Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (469)

Odlazak otpisanih

Only the Good Die Young

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: pinimg.com

„Only the good die young“, pevao je legendarni Bruce Dickinson iz još legendarnijih „Mejdena“, pa zašto bi e-novine bile izuzetak? Dok kojekakvi „cenzurisani i ugnjeteni“ – grantu hvala! – nesmetano nastavljaju da se „goloruki“ tuku sa režimskim vetrenjačama, nama, „Canetovim i Vučićevim štićenicima“, ostade da tiho krepamo pevajući. Ali ponosno i sa osmehom, srednjaka prkosno dignutog u zrak

Dan po dan, dođe i taj crni petak. Ovoga puta čudo se nije dogodilo. E-novine upravo broje svoje poslednje sate. Nada u vaskrsnuće, uprkos svemu, postoji. Tinja. Ali tako je to sa nadom: uvek umire poslednja.

Šta reći „na rastanku“, a ne biti patetičan nakon još malo pa sedam godina „ozbiljne veze“ u kojoj sam učestvovao što kao povremeni spoljni, što kao stalni unutrašnji (sa)radnik?

U e-novine sam se, bez preterivanja, zaljubio na prvi pogled. Bilo je to sada već prilično davne 2009. godine. Našao sam ih preko Peščanika, koji je u to vreme još uvek na nešto ličio. Ne samo što je Luković bio čest gost u Peščanikovoj radio-emisiji, nego su mu redovno objavljivali tekstove. Tačnije, prenosili ih upravo sa e-novina. Tako sam se, kliknuvši na link ispod jednog od Lukovićevih „otvorenih pisama“ (Tadiću ili kome već beše), prvi put obreo na stranici portala za koji danas, kako stvari stoje, pišem poslednji put.

Dobar ovaj Marinković, da ga objavimo: Luković se telepatski obraća Markoviću
Photo: Dragan Kujundžić

A kako je sve počelo? Istražujući novootkriveni e-portal, jednom prilikom svratih do „impresuma“ da vidim ko tu još radi uz već nadaleko čuvenog Lukovića. Iskreno, nijedno ime mi u to vreme nije zvučalo previše poznato; tek kasnije sam spoznao kakav je tim vrhunskih talenata Pera okupio na jednom mestu. Ali zato mojoj pažnji nije promakla Lukovićeva e-mail adresa. I pošto sam u slobodno vreme voleo da piskaram na različite teme glede aktuelne političke i društvene situacije, odlučih da mu pošaljem jedan tekst koji mi se posebno bio dopao.

Učinio sam to više reda radi, čisto da ne bude da nisam ni pokušao, ali nije me baš grejao optimizam da će išta od toga ispasti. Računao sam, zašto bi jedan Pera Luković uopšte obraćao pažnju na tekst nekakvog anonimusa za kojeg izvesno nikada do tada nije čuo. Ko zna koliko ga još njih svakoga dana „bombarduje“ svojim tekstovima, možda duplo boljim od mog, pa ništa.

Na moju neopisivu sreću, zajeb'o sam se, i to debelo! Već istog dana, samo nekoliko sati kasnije, stiže meni uzvratni mejl od, glavom & bradom, Lukovića. I dan-danas mu od reči do reči pamtim sadržinu: „Odličan tekst, već je pušten!“

Šok i neverica, što bi rekli ovi iz crne hronike po tabloidima, ali u mom slučaju u pozitivnom smislu. Ščepam miša i brže-bolje pohitam na e-novine da se rođenim očima uverim u „čudo neviđeno“, a ruka mi dok klikćem na link od uzbuđenja drhti kao u pubertetlije pred prvi randevu. Kad tamo – stvarno stoji moj tekst, i to, čak, pod nepromenjenim naslovom: „Načelo prejebotine“, tako sam ga krstio, sećam se kao juče da je bilo. Osećaj je bio neponovljiv: em ti tekst objavi istinska novinarska gromada, em ti čak ni naslov ne promeni. Malo je reći da sam u tim trenucima bio „na devetom nebu“. Iz ove današnje perspektive, sa rutinom koju sam u međuvremenu stekao, takva reakcija mi i samom izgleda smešno. Ali stvarno je tako bilo, zašto da se lažemo.

Posle toga sam, osokoljen, počeo Lukoviću da šaljem u proseku po tekst sedmično. Neke bi objavio, a neke, sasvim opravdano, odbio. Na tim „odbijenim“ sam mu zapravo najviše zahvalan jer sam upravo kroz greške u najvećoj meri i „ispekao zanat“, zahvaljući čemu će me Luković koju godinu kasnije pozvati da se njemu i e-redakciji pridružim, ne više kao (samo) spoljni saradnik, već kao ravnopravni član ekipe – neskromno ću reći – najboljeg medija koji se ikada pojavio u Srbiji. Možda ćete reći da sam subjektivan. Pa šta?! To je moje neotuđivo pravo, složićete se.

Ostatak e-priče znate i sami. „Only the good die young“, pevao je legendarni Bruce Dickinson iz još legendarnijih „Mejdena“, pa zašto bi e-novine bile izuzetak? Dok kojekakvi „cenzurisani i ugnjeteni“ – grantu hvala! –  nesmetano nastavljaju da se „goloruki“ tuku sa režimskim vetrenjačama, nama, „Canetovim i Vučićevim štićenicima“, ostade da tiho krepamo pevajući. Ali ponosno i sa osmehom, srednjaka prkosno dignutog u zrak.

star
Oceni
4.75
Ostali članci iz rubrike Tema
image

Ne mogu da prihvatim da e-novine više neće postojati

Ako ne nastavite sa radom, izbiće novi rat

image

Odlazak otpisanih

Only the Good Die Young

image

Over & out: Oproštaj od e-novina

Kad imaš neprijatelje, imaš sve

image

Pozdrav iz Sarajeva: Lep dan za umiranje

Nema više e-novina

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak