Srđan Đoković osvojio Dorćol

PHOTO: www.starsportphoto.com

Bilo je traljavo, nezgrapno, uz pregršt lošeg ukusa, bezrazložne i izveštačene veselosti u kojoj je prednjačila službeno razdragana voditeljka državne televizije. Mesta veselju nije bilo u komentatorskoj loži iz koje je podobni i prepadnuti komentator Đokovićevih mečeva strogo vagao svaku reč i komentar na račun najisplativije od tri investicije firme Family sport. Najopušteniji je bio gradonačelnik Đilas, sponzor tuđim novcem, koji je galantno pozajmio sportski kompleks još jednoj ugroženoj kosovskoj porodici. Na kraju otvorenog prvenstva Srbije 2009 apsolutni pobednik turnira bio je Srđan Đoković, dok je sin Novak inkasirao tričavih 75.000 evra

Otvoreno prvenstvo Srbije u tenisu koje su tradicionalisti uporno imenovali kao Serbia open sa varijacijom Srbija open bilo je karakteristično po napetosti koje je bilo svuda osim na centralnom terenu (srpski: Central court). Uzbuđenja je bilo među odabranim skupljačima lopti, pažljivo selektiranim novinarima koji su raspolagali sa čak šest kompjutera, na šarenom i skupom vašaru oko terena, te napokon, na parkingu gde se vodila ljuta borba za životni prostor blindiranih i zatamnjenih četvorotočkaša. Na glavnom terenu je dominirao Novak Đoković, koji je najvećeg takmaca imao u komarcima koje je dobroćudni Đilas jednostavno smetnuo s uma. Griža savesti učinila je svoje i gradonačelnik se dosetio kako da ispravi propušteno:

„Mislim da je Beograd dobio zaista sjajan događaj sa teniskim turnirom koji nas je na taj način uvrstio na mapu Evrope i sveta. Objekat koji je tamo napravljen zaista sjajno izgleda. Ta teritorija ne može da se prepozna. Moje mišljenje je da bi Novak Đoković trebalo da nastavi da upravlja tim objektom, naravno uz određenu nadoknadu opštini koja je vlasnik, i da se tako pripremimo za sledeću godinu i sve ostale dok imamo ATP turnir", rekao je velikodušni Đilas agenciji Beta. U želji da i poslednjem skeptiku objasni apsolutnu neophodnost da se pojave Đokovići i reše stvar, gradonačelnik je izneo netačan podatak da pre ovog turnira na prostoru sadašnjeg SC Milan Gale Muškatirović „nije bilo ničega i da je izgledalo nemoguće ovo napraviti“. Tereni, naime, postoje od 1973. i bilo ih je osam umesto sadašnjih sedam.

Organizovana spontanost i usiljena bezbrižnost počeli su da pucaju po svim šavovima od samog početka turnira. Boris Pašanski je prvi narušio idiličnu porodičnu sliku izjavom o privatnom turniru jednog čoveka. Potom su Zimonjić i Nestor pobegli glavom bez obzira zabeleživši više nego simboličan poraz od mlađeg Đokovića, Marka. Otvoreni Beograd čini se da je bio za nijansu manje otvoren kada su bili u pitanju hrvatski teniseri: iz nepoznatih razloga dodeljeni su telohranitelji Ivi Karloviću, po sistemu „ima se, može se“. To što su isti imali tetovirane ruže na vratu, u našoj Srbijici nikada nije bio problem. Uostalom, ni Karlović nije botaničar.

Da su stvari otišle predaleko, bilo je jasno onog trenutka kad je Novak Đoković, naočigled sportske javnosti i pred kamerama razdragane državne televizije, odlučio da se suoči sa Edipovim kompleksom koji opasno preti da ga pretekne na ATP rang listi, te poslao ćaleta-menadžera da malkice odmori van terena i smanji doživljaj rečima „A sad, izađi“.

„U pojedinim trenucima sam bio frustriran svojom igrom ali i nekim drugim stvarima“, izjavio je Đoković posle meča, a upitan zbog čega je pokazao ocu Srđanu da napusti tribine, dodao: „Neću javno da ulazim u porodične odnose“.

Na tenisko-poslovnoj reviji prodefilovao je i niz nesportskih tipova maskiranih u skupe majice i izbledeli džins. Prvi među jednakima, ali jednakiji, predsednik Tadić, potom Ivica Bekhend Dačić, Tomislav Foot Fault Nikolić, Oliver Nec Dulić, Mirko TopSpin Cvetković, Branko Telekom Radujko i drugi članovi večne bele momčadi. Đoković k'o Novak, nije uspeo da se uzdrži od patriotskog koketiranja pa je na Đilasov poklon skromno odgovorio porukom na majici – Srbijo, volim te. Može biti da ima istine u tome, ali biće da ipak više voli Monte Karlo, sudeći po poreskim prijavama. Sportsko-politički performans na kraju je zaokružen kako i dolikuje jednom ATP turniru, razvijanjem džinovske državne zastave, himnom Bože pravde u izvođenju orkestra nacionalne garde i niskim preletom srpske avijacije a la Emir Šišić style.

Paranormalni tenisko-državotvorni trans ni ovoga puta nije mimoišao sa mozgom posvađane medije. Blic u mahnitom ratničkom maniru prati finale te akcentira na pobedničkim pokličima i padanju na kolena, dakako i o epskoj i umrljanoj poruci na majici – Serbia, ih liebe dich. Laknulo je i svima u Politici posle teniskog Kosovskog boja, jer bilo je to finale u kojem jedan teniser nije smeo da izgubi, drami izvesni Anđelić. Srednjovekovnu ikonografiju začinjenu monarhističkim maštarijama prate i Novosti, pa finale percipiraju kao duel dva junaka posle kojeg je Nole postao kralj Beograda (Dorćola, svakako!). Delirijum se završava jeftinom prozom kada su se nade Poljaka raspršile u zamahu Novakovog reketa, te kada je naš delija trijumfalno digao ruke i pogled ka nebu, pozdravljajući boga tenisa, šta li?

Slast pobede donekle je pokvario premijer Mirko TopSpin Cvetković, koji se u tenis izgleda razume još manje nego u vođenje Vlade, izjavom da je zahvaljujući vama (Đokoviću, izvođaču radova) u svet otišla najlepša slika Srbije, iskreno sugerišući da se sve ostalo kreće u rasponu od ružnog ka grdnijem.
Game, Set and Match, Prime minister!