Zastrašujuće Tadićevo zgražavanje

Niko nema pravo da ponizi naše pretke: Ivana Dulić Marković

Photo: Dragan Kujundžić

Svaki region u svim državama preuzima onoliko nadležnosti koliko ima institucija i kapaciteta da ih sprovede u život. Niko nema pravo da zamrzne i unazadi Vojvodinu i da je primorava da čeka ostale regione da naprave ono što u Vojvodini već postoji

Redakcija e-novina započinje serijal “Dijalog” kao svojevrsnu tribinu za raspravu o temama od opšteg društvenog interesa. U narednih nekoliko meseci o dve teme (Srbija u NATO ili ne; Statut Vojvodine – da ili ne) na našem portalu oglašavaće se javne ličnosti iz različitih društvenih miljea, sve u želji da se o problemima Srbije govori javno i otvoreno, bez obzira na političke stavove. *Da li je Vojvodini potreban novi Statut i kakav?

*Da li je Vojvodini potreban novi Statut i kakav?

Vojvodini je potreban novi Statut. Suštinski i životno, Statut je potreban jer je Vojvodina uvek težila uređenim odnosima i uređenom društvu. U uređenim demokratskim pravnim društvima postoje okviri koje svi poštuju sviđali im se ili ne. Ti okviri se menjaju kroz proceduru koju je Vojvodina poštovala od početka do kraja, a Srbija od početka do kraja nije.

Statut je bio potreban i iz formalnih i pravnih razloga, jer Srbiju na to obavezuje Ustav (koji Vojvodina nije izglasala) koji je definisao da je Statut morao da se usvoji do kraja 2008. godine (ukoliko se i izglasa u 2009. on će biti neustavan i eto radosti i Tadiću i Koštunici). Vojvodini nije potreban Statut koji će biti donet kao rezultat političkih pritisaka na vojvođanske stranke i pokrajinske odbore stranaka, tj. na Skupštinu Vojvodine – da se donese dokument koji će biti „makar šta“, skrojen u stranačkim centralama s jednim jedinim ciljem – da zadovolje samo formu, a pitanje skinu s dnevnog reda i dodatno se dodvore Nikoliću, Dačiću, Koštunici, SANU i ostalim dušebrižnicima Srbiji.

*Da li predlog Statuta usvojen u Skupštini Vojvodine vodi dezintegraciji ili boljoj funkcionalnosti Srbije i da li je usvojeni predlog pravi odgovor na potrebe Vojvodine?

Statut usvojen u Skupštini Vojvodine u skladu je s Ustavom i vodi ka boljoj funkcionalnosti Srbije, jer stavlja Vojvodinu u pravni sistem Srbije, ali i daje dobru matricu za druge pokrajine – da se formiraju ukoliko je sazrela potreba građana za njima i da svojim Statutima definišu nadležnosti koje su spremni da sprovode u život vodeći računa da olakšaju i unaprede život građana koji u njima žive. Zamerke tipa – da ne može država da ima asimetrične nadležnosti regiona su potpuno besmislene. Svaki region u svim državama preuzima onoliko nadležnosti koliko ima institucija i kapaciteta da ih sprovede u život. Niko nema pravo da zamrzne i unazadi Vojvodinu i da je primorava da čeka ostale regione da naprave ono što u Vojvodini već postoji. Niko nema pravo da ponizi naše pretke koji su Vojvodinu ujedinili sa Srbijom, niti da potcenjuje građane Vojvodine sa stavom - imate hleba, pa šta još hoćete?!

Usvojeni Statut je daleko od potreba Vojvodine, ali u tome ga ograničava Ustav. Potreba Vojvodine je veća autonomija. Ne da bi se odvajala od Srbije nego da bi Vojvodina i Srbija ekonomski napredovale. Vojvodini je bilo najbolje kad je u okviru Jugoslavije i Srbije sama brinula o sebi, kad je sama vodila svoje ekonomske poslove. Najveći prosperitet u njenoj istoriji je bio od 1974. do 1988. U tom periodu učešće privrednih investicija u ukupnim ulaganjima bilo je stalno iznad  jugoslovenskog proseka i stalno iznad 90 procenata. Kad je stekla autonomiju, samo u pet narednih godina Vojvodina je povećala stopu investicija sa 22.6 na 31,1 odsto. Osamdesetih godina stalno je odvajano 23 odsto dohotka za akumulaciju dok je taj procenat u Jugoslaviji bio između 17 i 19 procenata. Istovremeno deo dohotka koji je izdvajan za čiste lične dohotke bio je stalno ispod jugoslovenskog proseka (npr. 1984. godine 25 procenata, u odnosu na 32 odsto na nivou SFRJ). Građani Vojvodine podnosili su ekonomske žrtve da bi se izgradila modernija privredna  struktura i za svoju ličnu potrošnju su odvajali manje nego drugi – a kasnije od tih napora i ulaganja nisu imali ništa – jer im je centralizovani Miloševićev sistem sve to oduzeo. Takav trend se nastavlja i posle 2000, i za mene, a i za mnoge građane Vojvodine kojima su poznate analize i brojevi a ne samo prazne političke priče, zastrašujuće deluje Tadićevo zgražavanje na Ustav iz 1974.

*Kojim odredbama bi trebalo dopuniti Predlog statuta usvojen u Skupštini Vojvodine, a koje bi trebalo izostaviti?

Statut je usvojila Skupština APV i Narodna skupština ga ne može menjati. Može ga samo odbaciti i vratiti na ponovno usvajanje. Bilo bi ponižavajuće vratiti poslanicima u Skupštini Vojvodine da usvajaju ponovo isti dokument. Poslanici u Vojvodini bolje znaju šta je dobro za njihovu pokrajinu i barem toliko poštuju i žele napredak državi Srbiji kao i poslanici u republičkoj Skupštini!

Ključni problem koji zasad izgleda nerešiv jeste Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine. Ovaj Zakon treba da omogući implementaciju Statuta u život i definiše podelu nadležnosti između republike i pokrajine. Nacrt koji je otišao u republičku Vladu je, u dobroj meri, ono što je pokrajinska administracija sposobna i spremna da implementira. U Nacrtu koji se vratio od tzv. stranačke komisije za Statut u PIV jasno je da su izbačeni svi članovi Zakona koji definišu finansiranje preuzetih nadležnosti. Moje mišljenje je da su – i Statut i Zakon bez ovih odredbi potpuno besmisleni, a usvajanje Predloga statuta i zakona bez ovih odredbi bilo bi usvajanje praznog belog papira. Ako se usvoji ovakav predlog zakona, onda je namera Beograda da, u stvari, napravi jedan novi glupi pokazni ogled svim ostalim regionima i lokalnim samoupravama, kako bi im pokazao: „Vidite, dobili su nadležnosti, ali su nesposobni da ih izvršavaju (jer mi im nećemo dati novac ili ćemo im davati na kašičicu kad budu poslušni) i zato ćemo mi odavde iz centrale da lepo, kao do sada, brinemo o svima vama.“

*Da li koncept regionalizacije može biti adekvatna zamena ili samo dopuna procesa decentralizacije Srbije?

Regionalizacija je samo jedan od mehanizama decentralizacije. Regionalizacija je proces kojim se uspostavlja kapacitet za nezavisno delovanje koje ima cilj da razvije određeno područje kroz mobilizaciju njegovih ekonomskih potencijala, lokalnih i regionalnih specifičnosti. Dakle, samo dopuna procesa decentralizacije. Ustav nije dao okvir za formiranje regiona, ali Ustav obavezuje Vladu da vrati imovinu i građanima i lokalnim samoupravama i pokrajinama. Vlada mora da uradi ono na šta je obavezuje Ustav i trebalo bi da povede raspavu o novom Ustavu kojim bi se omogućilo da građani regiona donesu odluku o tome da li će ga formirati, zapravo, da li će plaćati i koliko administracije i koliko nadležnosti će se sprovoditi na nivou regiona. Ne treba praviti veštačke regione, jer to nije uspelo ni u jednoj evropskoj zemlji. Sve što se radi samo zbog EU novca, a ne zbog građana svoje zemlje i prihvatanja evropskih vrednosti je besmisleno i kratkoročno. Ravnomerni regionalni razvoj nije ujednačavanje i uprosečavanje siromaštva – a i o Robinu Hudu sam nedavno negde pročitala da baš i nije tačno da je pljačkao bogate i delio siromašnima, nego je bio običan sitni lopov koji je pljačkao za sebe.

 *Ivana Dulić-Marković, potpredsednica G17 plus