Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (41)

Kapitulacija srpske države pred talasom fašizma

No Pasaran

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Dobri za slikanje i parade: Službenici Ivice Dačića
Dobri za slikanje i parade: Službenici Ivice Dačića
Photo: krstarica.com

Otkazivanje Parade ponosa iznuđeno priznanjem srpske države da nije u stanju da garantuje bezbednost za nekoliko stotina ljudi, u okolnostima javno izrečenih pretnji o masovnom izlivu nasilja od strane brojnih neofašističkih organizacija, ogolilo je činjenicu da je Srbija skliznula u institucionalni haos, čije bi posledice mogle biti katastrofalne

Ukoliko neko misli da će na talas fašizma koji se izlio u javni prostor, ugroženi građani reagovati tako što će mirno prihvatiti da budu žrtvovani na oltaru dodvoravanja toj rastućoj pošasti, onda ne razume prirodnu potrebu i pravo slobodnih ljudi da, kada to postane neophodno, svoju slobodu i odbrane od nasrtaja razularenih falangi. Nakon povlačenja države sa branika ustavnih prava i sloboda koje deklarativno garantuje, pitanje je samo vremena kada će se građani samoorganizovati u odbrani svog osnovnog prava na život i postojanje.

"Da su 1923. godine uhapsili nas nekolicinu, sve bi bilo gotovo. Oni su to propustili da učine,  dozvolili su nam da se provučemo kroz zonu rizika i mi smo deset godina kasnije došli na vlast. I tada su mogli da kažu da je lider Nemačke autor programa iz Main kampfa i da takvog čoveka neće tolerisati u svom susedstvu, mogli su tada da intervenišu i opet bi sve bilo brzo gotovo. Propustili su i tada priliku da preduzmu akciju, mi smo se ponovo provukli kroz zonu rizika, u međuvremenu smo se naoružali i ojačali i sada kada smo postali jači od njih oni su nam objavili rat.”

Ova izjava samozadovoljstva Jozefa Gebelsa, data neposredno nakon što su Velika Britanija i Francuska  napokon odlučile da se suprostave nacističkom zlu u Evropi, na najbolji mogući način objašnjava suštinu opasnosti od fašizma. Propuštanje prilike da se u startu, još u fazi začetka, iskoreni to zlo, dovodi do katastrofalnih posledica i višestruko uvećava cenu kasnijeg neminovnog obračuna sa tom pojavom. Vera da je moguća koegzistencija sa agresivnim grupama, koje svoj smisao postojanja vide u istrebljivanju onih koji im, iz nekog razloga nisu po volji, predstavlja suštinsko licemerje i nepoznavanje načina na koji funkcionišu ozbiljne države, ali i prirode fašizma kao pogleda na svet. On jednostavno nije u stanju da egzistira ni sa čim što nije u skladu sa njegovim učenjem iz prostog razloga što se zasniva i formira na mržnji, agresiji i nipodaštavanju prava na postojanje svakoga ko se ne uklapa u tako skrojenu sliku sveta. Nekada su to bili Jevreji i crnci, a danas prednjači homofobija kao dominantan oblik ispoljavanja fašizma u 21. veku.

Tok događaja koji je Gebels opisao, donekle je identičan sa sledom dešavanja koja su se odigrala u Srbiji nakon vojnog sloma krajem devedesetih. Ksenofobni nacionalistički mulj preživeo iz tog vremena, počeo je dizati glavu nakon 2000. godine pod kišobranom svojih novih političkih zaštitnika. Bili smo svedoci brojnih manifestacija novog srpskog fašizma počev od nasilja nad malobrojnim učesnicima Parade ponosa 2001. godine, preko paljenja džamija 2004, čuvene tribine o oslobađanju Srebrenice 2005, paljenja stranih ambasada 2008, sve do nasilnih demonstracija podrške ratnim zločincima leta te iste godine. I baš tada, oni od kojih se najviše očekivalo i čija je obaveza bila da se u ime krhke srpske demokratije suprostave takvim pojavama, pravdali su njihovo tolerisanje osnovnim demokratskim pravom na slobodu mišljenja. To što je takvo mišljenje bilo začinjeno mirisom paljevine i genocida, većini u ovoj zemlji nikada istinski nije zasmetala. Mlakim stavovima i propuštanjem prilike da se neman rastućeg zla saseče u korenu, dovela nas je do današnjeg dana koji predstavlja tačku kada je država poklekla i kapitulirala pred pretećim talasom nasilja. I to bez iole ozbiljnijeg pokušaja da mu se suprostavi! Napokon, ,,Goti” su prošli kroz vrata našeg javnog prostora, država kao garant ustavnih prava i sloboda nije ni pokušala da ih zaustavi i Srbija se našla na putu haosa čije bi posledice dugoročno mogle biti katastrofalne. Od današnjeg dana potpuno je ogoljena činjenica da Srbija ne samo što nije demokratska država, već nije ni država u modernom značenju te reči!

Lažno obećanje: Boris Tadić
Photo: FoNet/Nenad Ðorđević

Javno izrečeno obećanje predsednika republike da će ,,država zaštititi sve njene građane, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku, polnu ili političku pripadnost i neće dozvoliti nasilje” i teza da ,,Srbija jeste i biće zemlja slobode i mira za sve koji u njoj žive” pali su u vodu samo nekoliko sati nakon praznog uveravanja čoveka, koji više ni sam ne veruje u to što priča. Tadićeva prazna politika, srušila se kao kula od karata, kao da se pojavilo ono dete koje je, uprkos javnoj iluziji svih ostalih, nevino uzviknulo: ,,Car je go!” Da je Tadićeva politika gola bilo je jasno i ranije, ali ovo je onaj istorijski trenutak kada je to postalo vidljivo većini posmatrača, tačka kada je čak i njegovo klovnovsko okruženje to napokon javno priznalo. Međutim, činjenica nedostatka Tadićeve hrabrosti i intelektualnih potencijala da uradi ono za šta ga je, u svojoj naivnosti, većina građana ove zemlje ovlastila, neće ga abolirati odgovornosti za posledice koje će uslediti. Ta odgovornost neće i ne može biti samo politička, pošto propuštanje da se izvrši dužnost zaštite demokratskog poretka koji je Ustavom garantovan, može se bez uvijanja nazvati izdajom građana ove države i temeljnih vrednosti koje smo kao društvo prihvatili, što neminovno povlači i pitanje krivične odgovornosti predsednika.

Na kraju, ohrabreni pripadnici fašističkih skupina i učesnici u bilo kojim nasilnim akcijama koje bi mogle uslediti u narednom periodu, trebalo bi da imaju na umu da su i oni ljudi sa imenom i prezimenom, da žive u ovoj zemlji i imaju svoje adrese, i da će pre ili kasnije ruka pravde neminovno zakucati i na njihova vrata. Da li će ta ruka biti u obliku institucionalnog odgovora neke nove države, samoorganizovanih građana ili neke spoljne sile, pitanje je na koje će nam vreme dati odgovor. Ali suština je da fašizam neće i ne može pobediti iz prostog razloga što predstavlja oličenje zla i što nikada neće privući većinu ljudi na svoju stranu, a u krajnjem slučaju jasno je da ni Evropa neće sedeti skrštenih ruku i mirno prihvatiti postojanje jedne takve pojave u svom predvorju.

star
Oceni
4.68
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi