Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Svi smo smrtni dok se ne dokaže suprotno

Četvrt života u e-novinama

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: Facebook

Posle niza koji su činili krovovi na određeno vreme, poslodavaci koji bi govorili: „Ovo je za porodice/ pripada porodicama/ ovo je za iste,“ činilo mi se da sam gradio ličnost koja nema nikakvu ulogu, ličnost na koju ne samo da se ne računa, već je i skrajnuta, činilo mi se zauvek. Onda sam iza izvornog programskog koda, koji je činio mogućim ono što smo čitali, našao živa tkiva koja su, kao i ja, verovala baš u onu slobodu koju nije moguće potrošiti jeftinim akcijama.

Photo: LA

Veoma je korisno s vremena na vreme razmisliti gde je sve počinjao život, a jedan od odgovora bih počeo sa  „Odrastao sam u e-novinama...“ Rad naravno oplemenjuje, uzvisuje, formira čoveka, ali ako bismo se iskreno osvrnuli na dobar deo bivših radnih mesta, nisam siguran sa kolikom sigurnošću bismo mogli da kažemo da je to bilo nešto što ohrabruje ljudsko biće. Za e-tastaturom proveo sam punu četvrtinu života, a to vreme postalo je prototip za sva buduća merenja. Tokom tog odrastanja oživela je ideja o slobodi koja se skoro bila potrošila, a sa tom slobodom došla je ideja o besmrtnosti: a svi smo besmrtni dok se ne dokaže suprotno.

Posle niza koji su činili krovovi na određeno vreme, poslodavaci koji bi govorili: „Ovo je za porodice/ pripada porodicama/ ovo je za iste,“ činilo mi se da sam gradio ličnost koja nema nikakvu ulogu, ličnost na koju ne samo da se ne računa, već je i skrajnuta, činilo mi se zauvek. Onda sam iza izvornog programskog koda, koji je činio mogućim ono što smo čitali, našao živa tkiva koja su, kao i ja, verovala baš u onu slobodu koju nije moguće potrošiti jeftinim akcijama.

Upravo tada je postalo moguće da drugima koji su slični, kroz ono što sam radio, došapnem: „U redu je, postojimo i kad smo drugačiji.“ Iz sene je izašla čitava baza onih koji bi slušali o tome, ugušenih nadprosečnim strahom, lišenih osnovnog zadovoljstva i prava na postojanje. Pritisnuti od mase verovali su da su sami, a da o sebi mogu da čitaju samo kao o onima koji su bolesnici, pedofili, sidaši i izopačeni. I svi činioci su bili protiv njih: od religijskih do onih najprostijih, navodno ljudskih. Naviknuti da učestvuju u aktivnostima koje nisu deo njih, nepodmirenih želja, mnogi su već skoro odustali. I danas, nešto malo pred smrt, im kažem: “Vaše postojanje je deo čistog života i ništa manje od toga.”

Danas, uoči pomenute smrti, utiskujem u dlan ključ od redakcije. Taj otisak, koji bi provalničkim pradedovima služio kao sredstvo za bespravan ulazak na nečiji posed, meni će koristiti za simbolički povratak u jednu ideju.

Pored mene stoji ono ja koje sumnja, posećuje iz prošlosti. Okrenem se i pogledam se u oči:

“Znaš, u plućima mi ipak titra neki optimizam.”

Ono drugo ja me gleda slično kao i ostali, a znam šta se iza toga krije: pitanje kako se živi posle smrti, bez sredstava, bez radnog mesta, kako se živi dalje, jer ne znaju da biti živ znači postojati u svetu koji je preživeo sopstvenu smrt.

To skeptično ja ipak ne pita ništa od toga, samo kaže:

“A da odeš ti to da snimiš?"

star
Oceni
4.82
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak