Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (8)

Politika nasilja na stadionima

Fudbal, huligani i rat

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Istorija raspada Jugoslavije, u besu mržnje i rata, u slavu bogova etničkog nacionalizma i predmodernog militarizma, može se opisati i kao priča o evoluciji nasilja u jugoslovenskom sportu, posebno među fudbalskim navijačima-huliganima, i postepenom prenošenju tog nasilja, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, na teren međuetničkih sukoba i "velikonacionalne" politike i, odatle, na bojno polje. To je priča o tobožnjem suprotstavljanju sportskih novinara "divljanju nacionalizma" među navijačima, o posvećenju fudbalskog kluba Crvena zvezda u ulozi jednog od najvažnijih simbola "srpstva", o "samoorganizovanju" navijača tog kluba u skupinu pod imenom Delije i, zatim, o njihovom pretvaranju u vojnike-dobrovoljce i slanju u rat. To je još nedovršena priča, ali se jedan od njenih mogućnih završetaka nazire: pobeda huliganskih plemena i osnivanje novog vandalsko-ratničkog plemstva.

Sudeći na osnovu članaka objavljenih u sportskoj štampi, od sredine osamdesetih godina nasilničko ponašanje navijača u Jugoslaviji (pre svega, fudbalskih navijača) sve češće se pretvara u vređanje, incidente i sukobe na takozvanoj "nacionalnoj osnovi". Preko ispoljavanja privrženosti svom klubu ili nezavisno od toga, navijači sve više demonstriraju osećanja nacionalne pripadnosti, kao što, s druge strane, najviše agresivnosti pokazuju prema ekipama i navijačima iz drugih nacionalnih sredina. U godinama koje su prethodile izbijanju ratnih sukoba u Hrvatskoj, na sportskim igralištima, a najviše na fudbalskim stadionima, među navijačkim rekvizitima pojavili su se transparenti s političkim porukama, portreti nacionalnih vođa i svetaca, nacionalni grbovi i zastave, četničke pesme, ustaški inicijal i pozdrav.

Takvo sve upadljivije i sve radikalnije pretvaranje navijačkih strasti u nacionalističku mržnju i agresivnost naišlo je na jednodušnu osudu sportske štampe u bivšoj Jugoslaviji. U beogradskim listovima između 1989. i 1991. godine objavljen je veliki broj komentara punih dramatičnih upozorenja na opasnost koju širenje šovinističkih strasti na sportskim stadionima sobom nosi i apel da se nešto preduzme protiv takvog razvoja događaja. Naslovi nekih članaka ilustruju ton u kome su oni napisani, na primer naslovi komentara objavljenih tokom 1990. i prve polovine 1991. u glasilima Crvene zvezde i Partizana: "Politika kao zagađivač", "Nacionalističke ratne igre", "Publika nadvisila politiku", "Prvenstvo i ratne igre", "Nema politike na stadionu!" (ZR), "Na vratima pakla", "Izopačeno navijanje", "Demoni zla", "Ljubav umesto mržnje", "Zloupotreba sporta", "Falangisti među sportistima", "Divljanje navijača", "Nacionalni bojovnici", "Ugroženi principi lepog i snaga duha" (PV).

Sportski novinari polaze od za njih neosporne ideje da je "sport jedna od najuzvišenijih tekovina ljudskog stvaralaštva, razumevanja i saobraćaja među ljudima" (PV, 3. II 1990), da je "sport sinonim za uzvišene etičke principe" (PV, 30. III 1990), da su "sportisti oduvek bili vesnici pomirenja, spajanja, a ne razdvajanja, vesnici tolerancije a ne zloslutnih ratnih nagoveštaja" (ZR, IX 1990), da "ko voli sport ne podnosi nasilje" (PV, 17. III 1990), da je "sport kroz istoriju uvek bio ambasador mira i zbližavanja" (T, 2. VII 1991). Ustajući u zaštitu tako shvaćenog sporta, posebno fudbala, ovi novinari ne štede reči da osude izlive rušilačkog nagona, mržnje i šovinizma među navijačima.



U njihovim tekstovima smenjuju se registri moralne indignacije, didaktičkog govora i ideološke ocene. "Nacionalizam je", piše jedan od njih, "najveće zlo koje može da zadesi jednu višenacionalnu zajednicu" (PV, 3. III 1990). Drugi smatra da je tu adekvatnija reč šovinizam, koji on opisuje kao "izraz nemoći, ponašanje nespojivo sa obrazovanjem i intelektom. A upravo tim porokom su naoružani mladići koji na stadion odlaze sa željom da lome, pale i biju". Oni su "udarači u sve što je progresivno" (ZR, VI 1990). Jedan njihov kolega lamentira što "živimo u vremenu neverovatnog divljanja gotovo svih iracionalnih zabluda iz prošlosti, od kojih je – na našem jugoslovenskom prostoru – povampirenje nacional-šovinizma uzelo takav zamah da nam preti ne samo opšta civilizacijska dezintegracija, nego i povratak u doba kada su u svakodnevnoj upotrebi bili giljotina, noževi i 'harač u ljudskim glavama'" (PV, 3. II 1990).

I sportisti i sportski funkcioneri optuženi su u ovim člancima zbog nacionalizma, jer "u svemu tome nimalo nisu nevini ljudi koji se nalaze na odgovornim mestima u sportskim savezima" (ZR, IX 1990). Štaviše, neki sportski komentatori ne uzdržavaju se ni od kritike političkih vođa, to jest "nebulozne politike naci-šovinista i vladajuće političke birokratije". Jer taj opasni "zov krvi nacije...lansira ne mali broj aktuelnih vlastodržaca u našoj zemlji" (PV, 3. II 1990). Reč je tu o "bestijalnoj zloupotrebi sporta od strane ljudi koji su nemoćni da odgovore na izazove savremenog sveta, zamenjujući stvaralaštvo bezobzirnom borbom za golu vlast, zasnovanom na intrigama i međunacionalnim manipulacijama" (PV, 17. II 1990).

Političarima nacionalistima "sportske priredbe služe kao maska za javno testiranje realnosti svojih mračnih, nacional-šovinističkih ciljeva", pa su tako sportski stadioni i dvorane postali "predvorje za nesmetano delovanje jednom već istorijski pregaženih i potučenih snaga" (PV, 17. II 1990).

Prava slika moralne vrednosti, pedagoškog efekta i političkog smisla ovakvih osuda nasilja s nacionalističkim prizvukom u jugoslovenskom sportu, a posebno među navijačima, koje su uoči izbijanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji izricali sportski novinari u Beogradu, dobija se kad se uzme u obzir izbor primera (mesta, protagonista i inspiratora) šovinističkog ponašanja navijača.

Glavni povod za alarmantno pisanje o "demonima zla" i "bestijalnoj zloupotrebi mržnje" po pravilu je ponašanje navijača izvan Srbije. Tako će se u jednom članku primeri za "agresivno i fašisoidno ponašanje publike" naći isključivo u Trogiru, Mostaru, Dubrovniku, Splitu, Zagrebu i Ljubljani (PV, 17. II 1990). "Profašistički pokliči" najglasniji su u Maksimiru i na Poljudu, pa se čak piše o "sumraku maksimirskih nacionalističkih divljanja" (ZR, VI 1990).

Primere najgoreg "divljanja" navijača beogradski sportski komentatori po pravilu nalaze među navijačima Dinama ili Hajduka. Dinamove navijače je, prema rečima jednog novinara, na utakmici Dinamo - Partizan u Zagrebu 25. marta 1990, obuzela prava "zverska pomama". Oni su "kao zveri osetili krv u vazduhu, hteli su da ona padne i tek tada bi ti najniži instinkti bili zadovoljeni" (PV, 9. VI 1990). Ništa lepšu sliku nisu zaslužili ni Hajdukovi navijači ("splitska Torcida"), jer je "u njima iskon zveri nadvladao ljudski razum" (PV, 6. X 1990).

Iz novije istorije huliganizma: Pravda za Uroša, smrt za društvo
Iz novije istorije huliganizma: Pravda za Uroša, smrt za društvo
Photo: Stock

Među sportistima koji se navode kao loši primeri prepuštanja nacionalističkim strastima nema nijednog iz beogradskih klubova, nego su to, u korpusu koji ovde analiziramo, Cibonin košarkaš Arapović (PV, 31. III 1990) i Dinamovi fudbaleri Boban, Šalja i Škerjanc (PV, 26. V 1990).

Prema nepodeljenom mišljenju beogradskih sportskih komentatora, do izvitoperavanja sportskog navijanja u nacionalističke ispade i sukobe došlo je najpre i u najžešćem obliku u "severnim republikama", a pre svega u Hrvatskoj: "Zarad svojih egoističkih ciljeva, obuzeti nacionalističkom histerijom i besomučnom mržnjom prema svemu što je jugoslovensko, vlastodršci u Hrvatskoj i Sloveniji su najzad ovih dana posegnuli za sportom..." Na istom mestu komentator se obara na "orgastičko nacionalno uzbuđivanje i nacionalističko iživljavanje 'vrhovnika' vladajućih – DEMOS-a u Sloveniji i HDZ u Hrvatskoj" (PV, 24. VIII 1991).

Na meti novinara koji tokom 1990. i 1991. godine ustaju protiv nacionalizma i njegovog prenošenja u sport naročito često se nalaze Tuđman i njegova stranka HDZ. Prema oceni jednog komentatora,"tuđmanština sobom nosi međunacionalnu mržnju i raspad Jugoslavije" (PV, 31. III 1990). Novinarima Partizanovog vesnika posebno je stalo da ospore mišljenje da je Tuđman imao važnu ulogu prilikom osnivanja Sportskog društva Partizan. U članku pod naslovom "Tuđmanovština među nama" Tuđman je nazvan "jednom od najopskurnijih ličnosti našeg političkog miljea", a za HDZ je rečeno da je "po svemu sudeći profašistička stranka". Tu se još kaže da on nikako nije mogao da bude "idejni začetnik našeg Sportskog društva" i nije mogao odlučivati o značajnim pitanjima "pored takvih autoriteta kao što su bili Svetozar Vukmanović – Tempo, Otmar Kreačić – Kultura, Vojo Nikolić, Artur Takač, Boro Švarc, Pavle Jovičević i drugi" (PV, 17. III 1990).

Sportski novinari u ulozi kritičara nacionalizma u sportu po pravilu ističu da je oštricu te kritike potrebno okrenuti i prema "svojima". "Pojava neodgovornog ponašanja ima i na Stadionu JNA", piše drugi novinar. Međutim, on odmah dodaje da se to "odnosi na jedan manji, gotovo zanemarujući deo publike" (PV, 31. III 1990). Na drugom mestu se iznosi procena da "neodgovornih" Partizanovih navijača ima 150 do 200 (PV, 26. V 1990).

Kad među "našim" navijačima ima šovinističkih ispada, onda su njihovi vinovnici "podmetnute nam grupe nazovi navijača", odnosno "ekstremni deo navijača" (PV, 12. V 1990). "Naši" navijači nisu nacionalisti po sebi nego to postaju putem ugledanja na "tuđe" navijače. "Bilo bi pogrešno", piše jedan komentator Partizanovog vesnika, ako bismo sad tvrdili kako su ružni, zli i na sve spremni samo 'njihovi' navijači... Moramo pogledati istini u oči. Mala je razlika između 'naših' i 'njihovih'", pa su tako i Partizanovi navijači inficirani". Ali, to je delo "provokatora", ljudi sa strane, ljudi iz drugih sredina, "neko ih vuče u kaljugu, želi da budu isti kao što su mnoge horde na našim stadionima... Hteli bismo da verujemo da će Partizanovi navijači izbeći tu omču koju im drugi stavljaju na vrat" (PV, 9. VI 1990). Stadioni u Beogradu nisu isto što i oni u Zagrebu i Splitu, nego ponekad, zahvaljujući ugledanju beogradskih navijača na svoje zagrebačke pandane samo na njih liče, postaju "naši maksimiri" (PV, 26. V 1990).

Na kraju jednog komentara posvećenog "nacionalističkom divljanju" posle utakmice Dinamo – Crvena zvezda 13. maja 1990, autor pominje i "deo Zvezdinih navijača, koji po svojim šovinističkim zabludama i postupcima ne zaostaju za svojim zagrebačkim vršnjacima". Ali oni nisu pravi navijači Crvene zvezde (što kazuje i naslov članka "Nisu svi Delije"), nego su opisani kao "veće ili manje grupe onih koji i sami priznaju da ne dolaze na stadione da bi gledali nadmetanja već da bi se sami nadmetali u huliganstvu" (ZR, VI 1990).

Kad nacionalizam beogradskih navijača nije imitacija tuđeg nacionalističkog "divljanja" on je delo provokatora iz redova nekih srpskih nacionalističkih opozicionih stranaka. "I u Srbiji ima stranaka", piše autor članka "Nisu svi Delije", "koje prete kamom, koje pokušavaju da na Ravnoj gori postave znamenje ratnom zločincu, koje na nacionalizam odgovaraju nacionalizmom". Te stranke pokušavaju da na sportska borilišta presele "politički marketing, pogotovo jednog zlosrećnog i krvavog duha koji je nekada harao Srbijom. Četništvo je nacionalna sramota Drugog svetskog rata uvek slobodoljubivog srpskog naroda...Crvena zvezda je preuzela na sebe težak zadatak. Ona se javno distancirala od takvih suludih političkih ideja i političkog marketinga uopšte" (ZR, IX 1990).

Među političarima koje komentatori Partizanovog vesnika i Zvezdine revije 1990. i 1991. godine optužuju za šovinizam, pored Tuđmana, Rupela, Rugove, pominje se i jedan srpski političar – Vuk Drašković. Nema ni trunke aluzije na ulogu vladajuće stranke i njenog vođe, a nema ni pokušaja da se atmosfera na sportskim stadionima dovede u vezu sa sličnom atmosferom na političkim mitinzima u Srbiji i Crnoj Gori 1988 – 1989, niti se pominje upadljiva sličnost slogana, pesama i transparenata koji se pojavljuju na stadionima i onih na političkim mitinzima, čiji je glavni junak – u oba slučaja – Slobodan Milošević, kome navijači na stadionima i učesnici mitinga najradije kliču: "Slobo Srbine, Srbija je uz tebe!"

"Srbomrsci i fudbalomrsci"

Kad su započeli ratni sukobi u Sloveniji i Hrvatskoj sportski novinari su od svojih kolega političkih komentatora preuzeli glavne topose ratno-propagandnog govora. Razlozi za raspad Jugoslavije i izbijanje rata i posledice takvog stanja u oblasti sporta objašnjavaju se pomoću "argumenata" koje nude državni mediji. Jedan članak posvećen otkazivanju početka fudbalskog prvenstva Jugoslavije 1991. godine počinje ovako: "Fudbalski nacionalni šampionat nije počeo kao što je očekivano prve subote avgusta. U Hrvatskoj, pod ustašoidnom politikom Tuđmanove HDZ, igraju se surove ratne igre, u kojima strada srpsko stanovništvo. Strada upravo zato što je – srpsko". U članku se pominju i "hrvatski bojovnici u Slavoniji i Krajini", koji "stalno nasrću na srpski živalj...koji brani svoj kućni prag" (ZR, VIII 1991).

Trening malih nacista: Za nasilje spremni
Photo: Stock

Slično tome, odluka UEFA, doneta avgusta 1991, kojom se zabranjuje da se utakmice u evropskim takmičenjima igraju na stadionima u Jugoslaviji, protumačena je kao deo "opšte hipokrizije prema Jugoslaviji, a čini nam se najviše prema Srbiji" (ZR, IX 1991). To je "hir srbomrzaca i fudbalomrzaca", objašnjava jedan komentator Sporta. Glavnu ulogu u razbijanju jugoslovenskog fudbala on dodeljuje "germanskom lobiju". "UEFA, očigledno germanski profilirana, čini sve da razori jugoslovenski fudbal", piše ovaj novinar, dodajući da se u tome sve jasnije naslućuje povratak "marševa iz 1933, 1939. i 1941". Ovu osnovnu ideju njegovog komentara najavljuje naslov – "Šamar Germanima" (S, 14. XII 91). Na drugom mestu uloga "najžešćeg i najnervoznijeg razbijača" dodeljena je Austriji (ZR, I 1992). U taj "antisrpski lobi" spada i Mađarska, koja je, u jednom članku o utakmici "Crvena zvezda" – "Anderleht", odigranoj oktobra 1991. u Segedinu, umesto u Beogradu, nazvana "zemljom koja je inače nenaklonjena srpskom narodu u Hrvatskoj" (ZR, XI 1991).

I isključenje jugoslovenskih reprezentacija i klubova iz međunarodnih takmičenja tumačeno je u skladu sa modelom objašnjenja međunarodne izolacije srpskog režima koji su ponudili državni mediji. Prema njihovom tumačenju, Miloševićeva Jugoslavija se našla u međunarodnoj izolaciji i pod pritiskom ekonomskog embarga i drugih sankcija Ujedinjenih nacija, zbog toga što glavnu reč u međunarodnoj zajednici imaju neprijatelji pravoslavnog srpskog naroda, a pre svega uticajni nemački i vatikanski lobi. Neprijatelji mrze srpski narod zato što je on od njih u svemu bolji i ispravniji, pa su, shodno toj logici, oni sproveli sankcije u sportu da bi onemogućili narod koji je u toj oblasti daleko ispred svih drugih. Kako jezgrovito kaže autor članka "Sitne pakosti Evrope", "hoće da nam napakoste, jer smo najbolji" (SŽ, 21. XII 91).

Takvo objašnjenje razloga uvođenja sportskih sankcija protiv Jugoslavije izneo je Milan Tomić, generalni direktor Sportskog društva Crvena zvezda, u izjavi za Zvezdinu reviju (septembar 1992): "Mi smo predstavljali svojevrsnu opasnost za svetski sport... Mi bismo se na Olimpijskim igrama našli u žiži događaja, a to znači da bismo u svakom ekipnom sportu bili na pobedničkom postolju. Svet ne može to da izdrži. Pogotovu oni koji pretenduju da budu moćni. Na primer, Nemačka u ekipnim sportovima ne predstavlja ništa. Pa ni Velika Britanija. A ako su pojedinačni sportovi civilizacijska pretpostavka jedne nacije, ekipni sportovi su njen duh, koga oni, međutim, nemaju... Zbog svega toga, uveren sam da mnoge od nadobudnih sportskih nacija nisu mogle da podnose našu sve očigledniju dominaciju i to u sportovima koji čine okosnicu savremenog medijskog sportskog fenomena ... i da je u pitanju isključivo želja da se srpskom sportu zada udarac tamo gde je on postigao najviše svetske domete. Stravična je to strategija."

Ovo navodno nastojanje zapadnog sporta da eliminiše konkurenciju srpskih sportista samo je najnovija epizoda jednog rata koji traje dva milenijuma. "Uostalom", nastavlja Tomić, "Zapad je još u doba Kornelija Sule u prvom veku stare ere jednom već doveo olimpijski duh na najniži, cirkuski nivo, na nivo gladijatora i krvi. Plemenitost atinskih atleta i olimpijskih pobednika bila se zadugo izgubila zahvaljujući latinskoj potrebi za igrama u krvi."

Dolazak u beogradske klubove fudbalera izbeglica iz Hrvatske takođe je prilika za sportske novinare da posegnu za ponekom od figura ratne propagande. Tako se jednom bivšem igraču Osijeka pripisuje izjava: "Nisam mogao da ostanem u gradu u kome ljude ubijaju samo zato što su Srbi i pravoslavci". Novinaru koji sa njim razgovara čini se da se "u njegovim zenicama vidi sve zlo koje doživljava srpski narod u Slavoniji". Za naslov članka izabrana je izjava intervjuisanog fudbalera: "Uvek sam se krstio sa tri prsta" (SŽ, 5. XII 91).

Zbog privrženosti "srpstvu" i pravoslavlju nedužni stradaju i naši treneri u raznim katoličkim zemljama. Fudbalski klub Espanjol iz Barselone raskinuo je krajem 1991. ugovor sa trenerom Ljupkom Petrovićem, a nekako u isto vreme bez posla u Barseloni ostao je i košarkaški trener Božidar Maljković. "Obojica su", objašnjava autor jednog članka, "platili ceh zbog pripadnosti pravoslavlju. Katalonci su im mogli sve uspehe i neuspehe da oproste ali ne i poreklo. Da li zato, sa nožem pod grlom i dan-danas u Realu radi još jedan Srbin – Radomir Antić" (SŽ, 31. XII 91).

Srpska Zvezda

U uslovima međunarodne izolacije i rata, bavljenje sportom, igranje fudbala i navijanje, posebno u inostranstvu, dobijaju izuzetnu patriotsku vrednost. Po mišljenju sportskih novinara, Crvena zvezda i njeni navijači učestvuju u odbrani "srpstva" i Srbije i kad odlaze na utakmice koje naš šampion mora da igra van Beograda, u Segedinu ili Sofiji. Njima se u jednoj reportaži o utakmici Crvena zvezda – Panatinaikos, odigranoj u Sofiji marta 1992, odaje priznanje za besprimerni patriotizam, uporediv sa onim koji je pokazivala srpska vojska u najslavnijim trenucima naše istorije. "Armija 'Delija'", stoji u toj reportaži, "bila je isto onoliko brojna kao što je bila i vojska Srba koju su braća Mrnjavčevići vodili u maričku bitku... Jedna prognana i od strane Uefa prokleta ekipa uradila je nešto što nikada nikome nije pošlo za rukom... Čudo zvano FK Crvena zvezda, u međunarodnoj takmičarskoj sezoni 1991-92. može se porediti samo sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu. Ta je vojska takođe prezrena i ponižavana od saveznika, a iz otadžbine isterana od moćnijeg protivnika, preživela i pobedila na frontu koji je bio 'uvek u gostima'... Nema nam spasa, moramo pobediti. Ta rečenica Nikole Pašića iz 1915. godine izgleda da je postala način života i FK Crvena Zvezda".

Pratiti Crvenu zvezdu na ovom trnovitom putu predstavlja vrhunski čin patriotizma: "Zvezdini navijači iskazuju neviđen patriotizam. Hvataju se za tu jedinu svetlu nacionalnu i svetski priznatu pojavu, FK Crvenu zvezdu, kao davljenik za slamku, pa ne žale ni vreme ni novac, ni trud ni neopravdane izostanke u školi ni prekore šefova i pretnje direktora u firmama". Biti uz "Crvenu zvezdu" u ovim teškim trenucima za mlade je prava škola, mnogo važnija od one u koju ih teraju učitelji. U prilog tom shvatanju autor reportaže navodi nekoliko primera, među njima i ovaj: "Jedan roditelj iz Beograda je svog 11-godišnjeg sina vodio na utakmicu Zvezda – Panatinaikos u Sofiju, dete je izostalo dva dana sa časova, a onda je otac otišao kod nastavnice u školu i rekao: – Gospođo, ja sam sina vodio na utakmicu Crvene zvezde u Bugarsku da mu praktično dam neke časove iz patriotizma, a na vašu je dušu da odlučite da li ćete te časove administrativno voditi kao opravdane ili neopravdane" (T, 25. III 1992).

Tokom 1991. i 1992. godine u sportskoj štampi, a posebno u Zvezdinoj reviji učvršćuje se ideja da je najveća vrednost ovog kluba njegov srpski identitet, a da je navijanje za Crvenu zvezdu u stvari navijanje za "srpstvo" i Srbiju. Tako se u jednom članku Zvezdine revije iz avgusta 1991. piše o tome da je Crvena zvezda "evropski klub po rezultatima, ali po postanku i opredeljenju navijača nadležno – srpski". Posebno se ističe da je "Srbima iz Hrvatske Crvena zvezda praktično deo nacionalnog identiteta! Doskora nisu smeli glasno da govore šta su po narodnosti, ali za koga navijaju – uvek. 'Crvena zvezda je više od fudbalskog, ona je simbol srpskog bića', citat je iz jednog od poslednjih brojeva Naše riječi, lista srpskog naroda iz Hrvatske. 'U Cetini, kod Knina, deca i mladići svi odreda znaju himnu Crvene zvezde, ali pravoslavni Oče naš malo koji', zabeležila je nedavno Slobodna Dalmacija. U prihvatilištu izbeglica iz Tenja, Borova, Mirkovaca, Bršadina i Vukovara pedesetak dečaka i devojčica, smeštenih u Kuli, zamolili su za nekoliko lopti uz sveopšte skandiranje Zvezda, Zvezda, direktno u televizijske kamere".

Tribine diktiraju: Smrt
Tribine diktiraju: Smrt
Photo: Tanjug

Članak je ilustrovan dvema slikama Delija. Na jednoj oni drže zastavu sa siglom SER, na drugoj zastavu sa starim srpskim grbom. Potpisi: "Među Delijama: na svakoj utakmici nešto novo" i "Širi se arsenal navijačkih rekvizita: u sadašnjem vremenu klupska znamenja postaju nedovoljna".

U definitivnom uobličavanju srpskog karaktera Crvene zvezde, njenog posvećenja u ulozi jednog od najvažnijih simbola "srpstva", to jest srpskog nacionalnog identiteta, učestvuju, uz novinare, i rukovodioci kluba. Tako se Vladimir Cvetković, generalni direktor FK Crvena zvezda (kasnije i ministar u Vladi Srbije), u jednom intervjuu objavljenom avgusta 1992, trudi da porekne postojanje bilo kakve veze njegovog kluba sa komunizmom i prethodnim komunističkim režimom u Srbiji. "Prvo", kaže tu Cvetković, "Zvezda nije simbol komunizma, nemamo mi u grbu srp i čekić... Ako bismo malo vratili film unazad, pokazalo bi se da mi nismo ni bili neki klub koji je bio u velikoj ljubavi sa vlašću" (T, 12. VIII 1992).

Da je Cvetković zaista bio raspoložen da "malo vrati film unazad", našao bi u monografiji Crvena zvezda, objavljenoj 1986, u vreme kad je on bio sekretar kluba, podatke o petnaest političkih i vojnih rukovodilaca koji su između 1948. i 1992. bili predsednici FK Crvena zvezda, od prvog, Mite Miljkovića, do u to vreme poslednjeg, Miladina Šakića. Mogao je takođe da se seti da je predgovor za tu reprezentativnu monografiju napisao Dragoslav-Draža Marković, jedan od najjačih ljudi tadašnje vlasti u Srbiji, i da u tom predgovoru pročita da ime Crvena zvezda "asocira na zvezdu petokraku, pod kojom smo u toku revolucije prolivali krv" (Ršumović, 32).

I književnici se javljaju da svedoče o srpskom identitetu Crvene zvezde. Petar Džadžić se 1989. godine priseća: "Sedamdesetih godina, moji prijatelji i ja izdvojili smo četiri takve, reprezentativne institucije novijeg vremena u savremenom društvenom životu Srba: SANU, "Politika", izdavač "Prosveta" i Crvena zvezda (Politika, 30. I 1989). Brana Crnčević, u jednom intervjuu Sportu, kaže za sebe nešto naizgled protivrečno, to jest da je on "navijač Partizana, koji navija za Crvenu zvezdu". Ali protivrečnosti zapravo nema, jer je i za Crnčevića Crvena zvezda simbol srpskog identiteta: "Zvezdini uspesi", dodaje Crnčević, "mnogo su značili Srbima u dijaspori i Srbima koji su ovde" (S, 26. XII 1991). Matija Bećković je na jednom mestu ispričao da je počeo da navija za Zvezdu zato što se "kroz navijanje iskazivala i nacionalna pripadnost" (ZR, III 1992).

Huligani ili patrioti?

Pre krize u Jugoslaviji, raspada federalne države i izbijanja ratnih sukoba u nekim njenim delovima najfanatičniji jugoslovenski navijači, a posebno fudbalski, pripadaju velikoj međunarodnoj porodici navijača-huligana. Njima, kao i drugim evropskim navijačkim skupinama, koje počev od sedamdesetih godina počinju da svojim nasilničkim ponašanjem skreću na sebe pažnju javnosti, uzori su engleski i italijanski navijači. Po ugledu na njih i naši biraju provokativna imena, okupljaju se oko ratobornih vođa, dolaze na utakmice opremljeni rekvizitima za navijanje a još više za tuču, bacaju na igralište petarde, pale bengalske vatre, kroje gigantske zastave, a pre svega teže da se obračunaju sa navijačima protivničkih timova i da izazovu nered u gradovima u koje odlaze da bodre svoj klub.

Upadljiva je asocijalnost ovih navijača-huligana, njihov neprijateljski odnos prema društvu i njegovim zvaničnim predstavnicima, što se najčešće proteže i na rukovodstva klubova5. Prkoseći etabliranom poretku, preokrećući hijerarhiju zvaničnih društvenih vrednosti, navijači razvijaju neku vrstu sub-kulture, ili tačnije kontrakulture. Oni praktikuju ili bar slave alkoholizam, varvarstvo, vandalizam, ludilo, seks i pornografski rečnik.

Pri tom izgleda da je prava meta provokacija navijača-huligana pre svega vladajući autoritet u njihovoj sredini, u njihovom društvenom okruženju. Kad su agresivni prema gostujućim navijačima oni time pre svega izazivaju domaće dušebrižnike i organe reda, a kad se rušilački ponašaju u gostima, to je pre za njih nadmetanje sa tamošnjim huliganima nego udvaranje šovinistima kod kuće.

Dobar deo navijačkog folklora čine pesme "huliganskog" karaktera, to jest one u kojima navijači svesno, provokacije radi, prihvataju uloge asocijalnih tipova, društvenih otpadnika, alkoholičara, ludaka. Ovaj huliganski prkos Cigana (to jest navijača Crvene zvezde) i Grobara (navijača Partizana) izražavaju stihovi:

Dok se Zemlja oko Sunca kreće,
Zvezdini se huligani umiriti neće.
Hiljade Grobara huligana
svoj život daće za Partizana.

Navijačke skupine se, po ugledu na engleske, a zatim italijanske navijače, po pravilu nazivaju imenima koja tu ulogu ističu: Vandali, Manijaci, Loši momci, Horde zla. Jedna grupa navijača Crvene zvezde sebe je bila prozvala BAH (Belgrades' Alcohols Hooligans). Njihova je himna:

Alkohol, alkohol, to je prava stvar,
Ko ne voli alkohol nije normalan.

Navijači Hajduka više su voleli ovu pesmicu:

Zora rudi, dan se bijeli,
mrtav pijan sjever cijeli,
sve pijano, drogirano,
za Hajduka navijamo.

Uzimajući za sebe ulogu društvenih otpadnika i pobunjenika navijači razvijaju oblike "ratničkog" ponašanja i govora. Jedna grupa Zvezdinih navijača sebe je nazvala "Zulu Wariors" (Zulu ratnici). Navijači "ratuju" ne samo protiv stranaca ili suseda, protiv "drugih nacija", nego najradije protiv navijača rivalskih gradskih klubova. Partizanovci i Zvezdaši razmenjuju pretnje pune mrtvih, krvi, sekira i klanja. Prvi uzvikuju: Kad si srećan ubi Cigana. Na to Cigani imaju spremne odgovore:

Sekire u ruku
a nož u zube,
biće noćas krvi,
krvi grobarske.

Oj, Grobari, Grobari,
vi ste sada nula,
proći ćete k'o Žabari
protiv Liverpula.

38, 38 mrtvih bilo tada,
beš'te kući, beš'te kući,
biće ih i sada.

Rečnik i frazeologija obračuna sa protivnikom koji koriste navijači-huligani podjednako su sastavljeni od elemenata iz repertoara jezika nasilja i smrti i iz arsenala opscenih, pornografskih, psovačkih reči i izraza. Ovde "klati" i "jebati", ako baš i ne znače isto, ono svakako podjednako vrede. U jednom primeru stekle su se dve osobine huliganskog navijanja koje su u trenutku rasplamsavanja međunacionalne mržnje i pripreme za rat postale neprihvatljive: vređanje "istorodnog" protivnika, i to uz solidarisanje sa klubom "drugog naroda" i pornografski rečnik nedostojan disciplinovanog nacionalnog borca:

Oj, Zvezdo, Zvezdana, ti kurvo jebana,
Jebo te Hajduk, jebali te svi,

a naročito Grobari.

Dolazak na stadion i navijanje navijači doživljavaju kao "pražnjenje", oslobađanje, bežanje od stege i pravila. Tako bar neki od njih odgovaraju na direktno pitanje o tome šta nalaze u navijanju na utakmicama. "Ćale je počeo da me vodi na utakmice još kao klinca", priča Mihajlo (22 godine, navijač "Partizana"), "i prosto sam zavoleo taj doživljaj gužve, a i to je posebna vrsta pražnjenja. Ima neke lepote u mržnji onih drugih, onih koji ne navijaju za tim za koji ti navijaš. Drugo, možeš da se dereš do mile volje... To me i privlači, sve drugo u životu je po pravilima" (Anketa, 20. I 1990).

Ali, u vreme "događanja naroda" u Srbiji i Crnoj Gori, među navijačima se sve češće javljaju i oni koji za svoje provokativno i agresivno ponašanje, posebno na utakmicama njihovih ljubimaca protiv klubova iz "drugih sredina", traže neku vrstu patriotskog opravdanja. Tako Goran, 23 godine, vođa Vandala, grupe navijača Partizana, kaže da bi "navijačima trebalo odati dužno priznanje, jer su oni prvi podržali Srbiju u ovim promenama". "Ja mislim", dodaje on, "da je sve to krenulo sa stadiona. Oduvek se znalo da su Zvezda i Partizan srpski timovi, a Hajduk i Dinamo hrvatski, i tu je kraj. Nema dalje" (Anketa, 8. V 1989).

U navijačkom folkloru u Srbiji (pesme, slogani, transparenti, zastave, grbovi itd) tema etničkog identiteta, dotle sporadična i proskribovana, javlja se kao njegov preovlađujući sadržaj od sredine osamdesetih godina, uporedo sa pojavom te teme u političkoj komunikaciji i propagandi, posebno na populističkim masovnim političkim mitinzima koji su davali ton političkom životu Srbije i Crne Gore tokom 1988. i 1989. godine. I navijači hoće pre svega da se predstave kao pripadnici "svog naroda", Zvezdaši i Partizanovci kao Srbi, i da istovremeno protivničke klubove i navijače vide kao predstavnike drugih, njima neprijateljskih naroda.

Prema kazivanju jednog navijača Crvene zvezde, priprema za odlazak u Zagreb na utakmicu Zvezda -  Dinamo 21. maja 1989. imala je jedan za sve obavezan deo. Svi navijači, uključujući tu i Partizanovce, morali su da na ruci istetoviraju četiri ocila iz srpskog grba. "Zamisli prizor", kaže on, "kad svi zavrnemo rukave i počnemo da mašemo rukama!" (Anketa, 7. V 1989). U isto vreme slična evolucija prema nacionalnom samoodređenju navijača zapaža se i u Hrvatskoj, takođe pod uticajem razvoja tamošnjih političkih prilika, odnosno uspostavljanja nacionalističkog režima.

Zvezdini navijači, naročito kad se nalaze na stadionu protivničkog tima, pre svega ističu svoju privrženost Srbiji i njenom vođi Miloševiću:

Mi smo Delije iz ponosne Srbije.
Izađite na terasu, pozdravite srpsku rasu.
Od Kosova, pa do Knina, sve je Srbin do Srbina.
Slobo, Srbine, Srbija je uz tebe.
Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala,
Nije mala, nije mala, Slobodana dala!
Manastirka, manastirka, srpska rakija,
s njom se greje, Slobodane, srpska armija.

Ponekad su, početkom 1990, Zvezdaši uzvikivali i ime Vuka Draškovića, o čemu svedoči ovaj primer:

Zvezda, Zvezda, 'ajmo svi u glas,
Vuk Drašković navija za nas.

Ali ni Zvezdin najveći gradski rival Partizan, a posebno njegovi navijači, ne žele da ostanu po strani ovog pokreta prema nacionalnoj identifikaciji. Među navijačkim sloganima i pesmicama čuju se i stihovi:

Partizan, Partizan, to je srpski tim.
Slobodan Milošević ponosi se s njim.
Igra rokenrol cela Jugoslavija,
samo pravi Srbin za Partizan navija.

Ni ime Delije Partizanovci ne žele da prepuste Zvezdinim navijačima:

Partizan vole samo delije
delije iz ponosne Srbije,
njegovo ime nek večno sja,
živeo Partizan i majka Srbija.

To im Zvezdaši ne priznaju, pa su na takvo navijanje Grobara uzvraćali:

Partizan, Partizan, muslimanski tim,
Azem Vlasi, Azem Vlasi, ponosi se s njim.

Ali, ipak, ovaj folklor svedoči o preovlađujućoj težnji da se među navijačima ova dva kluba uspostavi etnička solidarnost, tako da su oni na nekim utakmicama zajedno skandirali: "Srbija, Srbija!" Tome je u Hrvatskoj odgovaralo bratimljenje Dinamovih i Hajdukovih navijača, koji su umeli da zaborave svoje međusobne obračune i da zapevaju:

Dinamo i Hajduk iste su krvi
nije važno ko će od njih biti prvi.
Dinamo i Hajduk dva su kluba bratska,
sa njima se ponosi čitava Hrvatska.

U godinama koje prethode izbijanju rata u Hrvatskoj, Zvezdini i Partizanovi navijači inspiraciju i građu za pravljenje navijačkih slogana i pesama često nalaze u četničkom folkloru, koji se u to vreme ponovo pojavljuje u opticaju, naročito u obliku ploča i kaseta koje slobodno prodaju ulični prodavci u Srbiji. Kako je jedna od glavnih manifestnih funkcija navijačkog folklora – postići najveći stepen provokativnosti i "protivnika" pogoditi najtežom mogućnom uvredom, u navijačkim varijantama stihova četničkih pesama ima više krvi i klanja nego u tekstovima "originala" na osnovu kojih te varijante nastaju. To potvrđuju ovi primeri:

Drma mi se, drma mi se
na šajkači cveće
ubićemo, zaklaćemo
ko za Zvezdu neće.

Spremte se, spremte Grobari,
silna će borba da bude,
padaće glave junačke
klaćemo braću ustaše (Cigane).

Zagrebom se, Zagrebom se
srpska vojska kreće,
ubićemo, zaklaćemo,
ko sa nama neće.

Photo: EPA/FILIP SINGER

Ovi primeri pokazuju kako se ratni četnički folklor pokazao pogodnom građom za pravljenje navijačkih slogana i pesama. Za tu svrhu posebno su upotrebljivi ratoborni, preteći pokliči, ali i motivi žrtvovanja. O tome svedoči navijačka obrada stiha jedne ratne folklorne pesme, koja je najpoznatija u partizanskoj verziji:

Nas dva brata oba navijamo
ne plač' majko, ako poginemo.

Krajem 1990. sportska štampa, a posebno Zvezdina revija, počinje da piše o pozitivnim promenama u ponašanju navijača Crvene zvezde, za koje je zaslužan njihov novi vođa – izvesni Željko Ražnatović Arkan, čovek koji se u to vreme sve više nameće pažnji šire javnosti. Njemu se pripisuje da je izmirio upravu Crvene zvezde sa jednim delom neposlušnih navijača, da je zaveo red i slogu među raznim međusobno zavađenim grupama navijača i, što je najvažnije, da je uspeo da navijanje odvoji od političkih strasti i interesa.

U prvom članku o Ražnatoviću objavljenom u Zvezdinoj reviji, on je opisan kao "čovek blizak Zvezdi i odličan poznavalac zbivanja na 'Marakani' koji pomaže 'Delijama' da politiku ostave za političke arene". Tu se još kaže da je njega "Zvezdin sever proglasio spasiteljem onog trenutka kada je ličnim autoritetom uspeo da pomiri zaraćene strane" (ZR, decembar 1990). Uz ovaj članak objavljena je i fotografija grupe navijača Delija sa Željkom Ražnatovićem, koji kao i ostali na glavi ima navijački kačket a na nogama patike.

Dolaskom Ražnatovića među Delije izgleda prestaje opasnost da će se među njima pojaviti "političko pijanstvo uopšte a pogotovo tipa četništva" (ZR, septembar 1990), na šta je Zvezdina revija pre toga upozoravala, jer se od tog trenutka o Zvezdinim navijačima u tom listu piše na nov način, s velikim pohvalama njihovom ponašanju. Sam klub požurio je da se za poslušnost navijačkom komesaru Ražnatoviću oduži Delijama time što je o svom trošku u Glazgov, na utakmicu protiv "Glazgov Rendžersa", poveo osamdeset najvatrenijih navijača, a vođa puta je bio Ražnatović (ZR, decembar 1990).

Zbivanjima među Delijama posvećen je u Zvezdinoj reviji od decembra 1990. godine još jedan komentar, pod naslovom "Publika nadvisila politiku". Tu se kaže da je u Beogradu "bilo agresivnih pokušaja da se politizuje sport", mada "znatno manje nego u drugim mestima", a to iz prostog razloga što su "Beograđani tradicionalno veliki ljubitelji pravih sportskih nadmetanja". Opasnost je ipak postojala, jer "nije teško zatrovati duše tih mladih ljudi", a "stranačke vođe, u nameri da po svaku cenu dobiju izbore" (misli se na parlamentarne izbore decembra 1990), "najčešće pokušavaju da imitiraju samo ono što je najlošije iz arsenala zapadne demokratije". Tako se dogodilo da "ni Beograd nije mimoišao pokušaj sa unošenjem nacionalnih rekvizita, pa je jednovremeno došlo do zategnutih odnosa između dela zavedenih mladića i uprave Zvezde". Ali onda se pojavio Ražnatović, odnosno, kako je ovde to nazvano, došlo je do "samoorganizovanja Delija".

Nema sumnje da u ovim člancima nije toliko sporno unošenje na stadione "nacionalnih rekvizita" i svega drugog što uz njih ide koliko to u čijim se oni rukama nalaze, odnosno ko ima kontrolu nad agresivnim šovinističkim strastima, pa prema tome i monopol nad njihovim korišćenjem u političke ili ratne svrhe. A rat u Hrvatskoj i Bosni bio je na pomolu.

Odluku da počne pripreme Zvezdinih navijača za pravo ratovanje Ražnatović je, kako sam kaže, doneo još posle utakmice Dinamo – Crvena zvezda 13. maja 1990. u Zagrebu. "Trinaestog je bila utakmica", pričaće on o tome nekoliko godina kasnije, "mi smo se odmah posle toga organizovali... Ja sam predvideo rat zbog one utakmice u Zagrebu, sve sam predvideo i znao sam da će ustaška kama ponovo da kolje srpsku decu i žene..."

Krajem 1990, Ražnatović je izazvao pažnju javnosti kao čovek koji je uhapšen u Dvoru na Uni i šest meseci proveo u zatvoru pod optužbom da je u Krajinu došao da bi pomogao tamošnjim Srbima, koji u to vreme počinju da pružaju oružani otpor novom hrvatskom režimu, što se tada zvalo "balvan-revolucijom". Neposredno pre tog hapšenja Ražnatović je bio osnovao Srpsku dobrovoljačku gardu, ali se tada o tome u javnosti nije mnogo znalo.

Posle izlaska iz zatvora, vođa Delija i komandant Srpske dobrovoljačke garde uključuje se u oružane sukobe u Slavoniji, koji se u to vreme, tokom leta 1991, pretvaraju u pravi rat. Jezgro njegove dobrovoljačke vojske čine navijači Crvene zvezde. U intervjuu Srpskom jedinstvu (novembar 1994), sećajući se ratnih dana u Slavoniji, Ražnatović priča o tome kako su se on i njegovi borci za to pripremali: "Pa, pazite, mi smo, kao navijači prvo trenirali bez oružja... Ja sam od tog našeg početka insistirao na disciplini. Vi znate kakvi su navijači, oni su bučni, vole da popiju, da se šegače, ja sam to prekinuo jednim potezom, naterao sam ih da se ošišaju, da se briju redovno, da ne piju i – to je krenulo svojim tokom."

U Zvezdinoj reviji od decembra 1991. objavljen je jedan kraći "zapis s fronta" o "legendarnom Željku Ražnatoviću- Arkanu, vođi Zvezdinih 'delija' i komandantu svojih 'tigrova' koji su se istakli i u oslobođenju Vukovara", ali je ovaj list tek u broju od marta 1992. opširnije pisao o Zvezdinim navijačima na slavonskom ratištu. U reportaži "Puške u soškama, zastave u mislima" opisuje se slikom i rečju "jedan dan sa Delijama u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi".

Borci Srpske dobrovoljačke garde marta 1992. negde u Slavoniji čitaju list svog omiljenog fudbalskog kluba

Borci Srpske dobrovoljačke garde marta 1992. negde u Slavoniji čitaju list svog omiljenog fudbalskog kluba

Photo: Stock

"Svi uredno podšišani pod crnim vojničkim kapama kreću s pesmom: 'Srpska vojska to smo mi, Arkanovi tigrovi, dobrovoljci svi od reda, srpsku zemlju nikom ne da'. Bat koraka kao da daje ritam i snagu melodiji. Zamakoše u šumi, ali odzvanja: 'U boj, u boj, u boj, ustani Srbine moj, ne idi nikud sa ognjišta svog, Srbina čuva slava i Bog'. Vraćam film svojih sećanja i ove hrabre momke raspoređujem po svim evropskim stadionima. Tačno znam ko je gde stajao, ko prvi kreće sa pesmom, ko prvi razvija zastavu, ko prvi pali baklju. Arkanove delije... Takoreći gutaju svaki red iz novog broja 'Zvezde'. Najbolji navijači na svetu... Ostavile su "delije" svoje navijačke rekvizite negde pod svodove naše 'Marakane' i sa puškom u ruci krenuli u rat. Neustrašivi borci, junak do junaka" (ZR, mart 1992).

Fudbaleri Crvene zvezde ne zaboravljaju svoje navijače na frontu. Prvotimac Vladan Lukić pohvaljen je u jednom broju Sportskog žurnala što je "svojom Mazdom 323 do sada četiri puta stigao da poseti ratne drugove u Erdutu", i što planira da sa njima dočeka novu 1992. godinu, a navedene su i njegove reči: "Mnogi naši verni navijači sa severa 'Marakane' na najočigledniji način ispisuju najlepše stranice istorije Srbije" (SŽ, 25. XII 91). Njegov klupski drug Siniša Mihajlović požalio se da ga razmišljanje o ratu sprečava da se koncentriše na fudbalsku igru: "Navijači su nam na frontu... moj narod gine i krvari, pa kako da igram. Sam sam sebe uhvatio kako razmišljam da je čak i nepristojno da igramo i da se radujemo uz tolike žrtve." (T, 11. XII 91).

Navijači-ratnici ne zaboravljaju svoje klubove i svoje pesme. Pokazalo se da navijačke i ratničke pesme lako razmenjuju motive i konstruktivne elemente. Mnogima od navijačkih pesama, koje su nastale improvizacijom četničkog i patriotskog folklora, samo je vraćen prvobitni oblik. Ali, u nekim slučajevima preobražaj su doživele i neke "izvorne" navijačke pesme, to jest one čiji eventualni spoljašnji uzori i matrice nisu prepoznatljivi, gde se na pozornicu izvode samo navijači, njihovo asocijalno nasilničko ponašanje i za to potrebni rekviziti. Ti "huliganski" tekstovi zajednička su baština različitih skupina navijača, koji ih prilikom "izvođenja" prilagođavaju svojim potrebama. Među njima su i ove dve strofe:

Noćas biće nereda,
noćas biće ludnica,
evo idu huligani
beogradskih (zagrebačkih, splitskih) ulica.

Neka zveče sekire,
neka zvuče lanci,
evo idu Grobari (Cigani),
najveći ludaci.

Odlazeći u rat, u dobrovoljačke paravojne odrede, navijači iz Srbije ove svoje "huliganske" pesme prilagodili su novoj funkciji, pretvorili ih u patriotski i ratnički folklor. Tako je nastala ova pesma, objavljena u paljanskom nedeljniku Javnost oktobra 1993. godine:

Biće opet pakao,
biće opet ludnica,
evo, idu specijalci,
sa fočanskih ulica.

Evo idu četnici,
evo idu borci,
evo idu Ćosini
srpski dobrovoljci.

Ne boje se Alaha,
ne boje se dina,
ne boje se Alije
i njegovih Turčina.

Sport kao predvojnička obuka

Primer organizovanog odlaska skupine navijača u rat, pri čemu oni i u ratu čuvaju svoj navijački identitet, na nov način osvetljava problem odnosa između nasilja, sporta i društva. Taj problem se tokom poslednje dve decenije uglavnom postavlja kao problem asocijalnog, rušilačkog i nasilničkog, a često i kriminalnog ponašanja ekstremnih skupina fudbalskih navijača – huligana. U mirnodopsko vreme, u zemljama suočenim sa porastom agresivnosti navijačkih skupina traže se adekvatne (političke, policijske, sportske, vaspitne itd.) mere koje bi omogućile da se navijačkoj rušilačkoj agresivnosti kao "društvenom zlu" stane na put, odnosno da se navijanje pacifikuje.

Međutim, epizoda o ratovanju Delija pokazuje kako se u jednoj zemlji u kojoj je navijački huliganizam, kao i u mnogim drugima, bio nametljivo prisutan, u vreme obeleženo ratom navijačka agresivnost postaje za državu dragocen "kapital mržnje", a navijači dobrodošlo "topovsko meso". Država sada nema potrebe da suzbija nasilničko ponašanje navijača, već i zbog toga što u vreme rata ima malo prilika da se ono ispolji na uobičajen način. Naprotiv, ona je zainteresovana da taj navijački "kapital mržnje" sačuva, da bi ga upotrebila za ostvarenje ratnih ciljeva.

Proučavaoci države u XX veku već su zapazili da se ona za sport i fizičku kulturu uglavnom interesuje kao za neku vrstu predvojničke obuke. To posebno važi za države sa odlikama totalitarnog poretka i za države koje se pripremaju za rat. Uoči Prvog svetskog rata Anri Degranž, direktor francuskog sportskog lista Auto i čovek koji je stvorio čuvenu biciklističku trku Tour de France, zastupao je tezu da je "rat, sve u svemu, samo sport, veliki meč između dve nacije". U njegovoj zemlji nastava fizičkog obrazovanja sve do 1926. godine bila je u nadležnosti Ministarstva rata.

Ni ideja da stvaranje nacionalnih sportskih idola i navijačke privrženosti sportskim klubovima može koristiti državi u trenucima kad joj je potrebna psihološka ili vojna mobilizacija građana nije pronalazak naših dana. "Između dva rata", piše istoričar Erik Hobsbaum, "međunarodni sport je postao, kako je Georges Orwell ubrzo shvatio, izraz nacionalne borbe, a sportaši predstavnici svoje nacije ili države kao primarni izrazi svoje zamišljene zajednice... Zamišljena zajednica koja broji milijune čini se stvarnijom u obliku momčadi koju čini jedanaest ljudi s imenom i prezimenom. Pojedinac, čak i onaj koji samo navija, postaje i sam simbolom svoje nacije" (Hobsbawm, 156).

Fašistička Italija navodi se kao prva država koja je instrumentalizovala fudbal u političke svrhe. Za tu svrhu upotrebljeno je, pre svega, Drugo svetsko prvenstvo u fudbalu, koje je održano 1934. godine u Italiji. Musolini je tom prilikom članove italijanske fudbalske reprezentacije nazvao "vojnicima u službi nacije" (Milza, 164). Po mišljenju nekih autora, ova istorijska veza između fudbala i fašizma nije slučajna, već počiva na dubokom afinitetu sporta i fašističkih pokreta. Tako, Mišel Keja, u zaključku knjige Ideologija sporta u Francuskoj (1989), u kojoj analizira jezik, institucije i razvoj sporta u toku poslednjih sto godina, kaže da je "duboko uveren da je sport prožet fašizmom". Crte koje, po njegovom mišljenju, to potvrđuju su: slavljenje takmičenja i selekcije među ljudima, apologija patnje i heroizma, očekivanje obnove društvenog tela kome preti dekadencija, antiintelektualizam, kult vođa i šovinizam, parade i rekviziti nalik na vojničke, manipulacija masama i sportistima, zazivanje iracionalnog (Caillat, 210).

Poslednjih godina istraživači sporta i sportske publike, a posebno nasilničkog ponašanja navijača na fudbalskim utakmicama, koje je osamdesetih godina dovelo do niza krvavih incidenata, od kojih su najteži i s najvećim brojem žrtava bili na stadionima Hejsel u Briselu (29. maja 1985, 39 mrtvih) i Hilsboro u Šefildu (15. aprila 1989, 95 mrtvih), skreću pažnju na povezanost najagresivnijih grupa navijača u Evropi sa ekstremnom desnicom. "Čini se da u svim evropskim zemljama", piše Didije Pažes, "grupe fašista sve češće deluju na fudbalskim igralištima. Sve velike evropske ekipe imaju grupice navijača fašista... Ovi fašisti su dobro razumeli da je fudbal delatnost najsličnija ratu, i prepuštaju mu se s oduševljenjem... Svake nedelje stadioni su puni potencijalnih fašista, toliko je spektakl zasnovan na mržnji prema drugome. Prisustvovati nekom velikom meču znači pružiti sebi dva sata ordinarnog i legalnog fašizma... Ekstremna desnica je izgleda bolje razumela problem navijanja od moralista iz sportskih institucija. Fudbal je rat i fudbalski stadioni su ... tereni za treninge malih nacista koji sanjaju o širim prostorima" (Pagès, 137-139).

O povezanosti navijačkog huliganstva sa političkim eksremizmom u Evropi piše i belgijski kriminolog Kris van Limbergen. Po njegovim rečima, "fudbalski vandalizam je, izgleda, zavodljivo polje za regrutovanje pripadnika ekstremne desnice". Limbergen opisuje, pre svega, prilike u Belgiji, čija se "fudbalska scena odlikuje mnogim manifestacijama rasizma, seksizma, ekstremnog regionalizma, antisemitizma" (Limbergen, 80-81).

Photo: CROPIX/Josko Ponos

I u komunističkim državama glavni motiv velikog interesovanja za sport bilo je uverenje da je sport važno sredstvo političke propagande i pripreme za eventualni rat. Tako se na sport gledalo i u bivšoj Jugoslaviji. U referatu pripremljenom za osnivačku skupštinu Sportskog društva Crvena zvezda, koja je održana 4. marta 1945, Zoran Žujović je sportu u novoj komunističkoj državi odredio dva glavna zadatka: – "Prvo, jačanje tela za predstojeću obnovu zemlje, i, drugo, da, pristupačan svakome, okupi i ujedini svu našu omladinu bez obzira na njen uzrast i položaj. Njegova je najveća i najsvetija dužnost – svesrdna i bratska pomoć frontu" (Ršumović, 37).

Na ideju da je sportsko navijanje priprema za rat (ako zatreba) nailazi se u Jugoslaviji i u vreme posle Titove smrti. U knjizi patriotsko-sportskih pesama Nedeljka Neše Popadića Srce na travi, koju je 1982. objavila "Sportska knjiga" iz Beograda, nalazi se i pesma Navijač. Lik navijača ima tu i ove crte:

Od onih sam
što posle pobede pevaju kasno u noć.
I što će protivničkom navijaču
razbiti njušku,
od onih što ako zatreba sutra će ka frontu poć
i umesto zastave sportske
u ruci će držati pušku...

Ovi navijači-patrioti, zajedno sa njihovim ljubimcima -fudbalerima, čine Titovu armiju:

I zato... Pre no što se začuje pištaljka znana
i znak za početak meča da,
setite se zemlje partizana
i znajte: sad vi ste
Titova armija!
(...)
Napred u ime domovine... U ime Kuće cveća...
Napred u ime trobojke...Napred, napred za Tita!

Huliganska revolucija

Uoči izbijanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji propaganda rata na srpskoj strani, pre svega preko sportskih novinara, uspela je da agresivnu energiju navijača usmeri prema ratištima, dajući novim oblicima njenog ispoljavanja smisao i vrednost rodoljubivog žrtvovanja, ako ne baš za Tita i Kuću cveća, onda svakako za nove ili obnovljene simbole i ideale nacionalnog kolektiva. Drugim rečima, nasuprot mirnodopskim nastojanjima da se huligansko-navijačke skupine pacifikuju, ovde je reč o jednom primeru njihove militarizacije.

Potvrđeno značajno prisustvo huligana sa sportskih stadiona i drugih u mirnodopskim uslovima asocijalnih i kriminalnih grupa među "junacima" današnjih ratova na tlu bivše Jugoslavije jedan je od razloga što se ti ratovi mogu opisati kao vandalski rušilački pohodi navijača-huligana, koje je država pridobila za ciljeve svoje ratne politike, disciplinovala, snabdela "rekvizitima", to jest naoružala, i poslala da se tuku sa "naprijateljima" kao da je reč o međunavijačkim obračunima na nekoj fudbalskoj utakmici.

Ali, kako je uopšte mogućno od neobuzdanih navijača-huligana tako brzo stvoriti disciplinovane ratnike koji se navodno bore za stvar države i naroda? Da li suštinu ponašanja navijača-huligana, kako neki misle, pre svega predstavlja kušanje neukrotive, ekscesivne slobode, "divljanje", haotično prepuštanje "najnižim nagonima"? U tom slučaju pretvaranje navijača u ratnike (putem vojničkog drila, šišanja, "skidanja" sa droge i uskraćivanja alkohola) značilo bi da oni doživljavaju temeljnu metamorfozu da bi se iz haosa neobuzdane slobode prinudno preselili u kosmos vojničkog reda?

Ima osnova da se takvo objašnjenje ospori. Zahvaljujući nekim novijim sociološkim i etnološkim istraživanjima, danas znamo da naizgled razobručenim, haotičnim svetom ekstremnih navijača vlada red. Njihovo ponašanje zapravo je puno nepisanih pravila, kodova, protokola, hijerarhije i discipline. Kad se to ima u vidu, može se logično objasniti zbog čega se baš od neke navijačke skupine najlakše može napraviti dobrovoljačka ratna jedinica: jer je jedna takva skupina već prožeta duhom organizacije i pokornosti. Preobražaj navijača u ratnike samo je reinterpretacija već postojeće strukture navijačke grupe, pa je zato mogućno da se tim preobražajem očuva i navijački identitet grupe (Arkanovi dobrovoljci "Tigrovi" ne prestaju da budu Delije), a takođe, kao u navedenom primeru, da se sačuva i navijački folklor.

Ali, i da nije tako, i da se prihvati da huligani doista, kako sami kažu, slave prestup, pijanstvo, haos i ludilo, njihovo uključivanje u rat ne bi za njih moralo da znači neku bitnu promenu. Jer niko ne kaže da je ošišanim i disciplinovanim navijačima-dobrovoljcima zabranjena strasna mržnja prema neprijatelju, niti da ih iko sprečava da se tom mržnjom i rušilačkom i ubilačkom osvetom do mile volje naslađuju. A to znači da bi kroćenje razularenog ponašanja huligana pretvorenih u ratnike moglo biti samo prividno, da oni možda tek u ratu kušaju svu slast slobodnog prekoračenja temeljnih ljudskih zabrana koju nameće život u miru, uključujući tu i najagresivnije ponašanje na stadionu? Mračne priče koje je doneo rat u Hrvatskoj i Bosni o sadističkim pirovima u režiji ljudi na vojničkim zadacima i u vojničkim uniformama sugerišu zaključak da se sloboda prepuštanja najjezivijim oblicima nasilja koju nudi rat ne može uporediti sa onom koju kušaju sportski navijači čak i kad najviše "divljaju".

Pojava huligana-ratnika u ratu u bivšoj Jugoslaviji dovodi u pitanje tezu o, u krajnoj liniji, pozitivnim socijalno-psihološkim funkcijama navijačkog nasilja. Autori koji zastupaju tu tezu traže da se pravi razlika između ritualnog, simboličnog, karnevalskog ili spektakularnog ispoljavanja nasilja i "stvarnog" nasilničkog ponašanja, s tim što slučajeve kad navijačko nasilje postaje realno objašnjavaju kao incidente, ekstremne pojave. Prema tom tumačenju, sportske priredbe, a posebno fudbalske utakmice, zahvaljujući tome što one ispoljavanje agresivnosti mase skreću na simboličan plan i pretvaraju je u spektakl, u ritual, u sliku nasilja, imaju profilaktičku funkciju katarze. Fudbalski meč jeste rat, ali je to "ritualizovani rat", i to ne samo zbog toga što ga novinari opisuju služeći se ratničkim vokabularom, nego i zbog toga što navijački rekviziti, zastave, bubnjevi, uniforme nagoveštavaju da je tu reč o nekoj vrsti simboličnog ratovanja. Po mišljenju Alena Erenberga, tu je u stvari reč samo o "želji za pokazivanjem" (Ehrenberg, 148-158).

Mišel Mafezoli pripisuje savremenom sportu funkciju ritualizovanja nasilja, odnosno kanalisanja intenziteta i načina njegovog ispoljavanja, analognu funkciji koju su imale antičke bahanalije i srednjovekovni viteški turniri i dvoboji. Po njegovom mišljenju, ritualizovane erupcije nasilja u sportu "pomažu da se izbegne da društveno telo u celini bude kontaminirano agresivnošću koja u fanatizmu ili drugim oblicima integrizma dobija opasan smer. Ove erupcije nasilja – favorizujući fuziju, i konfuziju, oko jednog efemernog boga: neke sportske zvezde ili amblematske ekipe – sprečavaju da se nasilje kristališe oko nekog ekskluzivnog boga sa stvarno krvoločnim prohtevima... u svakom slučaju to je manje štetno nego klanje na polju časti u ime države-nacije" (Maffesoli).

Pojavu ritualom kontrolisanog nasilja u sportu i među navijačimaneki autori smatraju tekovinom modernog, industrijskog društva. Polazeći od Herberta Spensera i njegovih sledbenika (na primer, Norberta Elisa), prema kojima se, za razliku od predmodernog, militarističkog društva, moderno društvo odlikuje stalnim pretvaranjem otvorenog nekontrolisanog nasilja u regulisano i kontrolisano nasilje, P. Marš je došao do zaključka da se nasilje u sportu javlja u tom modernom, kontrolisanom, ritualizovanom obliku, da je tu reč o iluziji nasilja, o prividnom nasilju. Kako kaže sociolog Krešimir Petrović, od koga preuzimamo prikaz ovog "spenserovskog" pristupa problemu sportskog nasilja, "Marsh u navijačkom ponašanju suvremenih nogometnih navijača prepoznaje na djelu stanovit humanizirajući trend... Sugerira se da je ritualizacija nasilja djelotvorna" (Petrović, 35).

Ali, naš primer otkriva da se upravo jedna skupina navijača-huligana pokazala naročito pogodnom za vrbovanje i prekvalifikovanje u ratnu jedinicu i da je stadione i tučnjave sa navijačima drugih ekipa bez teškoća zamenila bojnim poljem i klanjem za račun države-nacije. Ritualno, simbolično ratovanje agresivnih navijača na sportskim stadionima, koje se uostalom ponekad pretvori u krvave obračune među navijačkim grupama, izgleda da ipak ne pruža efikasnu zaštitu od rasplamsavanja nasilja "u stvarnom životu".

Da li to znači da bi rat mogao biti pravo rešenje za problem huliganskog nasilja? On doista stvara mogućnost transfera, to jest pruža dobru priliku da se to nasilje kanališe tako da njegova meta više ne budu vlast i etablirane društvene vrednosti, na koje je agresivnost navijača-huligana u miru obično usmerena, nego neki spoljašnji neprijatelji Nacije. Time režim na vlasti dobija borce, oprobano žestoke i fanatične, koji, prema široko rasprostranjenom uverenju, bolje od regularne vojske ostvaruju "prljave" poslove u ratu, a istovremeno pruža priliku tim navijačima-huliganima-borcima da se iskupe za svoje mirnodopske grehe i da se, žrtvujući se za Otadžbinu, vrate u njeno krilo i zasluže ljubav rezervisanu za bludnog sina pokajnika. To bi značilo da zahvaljujući ratu država rekuperira agresivnost navijača-huligana (a, po istom modelu, i drugih asocijalnih grupa), tako da ona postaje društveno korisna ili, kako bi se danas reklo, "pozitivna energija", temelj posleratnog života.

Ili je, možda, bliže istini to da je rat – pogotovo ona vrsta ratovanja u kojoj su se istakli navijači Crvene zvezde, postajući Delije, a zatim Tigrovi – prilika za konačnu pobedu huliganske pobune, nastavak i razbuktavanje rušilaštva usmerenog, u krajnjoj liniji, protiv temeljnih vrednosti građanskog društva? Jer huliganska subkultura, kako bi rekao B. Perasović, pretvaranjem vođa huligana-navijača u nacionalne heroje teži tome da postane dominantna, kultura društvene elite. Istorija zna za nekoliko primera uspešnog ostvarenja takvih projekata, čiji ih tvorci obično, i na levici i na desnici, zovu revolucionarnim. Mi smo danas na putu da je zadužimo još jednim lepim primerom ostvarenja huligansko-revolucionarnog sna.


* Tekst
iz knjige Politika simbola (Biblioteka XX vek), objavljujemo uz saglasnost autora

star
Oceni
4.48
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi