevina pošto je sa njene teritorije proterano celokupno nesrpsko stanovništvo. U taktičkom dnevno-političkom nadmudrivanju s Hrvatskom povodom tužbe protiv Srbije za genocid, čelnici beogradskog režima su napravili opasnu stratešku grešku koja bi njihovim podanicima lako mogla da se obije o glavu. Tim pre što su Srbi iz Krajine pobegli iz straha pre nego li je hrvatska vojska stigla, dok su operacije etničkog čišćenja na Kosovu, u Krajini i Republici Srpskoj direktno obavljene od strane srpskih snaga koje su kontrolisale ta područja. Kosovskim Albancima sigurno nije izbledelo sećanje na trenutke kada im srpska policija uništava pasoše i lične karte na graničnim prelazima preko kojih su pod prisilom napuštali teritorije gde su generacijama živeli, a koju većina Srba danas, iako je nikada nije ni videla, smatra svojom.

Sulude kalkulacije usmerene na nanošenje štete susednim državama i nespremnost da se pronađe odgovarajući modalitet prilagođavanja novoj realnosti u okruženju, potpuno su uništile kredibilitet sadašnjih vlasti u Beogradu da državu koja im je poverena na upravljanje povedu evropskim putem. Vrednosti koje okupljaju vladajuću koaliciju u Srbiji bliže su idejnim strujanjima u nekim zemljama Afričke unije i odmetničkim režimima Azije nego onima koje su opšteprihvaćene u Berlinu, Londonu i Parizu.

Hrvatsko-srpski odnosi, ali i odnosi Srbije sa svim ostalim državama regiona već odavno su postali taoci i kolateralna šteta kosovske politike srpskog režima. Srbija, zacementirana u sopstvenoj ustavnoj preambuli i etnocentričnom sistemu vrednosti, prepuštena nacionalističkim hirovima svojih vlasti, definitivno nije država s kojom se može voditi dijalog na racionalnim osnovama i na koju se u međunarodnoj zajednici, a posebno u Evropskoj uniji može ozbiljno računati. Potpuno odsustvo unutrašnje opozicije toj pogubnoj politici rezultira stvarnošću da su sve oči sada uprte u Brisel od koga se očekuje da prestane da koketira sa trulim srpskim režimom na način na koji je to do sada činio. EU mora odlučno i dosledno da stane iza svojih deklaracija i da odbaci ucenjivačku politiku koju srpske vlasti već duže vreme uspešno sprovode, a koja je podjednako štetna i za građane i za susede Srbije.